Сумо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Спорт.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Церемонија пре почетка борбе

Сумо (相撲) рвање се први пут спомиње у једном запису из 712. године, који описује како је власништво над јапанским острвима одлучено између богова Такемиказучи и Такеминаката у рвачкој борби. Нихоншоки (хронике Јапана у појединачним записима) из 720. године датира прву борбу између смртника у години 23. п. н. е. Један човек по имену Сукуне је на позив цара Суинина у рвачкој борби поразио и убио силеџију Кехауа и тако постао отац сумо рвања. У стварности су многе борбе чак и у средњовековном Јапану тек завршавале са смрћу једног од учесника.

Јапански средњи век (1185-1603)[уреди]

Нестанком царске централистичке власти, цереморијални дворски сумо губи на важности; а у ратничко доба Камакура некада цереморијално рвање постаје део ратничког тренинга под шогунатом. Од самураја се је очекивало да се усавршавају у овој вештини (почеци џијуџицу ?). Али сумо је с временом престао да буде искључиво војничка вештина/тајна, и постао је забава за масе а спонзори су обично били дајмијо (као код нас војвода или жупан). Сумо рвачи, победници који су су се борили за наклоњеност неког великаша су богато награђивани и чак подизани у статус самураја.

Велики љубитељ и мецена сумо рвања Ода Нобунага је у фебруару 1578. организовао сумо такмичење на коме је учествовало чак 1.500 сумо рвача. Да борци не би сметали једни другима изумели су округле рингове. Суматори (Дохуо) је био рођен и развијао се до 18. столећа у данашњу форму.

Едо период (1603-1867)[уреди]

Сцена сумо рвања, 1851. година

Пошто је је сумо у ово доба постао масовна улична тучњава и сметња у свакодневном животу, посебно у Едуу (данашњи Токио), био је на кратко забрањен. Године 1684. је опет дозвољен али само на поседима манастира како је то обичај био у Кјоту и Осаки. У овом периоду је развијена и јединствена сумо организација која се је састојала искључиво из професионалних бораца. Али пошто је 1868. укинут феудални систем, сумо вештина је изгубила своје најважније спонзоре и због прозападњачке оријентације земље, сумо постаје нешто назадно, нешто чега се требало стидети... Уз све те недаће и сумо савез се распао на више међусобно посвађаних фракција ... Права је срећа да је цар Мејџи 1884. године организовао велики сумо турнир, убрзо после тога је сумо повратио свој стари углед и популарност, али томе је највероватније помогао новонастали национализам услед успешних војних кампања против Кореје и Кине.

За разлику од осталих азијских спортова у сумо рвању се рангови стичу и губе свака два до три месеца уколико рвач не покаже да је задржао своју форму, за разлику од нпр. карате-а у којем се звања/рангови стичу на јединственим полагањима и која се ретко када одузимају, па чак и ако се борац мизарно представи на турниру.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :