Сулејман I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сулејман I Величанствени

Сулејман I Величанствени минијатура
Сулејман I Величанствени минијатура

Датум рођења 6. новембар 1494.
Место рођења Трапезунт (Ottoman flag Османско царство)
Датум смрти 5./6. септембар 1566.
Место смрти Сигет (Османска Мађарска)
Гроб Сулејманова џамија, Истанбул
Титула Султан Османског царства
Период 22. септембар 1520. — 5./6. септембар 1566.
Претходник/ци Селим I
Наследник/ци Селим II
Титула Калиф ислама
Период 22. септембар 1520. — 5./6. септембар 1566.
Претходник Селим I
Наследник Селим II
Порекло и породица
Династија Osmanli-nisani.svg Османска династија
Отац Селим I
Мајка Ајша Хафса Султанија
Супружник/ци Фулани, Гулфем, Махидевран, Хурем, Фирузе.
Потомство Мустафа, Селим II, Михримах, Мехмед, Џихангир, Бајазит, Абдулах, Мурад принц Махмуд

Сулејман I Величанствени (звани и Кануни - Законодавац, 6. новембар 14945/6. септембар 1566), турски султан 1520—1566. године, и брат Хатиџе, Бејхан, Фатме и Шах Султаније Западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени, а источном свету као Законодавац(тур. Kanuni; арап. القانونى), због његових реформа правног система Османског царства.

Био је врло образован владар и говорио је четири језика: арапски, персијски, српски и чагатај (најстарији облик турског језика).

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Он је био и најзначајнији османски владар који је сам учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта:1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

1525. године почеле су припреме за један велики војни поход. Трупе су послате како копном, тако Дунавом у правцу Београда. Након што је војска прешла реку Драву, 1526. године је дошло до битке код Мохача са угарском војском којом је командовао краљ Лајош II. Угарски краљ је погинуо, а његова војска је била поражена.

По одредби Бечког споразума Хабзбурзи су преузели угарску круну. Фердинанд I од Аустрије поставља као свој политички циљ одбрану западне Европе од даљих продора Турака.

Султан Сулејман I и његов велики везир Ибрахим-паша запалили су Пешту. У исто време вођени су ратови у Босни, Далмацији и Словенији. Османски султан поставља румунског кнеза Јована Запољу за новог угарског краља. Због тога је дошло до рата између Аустрије и Турске.

Османска војска је безуспешно опседала Беч од 27. септембра до 15. октобра. За време повлачења трупа опљачкано је шире подручје око Беча. Треба напоменути да га је спутало лоше време, али и измореност војске, па је стигавши до предграђа Беча одлучио да се повуче. Касније је сличну судбину доживела и Штајерска.

Приликом једног војног похода у 1534. године Багдад су поново заузели Персијанци. Опсада венецијанског острва Крфа није била успешна. Султан Сулејман је лично угушио побуну у Молдавији.

Након смрти Јована Запоље 1540. године Турци су анектирали Угарску. Том земљом је управљао један беглербег из Будима. Тако је дошло до примирја између Фердинанда I и султана Сулејмана I на седам година, при чему је надвојвода Аустрије (и будући немачки цар) морао да плаћа данак Турцима. Од времена владавине Сулејмана I „Висока Порта“ је постала појам у Европи за османску владу. Свој последњи војни поход предузео је султан године 1566. да заузме Сигетвар, на путу за Беч. Стари Сулејман I је умро 6. септембра 1566. године пре него што је остварио свој циљ, током битке код Сигета.

Султан се једном месечно кретао прерушен међу народом како би видео шта људи мисле о његовим одлукама.
Султан Сулејман је сматран за једног од најбољих владара које је Османско царство икада имало, међутим пошто је султана Сулејмана наследио његов најнеспособнији син Селим Османско царство није било могуће даље проширивати пошто султан Селим као и његови наследници за то нису били заинтересовани.

Детињство и младост[уреди]

Сулејман је рођен у Трапезунту, који се налази на обали Црног мора вероватно око 6. новембра 1494. године. Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно била кћерка татарског кана са Крима, Менгли Гираја. Као младић се спријатељио са Паргалијом Ибрахимом, који ће касније постати највернији султанов саветник и велики везир. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе (данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). По смрти његовог оца Селима I, наследио је царство као десети султан Османског царства. Рани опис Сулејмана, неколико недеља по ступању на престо је обезбедио млетачки изасланик Бартоломео Контарини: „Он има 26 година, висок је али жилав и има деликатан тен. Врат му је мало предуг, лице му је танко, а нос има орловски изглед. Има тамну нијансу бркова и малу браду; без обзира на то има пријатно држање, иако његова кожа више вуче на бледу боју. Кажу за њега да је мудар владар, да воли школовање и сви људи очекују добро од његове владавине.“ Неки историчари тврде да се у младости дивио Александру Великом. Био је вођен Александровом визијом да створи велико светско царство.

Освајачки походи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак освајачких похода Сулејмана Величанственог

Освајања у Европи[уреди]

Освајање Београда[уреди]

Након пораза и пропадања српске, бугарске и византијске државе, на Балкану је остала једино Угарска која је могла да буде потенцијална сметња османском експанзионизму ка Западу. Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још 1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Сулејман је чврсто био одлучио да крене на Београд, још му је једино недостајао ваљан разлог због кога би кренуо у поход, међутим, врло брзо су му га дали сами Угри.

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, бахато су одбили овај предлог, а Сулејмановог изасланика вратили у Цариград без ушију и носа. Сулејман је искористио овај догађај као разлог за напад.

Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма. Изасланик Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће доживети исту судбину…[18]

Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија.

Кампање на Индијском океану[уреди]

Османска флота на Индијском океану у 16. веку
Топови које је користио Сулејман Величанствени током напада на Аден

Османски бродови су пловили Индијским океаном још од 1518. године. Османски адмирали као што су Хадим Сулејман паша, Сеиди Али Реис и Куртоглу Хазир Реис су познати да су пловили све до лука Могулског царства као што су Тата, Сурат. Познато је да је могулски цар Ахбар Велики лично разменио шест докумената са Сулејманом Величанственим. У Индијском океану, Сулејман је водио неколико поморских кампања против Португалаца у покушају да их уклони и успоставити трговину са Индијом. Аден у Јемену био је окупиран од стране Турака 1538, у циљу да се обезбеди основа за османску рацију против португалских поседа на западној обали данашњег Пакистана и Индије. Пловећи ка Индији, Турци нису били успешни против Португалаца у опсади града Диу септембра 1538, али су се потом вратили у Аден којег су утврдили са стотину комада артиљерије. Одавде Хадим Сулејман-паша је преузео контролу над целим Јеменом, заузимајући и град Сану. Међутим Аден се успротивио Турцима и позвао је Португалце, који су имали контролу над градом све док Пири Реис није повратио Аден 1548. године. Са јаком контролом над Црвеним морем Сулејман је успешно контролисао индијске трговачке путеве за Португал и задржао је висок ниво трговине са Могулским царством током целог 16. века. Сулејманов адмирал Пири Реис је водио османску флоту на Идијском океану у успео је у заузимању Маската 1552. године. Године 1564, Сулејман је примио посланство из Ачеха (данашња Индонезија), која је тражила подршку од Османског царства против Португалије. Као резултат ове сарадње била је Османска експедиција на Ачех, која је омогућила велику војну помоћ становницима Ачеxа.

Медитеран и северна Африка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хајрудин Барбароса
Хајрудин Барбароса наноси тежак пораз Светој лиги у битки код Превеза

Имајући консолидована своја освајања на земљи, Сулејман је сазнао да је тврђава Корони у Мореји (данашњи Пелопонез) изгубила од адмирала Карла V Андреа Дорија. Присуство Шпанаца на источном Медитерану су забринули Сулејмана, који је на то гледао као на рани показатељ намере Карла V да буде ривал османској доминацији у региону. Препознајући потребу да успостави надмоћ своје флоте на Медитерану, Сулејман поставља новог команданта флоте Khair ad-Din خير الدين, који је Европљанима познатији као Хајрудин Барбароса. Након што је постављен за главног адмирала, Барбароса је морао да обнови и састави османску флоту, која ће бити велика као флоте свих медитеранских земаља заједно. Године 1535. Карло V је однео важну битку против Турака код Туниса, која је заједно са ратом против Венеције приморала Сулејмана да прихвати предлоге Франсоа I Валоа да заједно оформе алијансу против Карла V. Године 1538. шпанска флота је поражена од стране Барбаросеу битки код Превеза, која је осигурала источни Медитеран за Турке за наредне 33 године, све до пораза у битки код Лепанта. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република, Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као јовановци. Источно од Марока, огромне територије у Северној Африци су присвојене. Варварске државе (израз Европљана за државе северне Африке и Осмалије у 16. веку)Триполитанија, Тунис и Алжир су постале аутономне провинције Османског царства, служећи као водећи кривци Сулејмановог конфликта са Карлом V, чији је покушај да истера Турке пропао 1541. године. Турски гусари и корсари у служби Османског царства нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Пиратство које је настало од озлоглашених варварских пирата из северне Африке, може се посматрати у контексту ратова против Шпаније. За кратак период османска експанзија осигурала је поморску превласт на Медитерану. Османска флота је такође контролисала и Црвено море, а држала је и Персијски залив све до 1554, када су њихови бродови били поражени од стране морнарице Португалског царства. Португалци су заузели Ормуски пролаз 1515. године и одатле наставили да се надмећу са Сулејманом за превласт у Адену. Године 1542. суочавајући се са заједничким непријатељем - Хабзбуршком монархијом, Франсоа I Валоа је одлучио да обнови Османско-Француску алијансу. Као резултат тога, Сулејман је послао 100 галија, под командом Барбаросе да помогне Француској у западном Медитерану. Барбароса пљачка обале Напуља и Сицилије, пре него што стигне у Француску, где је Франсоа Тулуз направио као седиште за поморске адмирале Османског царства. Током исте кампање Барбароса је напао и заузео Ницу 1543. године. До 1544, мир између Карла V и Франсоа I је привремено завршио савезништво између Турака и Француске.

Опсада Малте

Године 1530, другде у Медитерану је обновљен ред витеза са Малте, који је убрзо предузео акције против муслиманске морнарице, што је изазвало бес Османлија, који су поново саставили огромну војску у циљу да уклоне витезове са Малте. Османлије су почеле инвазију 1565. године, а датум почетка инвазије је био 18. мај, а трајала је све до 8. септембра. Турска флота која је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. У почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса поновити, међутим, Карло V је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу.

Сулејман Величанствени и Франсоа I Валоа

Лични живот[уреди]

Сулејманов лични живот су обележили велики везир Паргалија Ибрахим-паша и Хурем султанија.

Ибрахим-паша[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Паргалија Ибрахим-паша

Паргалија Ибрахим-паша је био Сулејманов друг из детињства и касније је био његов велики пријатељ. Ибрахим је заправо био православни хришћанин из Грчке или Албаније. Он је школован, након што је узет као данак у крви. Он је прво био Сулејманов соколар, па је потом унапређен у управника двора, да би 1523. године постао велики везир, а 1529. и командант целе османске војске. Сулејман је такође једном приликом Ибрахима прогласио за беглербега Румелије. Према једном хроничару из 17. века Ибрахим је замолио Сулејмана да га не промовише на тако високим позицијама, страхујући за своју безбедност, али му је Сулејман на то одговорио да под његовом владавином, без обзира на околности, Ибрахима никада неће убити или угрозити његов живот. Ипак, на крају Ибрахим је пао у немилост султану. Током тринаест година, колико је служио као велики везир, његовог брзог успона на власт и огромне акумулације богатства, Ибрахим је стекао много непријатеља у Сулејмановом суду(дивану), као и у харему. Током похода на Сафавидску Персију 1533. године Сулејман је прогласио Ибрахима за сераскера (врховног заповедника војске). Након тога до султана је доспело писмо писано Ибрахимовом руком у којем се потписао као сераскер-султан, које је сулејман схватио као тешку и велику увреду. Сулејманове сумње о Ибрахимовој лојалности су погоршане након свађе Ибрахима и министра финансија Искендер Челебија. Овај спор је решен тако што је Челеби пао у немилост султана, којег је Ибрахим убедио да смрћу казни Искендера Челебију. Међутим, пред смрт Челебија је својим последњим речима оптужио Ибрахима да прави заверу против Сулејмана. Ове речи на самрти су убедиле Сулејмана да Ибрахим планира издају.

