Стефан Твртко I Котроманић

Стефан Твртко I Котроманић
Датум рођења	23. август 1338.
Датум смрти	10. март 1391.
Титула	Бан Босне
Период	1353-1377
Претходник/ци	Стефан II Котроманић
Титула	Краљ Босне
Период	1377-1391
Наследник	Стефан Дабиша
Порекло и породица
Династија	Котроманићи
Отац	Владислав Котроманић
Мајка	Јелена Шубић
Супружник/ци	Доротеја Видинска

Стефан Твртко I Котроманић (рођен 1338, бан од 1353, краљ од 1377, умро 1391. године) је био краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна.

Успео је да постане краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна, а крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу Краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији.

Порекло и почетак владавине

Босанска држава (оивичена плавом бојом) за време Твртка I

Твртко је био син Владислава Котроманића и Јелене Шубић. Твртко је постао бан Босне 1353, у својој петнаестој години, после смрти Стефана II Котроманића.

Прве године по стричевој смрти помагао му је отац, а по очевој смрти 1354. године подршку му је давала његова енергична мајка. Твртко долази на власт у време великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечана око поседа у Далмацији. Као мађарски вазал, Твртко је вршио 1355. године у Далмацији, заједно са мајком, притисак на далматинске градове да се окрену против Млечана. Без обзира на то, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у лето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стефана II, а жену краља Лајоша.

Мађари су 1363. два пута слали војску на Твртка и оба пута су поражени:

• Прву, коју је водио краљ Лајош, под градом Соколом
• Другу под градом Сребреником.

После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу побуне стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну која је почетком пролећа 1366. године протерала Твртка и његову мајку из Босне, а за новог бана поставила Вука.

Због ових догађаја Твртко се обратио за помоћ мађарском краљу и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успео да смири целу земљу, а његов брат Вук је побегао у Дубровник. После је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успеха.

Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. После ових догађаја, који су имали далекосежне последице за цело Српство, Твртко је показао претензије на престо Србије. Тражио је круну Србије на основу тога што је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог деду Стефана Котромана, те је био Немањић по женској линији.

Претензије на престо Србије

Твртко је са кнезом Лазаром био у добрим односима. У то време кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године.

Делећи његову баштину, бан Босне је припојио својој држави подрињски део Алтомановићевих земаља. Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко се сматрао јединим легитимним настављачем њихових државних традиција у шта га је уверавао и његов логотета Влатко. Због тога се Твртко у јесен 1377. године (највероватније на Митровдан) крунисао двоструким (сугубим) венцем за краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна у манастиру Милешева у коме су почивале мошти светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Том приликом је свом народном имену додао оно које су симболички носили сви немањићки владари – Стефан. Његово крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојио звања и церемонијал немањићког двора, учврстио власт у Босни.

После смрти краља Лајоша Великог 1382, мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Због тога је он 1382. године подигао град Нови као утврђено пристаниште краљевине Босне. Првобитно му је дао име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана, али је град после неког времена град добио назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама Тврткове државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на северној страни улаза у залив Бока которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на речици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382, што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и наменом, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије целу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. огњиште Шубићеве породице. Његове акције омели су за извесно време напади Османлија на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један део војске предвођен војводом Влатком Вуковићем, победником у бици код Билеће. Војвода Влатко је по повратку из битке известио Твртка да је победа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову, као српски краљ, обавезан да штити земље родитеља и прародитеља својих, господе српске. Краљ Твртко је био потпуно убеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику победу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вест о свом великом тријумфу. Остао је сачуван одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босна, којем је запало да бије тако славну битку и задобије толику победу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна победа којој се успомена никад неће избрисати.

Тврткови краткотрајни успеси у Далмацији

У лето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра (Млечани су одбили да му пруже помоћ) и највећим делом приморја републике Хрватске. Његова држава је обухватала највећи део источне јадранске обале: од Задра до Бококоторског залива, искуључујући, разуме се, Дубровник, који је и даље био под врховном влашћу угарског краља. После тога је своју титулу променио у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, са којом се први пут јавља 10. јула 1390. године.

Твртко је умро 10. марта 1391. године. Био је ожењен бугарском принцезом Доротејом, а наследио га је његов син Остоја Котроманић.

Види још

• Котроманићи
• Краљевина Босна
• Влатко Вуковић

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Стефан Твртко I Котроманић

Претходник: Стефан II Котроманић	Бан Босне (1353 — 1377)	Наследник: Краљевина Босна
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Претходник: Бановина Босна	Краљ Босне (1377 — 1391)	Наследник: Стефан Дабиша
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}