Стефан Твртко I Котроманић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Твртко I Котроманић

Споменик Твртку I Котроманићу у Тузли
Споменик Твртку I Котроманићу у Тузли

Датум рођења 23. август[тражи се извор од 03. 2014.] 1338.
Датум смрти 10. март 1391.
Титула Бан Босне
Период 135326. октобар 1377.[1]
Претходник/ци Стефан II Котроманић
Титула Краљ Босне
Период 26. октобар 137710. март 1391.
Наследник Стефан Дабиша
Порекло и породица
Династија Котроманићи
Отац Владислав Котроманић
Мајка Јелена Шубић
Супружник/ци Доротеја Видинска

Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 13381391) је био босански бан и краљ.

Успео је да постане краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна, а крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији.

Прве године владавине[уреди]

Босанска држава (оивичена плавом бојом) за време Твртка I

Године 1353. умро је босански бан Степан II. Босански престо наследио је Твртко, „син господина кнеза Владислава а синовац великога и славнога господина бана Степана“.[2] Држава Степана II је изграђена на савезима и бановој војној снази, а као резултат тога бан је задобио лојалност осамостаљеног локалног племства. Своју моћ искористио је даље да увећа свој домен земљама попут Хума. Међутим, приметно је да је мало порадио на подизању државно-административног апарата. Управу над поседима из забачених крајева углавном је препуштао својим вазалима. У замену за то, они су обављали своје дужности и пружали своје услуге држави. То, наравно, није могло остати без последица. Степанов ауторитет је био снажан, али његова земља није. А и тај његов ауторитет био је персоналне, а не институиционалне природе.

Твртко је имао свега нешто петнаест година када је започео своју владавину, а неколико локалних племића осећало је потребу да га служи. Пошто није било те силе која би их привезала за центар, оно је било слободно да ради шта хоће. Испоставило се да је велика „држава“ Степана II била вештачка творевина пролазне природе. Распарчала се на неколико делова које је требало поново довести у целину. До успостављања централног ауторитета могло је доћи једино оружаним покоравањем непослушног племства. Но, проблем је био тај што је највећи део снага за ову сврху долазио управо из редова тог племства. А међу њим било је много оних који су одабрали да остану по страни. Ако би се и латио мача, Твркови изгледи на успех почивали би на војсци са његовог поседа и на пратњи оног племства које би се определило за њега. Под Твртковом контролом били су само његови породични поседи и вероватно ситно племство из средишњег дела бановине. Пред њим је, међутим, био велики задатак. Требало је обезбедити лојалност других крајева који су се отцепљивали од његове државе.

Овакво стање ствари пружило је угарском краљу прилику да интервенише и покуша да поново успостави изгубљену контролу над једним делом бановине или над читавом њеном територијом. Слаб и неискусан Твртко се тако нашао у сутацији из које је, како је могло некима изгледати, било немогуће изаћи као победник. Све док се држава налазила у расулу, обрачун са Угрима био је немогућ. А Угри су радили све што су могли како би подстакли осамостаљено босанско племство на кидање и последње везе са баном. Угарски краљ је куповао лојалност многих бивших вазала Степана II са севера Босне, а нарочито разједињених Хрватинића, господара Горњих Краја. Због таквих околности Твртко је би присиљен да на обнови државе ради постепено и опрезно. У том циљу, неретко је морао да уложи већи улог од краља.

Нагодба са Угрима[уреди]

Угарски краљ Лудовик оженио се босанском принцезом Јелисаветом јуна 1353, непосредно пред смрт њеног оца Степана II. Лудовик је захтевао од Твртка да му „на основу [баштинских] права госпође млађе краљице [Јелисавете]“ преда „сву земљу Хумску са свим тамошњим утврђеним градовима“.[3] Будући да Твртко испрва није могао да стекне довољну подршку свог племства, Лудовик је био у прилици да га натера на посету Угарској 1357. и предају ових територија истој. Тако је Лудовик коначно повратио све хрватске земље које је његов отац изгубио, а Степан II припојио Босни. Заузврат, Лајош је Твртку и његовом млађем брату Вукићу потврдио власт над Босном и Усором и то, како се дознаје из писма архиђакона бежинског Гала,[3] под следећим условима:

  • „да бан из земље истера патарене и јеретике“
  • „да исказује потпуну верност господину краљу“
  • „да служи у сваком његовом походу кад господин краљ буде затражио то од њега“
  • „да ће он сам или његов брат да стално бораве на краљевском двору“

Хум и Доњи Краји из разумљивих разлога избачени су из титуле коју му је Лајош потврдио. У ово време пада папина појачана агитација за покретање крсташког похода на босанске јеретике. Твртко се нашао пред великом опасноћу: ако би покушао да пређе угарског краља, овај би могао да се одазове папином позиву и нападне Босну. Босански епископ у Ђакову Перегрин Саксонац (лат. Peregrinus de Saxonia), који је могао да одбрани Босну, био је мртав, а на његово место је сео мађарски клерик Петар Шиклоши. Још једном, папска и угарска писма указују на јеретике, босанске јеретике и патарене. Лудовик 1358. спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“.

Твртко се 1358. изгледа вратио методама уобичајеним за слабе странке у борби за власт и покушао да организује некакву заверу. Шиклоши је изгледа пресрео Твртково писмо упућено лектору босанске цркве у Ђакову Јовану (лат. Johannes lector ecclesiae Bosnensis). Лектор је на саслушању признао да је, „не знајући којим је духом вођен након што је замрзео ... пречасног оца господина Петра, свог старешину и прелата“, жудео за тим да му се „по сваку цену освети“, па је због тога „погубно и ревносно“ тражио са баном Твртком, „у коме је препознао краљевог такмаца и очитог заштитника јеретика“, којим путем и на који начин да спроводе своје замисли у дело.[4]

За унутрашње ствари у Босни од 1357, када се Твртко потчнио Лајошу, до 1363, када је избио рат са Угарском, нема извора.

Ратовање са Угрима[уреди]

Није до краја познат стварни узрок овог рата. Сам Лудовик у једној повељи пише да је одредио архиепископа острогонског Николу и палатина Николу Конта (лат. Nicolaus Conth) да пођу „на Усору“ и искорене из Босне „безбројно мноштво јеретика и патарена“,[5] док код Јована архиђакона од Кикилеа (лат. Ioannes archidiaconus de Kikilew) стоји да их је Лудовик послао „да сатру дрскост неких побуњеника“.[6] Ово последње ће бити вероватније. Наиме, као што је опште познато, Угарска је полагала право на ову земљу.

Угри су у два наврати напали на север Босне:

  • У првом наврату напали су на Доње Краје, чији су се господари поделили међусобно. Једни су стали уз Твртка, а други уз Угре. Са овим нападом доведена је у питање лојалност неких племића. Влатко Вукославић, до тада лојалан Твртку, предао је непријатељу важну тврђаву Кључ. Међутим, Твртку тада „верно послужи“ војвода Вукац Хрватинић (срп. Влькць Хрьватиникь) који одбрани од Угра Соко Град у Пливској жупи. После тога угарска војска је морала да се повуче. Неколико година касније Твртко је војводи Вукцу „за његову верну службу у оно време, када се подвиже на ме угарски краљ Лудовик, и приходи у Плеву под Сокол“ доделио „град у Плеве у уме Сокол са всом Плевом“;[2] вероватно је то била његова цена.
  • До другог напада Угара дошло је месец дана касније. Овај је био уперен на Усору. Још једном се босанска одбрана показала успешном. Овог пута Угри су заустављени код тврђаве Сребрник у Усори која је издржала велики напад. Тако је некако између 1358. и 1363. Твртко довољно ојачао да одоли спољној претњи. Извори, међутим, не говоре ништа о његовим напорима у том правцу.

Побуна племства[уреди]

Убрзо после истеривања Угара из Босне, фебруара 1366. босанско племство се дигло на Твртка, приморавши га тако да побегне на угарски двор. Угарски краљ примио је свог дојучерашњег непријатеља. Побуњено племство уздигло је Твртковог млађег брата Вука на босански престо. Не зна се тачно да ли је он покренуо ову акцију или је био само нечија марионета.

Прихвативши поново угарско сизиренство, Твртко је добио помоћ од Угарске и вратио се у Босну марта месеца. До краја месеца повратио је неке делове своје државе, али не све. Имао је подршку господара Доњих Краја. У овај сукоб укључили су се разни племићи. Мењали су стране како је коме то одговарало. Најзначајнија пребеглица у овом сукобу био је Санко Митленовић, водећи хумски великаш под чијом влашћу се налазио велики део Хума између Невесиња и Коњица и обале. У другој половини 1367. он се нагодио са Твртком, па је закључен мир којим је Санко задржао своје поседе, али поново признао Тврткову супрематију.

До краја 1367. Твртко је повратио своју бановину, а Вук је био у егзилу из ког је стао да тражи помоћ са стране, нарочито од папе, који је позивао на крсташки рат против Босне. Међутим, ништа од Вукових и папиних замисли није се остварило, јер је уз Твртка био угарски краљ. До 1374. Вук се измирио са Твртком. Наредних година Вук је остао у Босни као млађи бан; једини трагови његовог присуства из ових година јесу повеље које је он одобрио.

До почетка 70их година 14. века Твртко је толико ојачао да је почео да се меша у међусобне сукобе српског племства.

Претензије на престо Србије[уреди]

Грб Балшића.

Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то време кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља.

У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успео да сруши Николу Алтомановића и дође у посед великог дела његових територија. На тај начин је постао сусед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су после погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици Балшићи проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом); због тога ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје немањићко порекло.[7][a]

Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђa Балшићa (срп. Гюргь Балшикь) на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао се још више удео православних (српских) свештеника, монаха, верника и цркава под влашћу босанског владара.

Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција. Видевши, како сам каже у једној повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.[9]

Место и време крунисања[уреди]

Златник Твртка I

У изворима се нигде не помиње ни када, ни где се одиграло Твртково крунисање за краља.

Што се тиче места крунисања, Мавро Орбин у своме делу „Краљевство Словена“ наводи да је крунисан „од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места“, [10] а сам Твртко у повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. каже: „ ... и идох в србскују земљу ... и тамо шдшу ми венчан бих богом дарованим ми венцем на краљевство преродитељ мојих“, тј. Немањића.[9]

Што се тиче датума крунисања, пре објављивања Јиречекових „Српских споменика“ била је прихваћена Орбинијева година Твртковог крунисања за краља, тј. 1376. На основу грађе из Дубровачког архива, Константин Јиричек је утврдио да је Босна постала краљевина негде између 23. фебруара и почетка новембра 1377. Не само што је после тога прихваћена 1377, него је, штавише, било покушаја да се тај догађај временски још ближе одреди.[11] Тако је нпр. Динић допустио могућност да је Твртко крунисан на дан светог Димитрија.[12]

Исто тако, не може се тачно одговорити ни на питање о каквој се круни овде ради. Док је Јиречек сматра да је Твртко по свој прилици крунисан „старом круном Стефана Прововенчанога“,[13][14] Ћоровић помишља на „неки нов венац који је бог даровао лично њему“.[15] Међутим, како подсећа Ћирковић, ни један ни други закључак не почива на поузданим темељима.[16]

После Твртковог крунисања за краља 1377. и владалачка титулатура се променила. Док је пре крунисања називао себе „ми Твртко, милостију божијом бан босански“,[17] односно „nos Tuercho dei gratia Bozne banus“, после крунисања његова титула већ гласи „ми о Христе Исусе благоверному и богом постављеному Стефану, краљу србљем и Босне и поморију и западним странам“.[9]

Подизање Новог[уреди]

После смрти краља Лајоша Великог 1382, мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Због тога је он 1382. године подигао град Нови као утврђено пристаниште краљевине Босне. Првобитно му је дао име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана, али је град после неког времена град добио назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама Тврткове државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на северној страни улаза у залив Бока которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на речици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382, што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и наменом, а то је да буде трг соли.

Борбе са Турцима[уреди]

Добитком Котора 1385. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије целу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. огњиште Шубићеве породице. Његове акције омели су за извесно време напади Османлија на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један део војске предвођен војводом Влатком Вуковићем, победником у бици код Билеће. Војвода Влатко је по повратку из битке известио Твртка да је победа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову, као српски краљ, обавезан да штити земље родитеља и прародитеља својих, господе српске. Краљ Твртко је био потпуно убеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику победу.

Тврткови краткотрајни успеси у Далмацији[уреди]

У лето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра (Млечани су одбили да му пруже помоћ) и највећим делом приморја републике Хрватске. Његова држава је обухватала највећи део источне јадранске обале: од Задра до Бококоторског залива, искуључујући, разуме се, Дубровник, који је и даље био под врховном влашћу угарског краља. После тога је своју титулу променио у краљ Срба, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, са којом се први пут јавља 10. јула 1390.