Хурем султанија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рокселана
Хурем султанија, уље на платну, 16. век

Сулејман је био опчињен Хурем султанијом, која је била девојка из његовог харема. Била је пореклом из Русије, тачније из данашње Украјине. Претпоставља се да се звала Анастасија или Александра Лисовска. Према неким западним дипломатама, који су чули трачеве у палати о њој, назвали су је „Рокселана“, што упућује на њено руско порекло. Као ћерка православног свештеника, отета је од стране Татара и продата као робље у Константинопољу и касније се уздизала до самих врхова харема да би постала Сулејманова миљеница.

Под псеудонимом Мухибиби, Сулејман је написао ове љубавне стихове Хурем (слободан превод):

Викицитати „Трон моје усамљене нише, моје богатство, моја љубав, моја месечина. Мој најискренији пријатељу, мој повереник, мој разлог постојања, моја султанија, моја љубав. Најлепша међу најлепшима... Моје пролеће, моја весела суочљива љубав, мој дан, моја драга, мој лист што се смеје... Моја биљка, моја најслађа, моја ружа, једина која ме не узнемирује на овом свету... Мој Цариград, мој Караман, земља моје Анадолије... Мој Будахшан, мој Багдад и Хорасан. Моја жена лепе косе, моја љубав косог чела, моја љубав очију пуних несташлука... Ја ћу вам вечно певати похвале, ако сам за ту сврху послан на овај свет... Ја, љубавник напаћеног срца, Мухибиби са очима пуним суза, ја сам срећан.“
({{{2}}})

Наслеђе[уреди]

Сулејманове две хасеки султаније су му подариле осам синова, од којих су четворица преживели до 1550их. То су били Мустафа, Селим, Бајазит и Џихангир. Од ових само Мустафа није био Хуремин син, већ је био син Махидевран Ђулбехар султаније("Пролећна ружа"), који је био старији од Хуреминих синова, па је имао предност да наследи трон. Хурем је била свесна да ако Мустафа постане султан, она и њена деца биће убијени. Али ипак је Мустафа од све браће био најталентованији, а имао је и велику подршку и од Ибрахим-паше. Аустријски амбасадор Бузбек је једном приликом записао: „Сулејман међу својом децом има сина по имену Мустафа, чудесно добро образованог и разборитог и ближи му се доба владавине, пошто има 24 или 25 година. Дао Бог да варварин такве снаге никада не дође близу нас“, чувши приче о Мустафиним „невероватним природним даровима“. Хурем је била бар делом одговорна око именовања престолонаследника. Иако је била Сулејманова супруга, она није имала никакву званичну јавну улогу. То није, међутим, спречило Хурем да има велики политички утицај.

Принц Мустафа[уреди]

Сулејман је јако волео свог најстаријег сина Мустафу, они су имали веома чврст однос, собзиром да је Сулејман принца Мустафу првог послао у Манису. Сулејманова Хасеки султанија Хурем, је наравно знала да је Мустафа најстарији Сулејманов син, и да као најстарији он треба доћи на престо, али ипак је хтела да неки од њених синова дође на престо (што је било тешко,собзиром да су Јањичари подржавали Мустафу и желели су да он дође на престо), зато је са својим зетом Великим везиром Дамат Рустем пашом сковала заверу против Принца Мустафе. Хурем Султанија је првобитно желела да на престо дође њен син Принц Селим, а Рустем Паша је желео да дође Селимов велики ривал Принц Бајазит, Хурем је написала писмо у име Шаха Тахмаспа (Сулејмановог великог непријатеља) да су се Принц Мустафа и Тахмасп ујединили против Сулејмана, што је наравно била лаж. Сулејман је у то поверовао и јако се разочарао, затим 1553 године Сулејман је позвао Мустафу да позаговарају, што је била клопка за невиног принца. Сулејман мислећи да га је Мустафа издао, погубљује свог најстаријег сина.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Селим I
Калиф ислама
15201566
Наследник:
Селим II
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}