Сто година самоће

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сто година самоће
Сто година самоће.jpg
Насловна страна првог издања књиге
Аутор Габријел Гарсија Маркес
Оригинални
назив
Cien años de soledad
Држава Колумбија
Језик шпански
Жанр Магични реализам
Новела
Издавач Juan de la Cuesta
Датум издања 1967.
Место радње Макондо
ISBN ISBN 0-224-61853-9

Сто година самоће (шп. Cien años de soledad) је роман колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса и сматра се ремек делом хиспаноамеричке и светске литературе[1] За овај роман Маркес је 1982. добио Нобелову награду за књижевност. Ово је једно од највише превођених и највише читаних дела на шпанском језику.[2] Роман је први пут објављен у Буенос Ајресу маја 1967. а издавач је била кућа Едиторијал Судамерикана. Почетни тираж је био 8.000 примерака а роман је до сада продат у више од 30.000.000 примерака и преведен је на 35 језика.[3]

Ликови[уреди]

Породично стабло Буендија

Контекст и структура[уреди]

Маркес је роман написао за 18 месеци, у периоду од 1965. до 1966.[4] у Мексико Ситију, граду у који се са породицом преселио из Колумбије. Идеју за роман Маркес је добио током једног путовања са мајком у Аракатаку, своје родно село у Колумбији. Макондо, село из романа, Маркес по први пут помиње у причи „Један дан после суботе“, објављеној 1954, а већина ликова из романа такође се по први пут појављује у неким његовим ранијим причама и романима. Првобитни назив романа требало је да буде Кућа, али се Маркес ипак одлучио за наслов „Сто година самоће“ како би избегао забуну и мешање са романом „Велика кућа“ (La casa grande) који је објавио 1954. са пријатељем, такође колумбијским писцем, Алваром Самудиом (Alvaro Cepeda Samudio). Прво издање романа објављено је 5. јуна 1967. код издавача Судамерикана из Буенос Ајреса.

Књига се састоји из 20 поглавља без наслова, у којима је испричана историја са цикличном временском структуром током које се догађаји у селу Макондо, као и у фамилији Буендија (Buendia), стално и наново понављају, уз мешање и стапање фантастике и реалности. У прва три поглавља испричан је егзодус групе фамилија из уређеног живота у Маконду, од 4. до 16. поглавља описује се економски, политички и социјални развој села, а у завршна четири поглавља прича се о његовој декаденцији и пропадању.

Садржај[уреди]

Роман нема основа у реалном свету. Маркес користи роман за објашњавање мудрости: од виталне је важности да се људи сећају своје историје како зато не би патили. Користећи различите ситуације за илустровање исте теме, Маркес успева да узнемири читаоца битним и наглашеним променама емоција. Тако нас на моменте суочава са могућношћу да смо због недостатка сећања помешали митове и стварност. Ипак, после помена бруталног масакра који су власти заташкале, Маркес нас наводи на једно питање: да ли је цели роман покушај критике упућен властима због стравичних кршења људских права која се дешавају у Колумбији и уопште у Јужној Америци.

Надаље, читаво село Макондо је до краја романа уништено, заједно са сваким трагом да је икада и постојало, остављајући утисак да његови житељи нису успели да оставе никакав траг у историји и самим тим нису оставили никакакву могућност да се докаже да ли су се протекли догађаји догодили или не.

Извори[уреди]

  1. ^ García Márquez, el genio del "boom" que invadió el mundo de realismo mágico, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Cien años de soledad en e-book, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Ordóñez, Monserrat (1999). „Cien años de soledad“. Revista Credencial Historia N°110 Приступљено 4. 11. 2012.. 
  4. ^ Милан Балинда: Нобеловац из Маконда - књига о Габријелу Гарсији Маркесу, Приступљено 25. 4. 2013.