Твртко је умро 10. марта 1391. Грађански рат у Угарској настављен је несмањеном жестином, а у Босни је међу разним припадницима Тврткове породице уследила борба за власт.

Верска припадност[уреди]

Ни на питање које је вере био Твртко није дат јединствен одговор. Као што се могло видети, босанска црква у Ђакову видела је у Твртку „очигледног заштитника јереси“, [4] а и у писму папе Урбана V од 14. децембра 1369. упућеном угарском краљу Лудовику I се за њега каже да „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима [тј. Босни], који се са разних страна света сливају [у Босну] као у какав смрдљив сливник“.[18] Феслер је за Твртка рекао да је био „ревностан присталица грчко-сједињене цркве“ (ein eifriger Anhänger der griechisch-unirten Kirche),[19] а Рачки да је „сљедио вјеру свога оца тј. источну цркву“ и да је под њим она „не само у Босни подупирана била државном влашћу, него си тијем нов углед и уплив стече“.[20] Глушац, полазећи од тога да је „црква босанска“ заправо била православна,[21] сматра све босанске владаре, изузев Томаша и његовог сина Стефана Томашевића, православним хришћанима.[22] Пурковић трезвено признаје да не постоји извор „који би нас однео на прави пут, који би сигурно и поуздано решио ово спорно питање“, премда ревносно искључује сваку помисао на то да је Твртко био католик.[23] Руварац држи да је Твртко „крштен и од своје мајке Јелене Шубићеве васпитан у вјери католичкој“ и да је и „као бан и као краљ остао католик све до своје смрти“, али га се уопште не тиче „да ли је он био добар и ревњив католик“.[24] Ћоровић је такође мишљења да је Твртко по вери био католик, али истиче „да је то крунисање у Србији, за српског краља, била не приватна него јавна ствар и да се с тога верски моменат у том питању требао ценити другачије“.

Напомене[уреди]

  1. ^ Наиме, сремски краљ Драгутин, који се на сабору у Дежеву 1282. одрекао српског престола у корист свог млађег брата Милутина, био је ожењен угарском принцезом Каталином. С њом је имао синове Владислава и Урошицу и ћерку Јелисавету. Јелисавету је оженио босански бан Стјепан I, а она му је родила Стјепана II, Нинослава и Владислава, оца Твртка и Вукића. Твртко је, дакле, по женској линији био праунук „краља сремскаго“, а преко њега је био повезан са Немањићима.[8]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ћирковић (2004), стр. 84.
  2. ^ а б Ферменџин (1892), стр. 34.
  3. ^ а б Кукуљевић Сакцински (1852), стр. 35.
  4. ^ а б Ердујхељи (1897), стр. 513.
  5. ^ Фејер (1834), стр. 395.
  6. ^ Флоријан (1884), стр. 184-85.
  7. ^ Орбин (1968), стр. 69.
  8. ^ Стојановић (1927), стр. 36—39, 50.
  9. ^ а б в Стојановић (1929), стр. 76.
  10. ^ Орбин (1968), стр. 151.
  11. ^ Пурковић (1934), стр. 87.
  12. ^ Динић (1932а), стр. 137.
  13. ^ Јиречек (1952а), стр. 320.
  14. ^ Јиречек (1952б), стр. 341.
  15. ^ Ћоровић (1925), стр. 40.
  16. ^ Ћирковић (1964б), стр. 362.
  17. ^ Стојановић (1929), стр. 72.
  18. ^ Фарлати (1769), стр. 61.
  19. ^ Феслер (1869), стр. 142.
  20. ^ Рачки (1931), стр. 436.
  21. ^ Глушац (1924), стр. 43.
  22. ^ Глушац (1924), стр. 20.
  23. ^ Пурковић (1934), стр. 86—89.
  24. ^ Руварац (1894б), стр. 620.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Стефан Твртко I Котроманић



Претходник:
Стефан II Котроманић
Бан Босне
(13531377)
Наследник:
Краљевина Босна
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}


Претходник:
Бановина Босна
Краљ Босне
(13771391)
Наследник:
Стефан Дабиша
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}