Стивен Рансиман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стивен Рансиман

Пошаљи фотографију

Општи подаци
Датум рођења 7. јул 1903.
Место рођења Нортамберланд
Датум смрти 1. новембар 2000.
Место смрти Ворикшир
Рад

Сер Стивен Рансиман (енгл. sir Steven Runciman; Нортамберланд, 7. јул 1903Ворикшир, 1. новембар 2000) је био енглески историчар средњег века.

Биографија[уреди]

Пуно Рансиманово имебило је Џејмс Кокран Стивенсон Рансиман (James Cochran Stevenson Runciman). Име је добио по деди по мајци.

Рођен је у Нортамберланду, у породици чланова Британског парламента - и отац и мајка. Његов отац, Волтер Рансиман, од 1937. године виконт Рансиман од Доксфорда, био је истакнути члан Либералне партије. Деда по оцу, лорд Рансиман, био је бродарски магнат.

У трећој години живота гувернанта је почела да га подучава француском језику; текстове на латинском и грчком већ је читао као шестогодишњак, а руски језик је савладао у својој једанаестој години. Уз дар за језике одрана га привлачи историја. Студирао је на Итону и Кембриџу. Докторирао је у 24. години живота темом из византијске историје.

Материјално обезбеђен, Рансиман много путује по Азији, нарочито по Турској и земљама Блиског истока. Од балканских земаља највише је боравио у Грчкој. На овим путовањима додатно усавршава језике везане за наведене крајеве: грчки, турски, персијски, хебрејски и др.

Године 1940. Рансиман улази у дипломатску службу Британске империје, службује у Бугарској, Египту, Палестини и другде.

На позив турске владе, Рансиман је 1942. године постао професор византијске уметности и историје на истанбулском универзитету. Поред византијске историје, Рансиман интензивно проучава и период Крсташких ратова, о чему ће написати више познатих књига.

Био је председник и члан разних британских културних установа у Турској и Грчкој, а био је и председник британског Друштва пријатеља Атонске Горе. Цариградска патријаршија га је одликовала највећом титулом која се додељује лаицима - титулом Великог оратора што га је учинило и почасним чланом Светог синода Цариградске патријаршије[1].

Доприноси византологији и медиевистици[уреди]

У време када Рансиман започиње своје активно проучавање византијске цивилизације, византологија је у Енглеској још била у почецима и оптерећена Гибоновим тезама о историји Византије као „тријумфу варварства и религије“.[2] Заједно са Бјуријем, Бејнсом и Милером доприноси развоју модерне византологије у Енглеској, лишене укорењених Гибонових предрасуда.

Рансиман је дугогодишње проучавање Крсташких похода преточио у три обимне књиге „A History of the Crusades“. У њима он даје нову слику крсташких војни. За разлику од до тада прилично романтично увреженог приказивања крсташа, Рансиман наведеним походима приступа много критичније. Он оцењује Крсташке војне као „тријумф варваризма и сујеверја[3], и ту користи речи сличне Гибоновим о Византији.

Рансиман је дао и значајан допринос црквеној историји својим студијама о Великом расколу из 1054. године.

Важнија дела[уреди]

  • The Emperor Romanus I Lecapenus and His Reign (Цар Роман Лакапин и његова владавина, 1929).
  • The First Bulgarian Empire (Прво Бугарско царство, Лондон 1930).
  • Byzantine Civilization (Византијска цивилизација, Лондон 1933).
  • The Medieval Manichee : A Study of the Christian Dualist Heresy (Средњовековни манихејци : Студија о хришћанској дуалистичкој јереси, Кембриџ 1947).
  • A History of the Crusades: Volume 1, The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem (Cambridge University Press 1951) (Folio Society edition 1994).
  • A History of the Crusades: Vol.1, 1951, Vol II, 1952, Vol III, 1954 (Историја крсташких похода, Кембриџ; нова издања 1994. године).
  • The Eastern Schism: A Study of the Papacy and the Eastern Churches in XIth and XIIth Centuries (Источни раскол: Студија о папству и Источној цркви у 11. и 12. веку, Оксфорд 1953).
  • The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Later Thirteenth Century (Сицилијанско вечерње: Историја медитеранског света у касном 13. веку, Кембриџ 1958)
  • The White Rajahs (Беле раџе, 1960)
  • The Fall of Constantinople 1453 (Пад Цариграда 1453, Кембриџ 1965)
  • The Great Church in Captivity (Велика Црква у ропству, Кембриџ 1968)
  • The Last Byzantine Renaissance (Последњи византијски препород, Кембриџ 1970)
  • The Orthodox Churches and the Secular State (Православне цркве и световна држава, 1972)
  • Byzantine Style and Civilization (Византијски стил и цивилизација, 1975)
  • The Byzantine Theocracy (Византијска теократија, Кембриџ 1977)
  • Mistra (Мистра, Лондон 1980)
  • Patriarch Jeremias II and the Patriarchate of Moscow (Патријарх Јеремија II и московска патријаршија, 1985)
  • A Traveller's Alphabet.Partial Memoirs. (1991)

На српски језик преведено је више његових књига: „Византијска цивилизација“ (Суботица-Београд 1964), „Пад Цариграда 1453“ (Нови Сад 1996, ISBN 86-363-0329-X; 2. издање: Београд 2008. ISBN 978-86-7662-073-9.) и „Средњовековни манихеизам на Балкану“ (Чачак 2008. ISBN 978-86-83507-59-7.).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викицитат
Викицитат има збирку цитата сродних са: