Стокхолмски синдром

Из Википедије, слободне енциклопедије

Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца. Зближавању отмичара и њихових жртава доприноси време проведено у таквој ситуацији; што више времена протекне, већа је могућност стварања стокхолмског синдрома, а с тим и мања вероватноћа повређивања талаца. Такође, зближавању могу да доприносе величина просторије у којој се заједно налазе отмичар и талац, испуњавање захтева којима су власти изашле у сусрет, сличност политичких ставова итд.

Стокхолмски синдром не настаје у ситуацијама када су таоци изоловани, када немају контакт са отмичарима, или када има насилничког понашања од стране отмичара према таоцима или другим лицима.

Порекло имена[уреди]

Назив стокхолмског синдрома увео је криминолог и психијатар Нилс Бејерот после неуспеле пљачке банке и отмице на Нормалмсторгу у Стокхолму, од 23 до 28. августа 1973. Таоци су се емоционално везали за отмичаре, па су после оправдавали њихове поступке чак и након свог ослобођења. Касније, током судског процеса, таоци су нерадо говорили о отмици.

Види још[уреди]