Сунчев систем

Сунчев систем или Соларни систем садржи Сунце и сва небеска тела која су гравитационо везана за њега. Сунчев систем је подручје у васиони где је његова гравитациона сила доминантна, тј. већа од гравитационих сила других звезда и Галаксије. Небеска тела која припадају Сунчевом систему су: планете, њихови природни сателити и мала тела Сунчевог система. У мала тела Сунчевог система спадају: астероиди, објекти у Кајперовом појасу, комете, метеориди и међупланетарна прашина.

Израз соларни је изведен из речи Sol, што је латинско име за Сунце. Сунчев или Соларни систем постоји само један, јер је једино у нашем систему централна звезда Сунце.

Израз Сунчев систем се користи и за назив планетарног система око Сунца. А понекад се, неправилно, за друге планетарне и звездане системе употребљава израз соларни или сунчев систем.

Својства Сунчевог система

Небеска тела која чине Сунчев систем

Однос величина планета Сунчевог система у поређењу са величином Сунца

• Сунце припада звездама спектралне класе Г2. Чак 99,86 % масе целог Сунчевог система отпада на масу Сунца.
• Планете су највећа тела у Сунчевом систему и има их осам. Наводимо их према удаљености од Сунца, од најближег до најдаљег: Меркур, Венера, Земља, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун.
• Патуљасте планете су нова категорија небеских тела (уведена 2006. г.), које не испуњавају све критеријуме да би биле назване планете, али су сферична. Тренутно пет тела су проглашена патуљастим планетама: Церес у астериодном појасу између Марса и Јупитера, Плутон, Хаумеа, Макемаке у Кајперовом појасу, и Ерис у расејаном диску.
• Природни сателити или месеци су већа тела која могу да круже око планета, патуљастих планета или астероида.
• Астероиди су мања тела која се доминантно налазе у главном астероидном појасу.
• Кентаури су објекти по физичким особинама између комета и астероида и налазе се у региону великих планета.
• Објекти у Кајперовом појасу и расејаном диску су готово потпуно залеђена тела која се налазе иза Нептунове орбите.
• Комете су грудве леда и прашине које кад се приближе Сунцу почињу да се топе. Резервоар комета у Сунчевом систему је Ортов облак.
• Метеороиди су тела мања од астероида.
• Међупланетарна прашина је одговорна за појаву зодијачке светлости.
• Прашина и друга ситна тела круже око планета од чега настају планетарни прстенови.
• Свемирски отпад су комади или тела која су људског порекла и већином се налазе у орбити око планете Земље.

Региони Сунчевог система

• Планетарни регион у којем се налазе свих осам планета. Простире се 30 АЈ од Сунца.
• Главни астероидни појас се налази између орбита Марса и Јупитера. У њему се налази већина астероида у Сунчевом систему и једна патуљаста планета, Церера.
• Кајперов појас је у облику диска који се простире иза планете Нептун у ширини од 30 АЈ до 50 АЈ од Сунца. У њему се налазе 3 патуљасте планете.
• Расејани диск се наставља на Кајперов појас и протеже се до неколико хиљада астрономских јединица од Сунца. У њему се налази једна патуљаста планета, мада је велика већина објеката у овом делу Сунчевог система још увек непозната. Понекад се расејани диск сматра делом Кајперовог појаса.
• Ортов облак је сферични облак који се простире од 10 000 АЈ до 100 000 АЈ од Сунца. Верује се да је ова област извор комета.
• Хелиосфера је област у којој је притисак Сунчевог ветра јачи од притиска честица међузвезданог простора. Овај мехур око Сунца има полупречник нешто више од 100 астрономских јединица и завршава се негде у расејаном диску.

Особине планета

За више информација погледајте чланак Планете Сунчевог система (табела)

Све особине и мере у доњој таблици су релативне у односу на планету Земљу, што значи значи да је: маса дата у масама Земље, велика полуоса у астрономским јединицама, орбитални период у годинама, а период ротације у данима.

Планета	Пречник екватора	Маса	Велика полуоса	Орбитални период	Период ротације
Меркур	0.382	0.06	0.38	0.241	58.6
Венера	0.949	0.82	0.72	0.615	243
Земља	1.00	1.00	1.00	1.00	1.00
Марс	0.53	0.11	1.52	1.88	1.03
Јупитер	11.2	318	5.20	11.86	0.414
Сатурн	9.41	95	9.54	29.46	0.426
Уран	3.98	14.6	19.22	84.01	0.718
Нептун	3.81	17.2	30.06	164.79	0.671

Особине патуљастих планета

Као и у претходној тaбели, све особине и мере су релативне у односу на Земљу.

Патуљаста планета	Пречник екватора	Маса	Велика полуоса	Орбитални период	Период ротације
Плутон*	0.24	0.0017	39.5	248.5	6.5
Ерида	0.074	0.0028	67.7	557
Церера	0.19	0.00016	2.8	4.6	0.378
Хаумеа	0.154	0.0007	43.3	285.4	0.167
Макемаке	0.12	0.0007	45.8	309.9

^*Међународна астрономска унија је сврставала Плутон у планете од његовог открића 1930. до 2006. године.

Порекло

Сунчев систем, редослед планета

Пре око 4.600 милиона година Сунчев систем је настао из облака међузвездане прашине и гаса. Они су једним делом водили порекло од звезде која је претходно експлодирала у виду супернове. Сав овај материјал је почео да се згушњава захваљујући гравитационој сили и тако је формирано густо језгро у коме је био окупљен највећи део целокупне масе, и на тај начин је настало сунце. Преостали материјал је образовао неку врсту диска око ове звезде. Судари честица прашине и малих стена такође су довели до њиховог згушњавања око одређених тачака, па су тако створене масе које називамо планетама.

Сунце и планете

Сунце је веће од свих планета Соларног система. Највећа од њих Јупитер, има десет пута мањи пречник од сунца. Поред тога маса од које је формиран Сунчев систем сконцентрисана је 99,8‰ у Сунцу. Планете се обрћу око сунцапо мање више кружним путањама, орбитама. Време које је потребно планетама да опишу ту орбиту називамо сидеричком револуцијом, сто је у случају земље 365 дана и 6 сати. Сидеричка револуција је различита за различите планете и зависи од тога колико је свака планета удаљена од Сунца. Најкраћа је Меркурова, која траје само 88 дана, док је најдужа Нептунова од 165 година.

Типови планета

Постоје две главне групе планета. Планете Земљиног типа (Маркур, Венера, Земља и Марс) су мале, структура им је метално–стеновита, а густина релативно велика, а са друге стране ту су гасовити џинови (Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун) које су веома велике, имају малу густину и састоје се великим делом од водоника, хелијума и водоничних једињења, у разним агрегатним стањима.

Сунце

Sunce u X-Ray-u

Сунце припада спектралној класи G2V. G2 означава да је температура на површини приближно 5.500 °C што му даје белу боју, мада се Сунце чини жуто због атмосферског расипања. Слово V (римски број 5) у ознаци спектралне класе показује да је Сунце звезда главног низа. Ово значи да оно генерише своју енергију нуклеарном фузијом језгара водоника у хелијум. Сунце делимо на већи број слојева, према условима који у њима владају. Границе међу њима нису јасно оцртане и постоје прелазна подручја. Сунце нема чврсту површину, па се као границу на којој почиње атмосфера узима највиши слој који је још увек оптички непрозиран.

До четвртине полупречника Сунца простире се језгро, подручје високе температуре, око 15,6 милиона K и притиска 1016 Ра. У таквим условима одвија се фузија водоника у хелијум. Спајањем 4 протона (језгра атома водоника) настаје једно језгро атома хелијума (2 протона и 2 неутрона), при чему се ослобађају субатомске честице и енергија у облику гама-зрачења. Сунчев ветар (соларни ветар) је струја честица избачених великом брзином из горњих слојева сунчеве атмосфере, углавном електрона и протона. Иако је овај губитак масе Сунца готово безначајан и густина сунчевог ветра мала, честице се крећу великим брзинама и изазивају видљиве учинке на телима у сунчевом систему. Познатији учинци сунчевог ветра су поларна светлост и усмеравање репа комета супротно од Сунца.

У близини Земље земљино магнетско поље заробљава честице сунчевог ветра и усмерава их према магнетним половима. Будући да се честице сунчевог ветра крећу брзинама од више стотина km/h, при судару са честицама у Земљиној атмосфери долази до јонизирања гаса и појаве светлости. Ова појава се уочава у поларним подручјима, због чега је добила име поларна светлост или Аурора бореалис.

Земља

Земља је једна од осам планета у Сунчевом систему. Трећа је планета по удаљености од Сунца и највећа Терестричка планета у Сунчевом систему. Планета Земља има један природни сателит, Месец. За сада је једина позната планета на којој има живота. Научници су успели да реконструишу детаљне информације о прошлости планете. Земља и друге планете Сунчевог система су се формирале пре 4,6 милијарди година од соларне маглине, масе прашине и гаса облика диска који су заостали након формирања Сунца. Земља је првобитно била растопљена маса, да би се потом формирао спољни омотач планете Земље (Земљина кора) услед хлађења. Истовремено са формирањем коре почела се акумулирати вода у атмосфери. Месец је настао убрзо након тога, вероватно као резултат судара објекта величине Марса са масом величине 10 % масе Земље , познат као Теја. Нешто од масе се спојило са масом Земље а део је избачен у свемир, али довољно да би се формирао Месец.

Литература

• Д. Рабреновић, С. Кнежевић, Љ. Рундић. Историјска геологија са практикумом. Завод за графичку технику ТМФ Београд, 1996 ISBN 86-81019-17-1
• Ahrens, Global Earth Physics: A Handbook of Physical Constants, p. 8
• Basu, Sarbani; Antia, H. M. (2008). „Helioseismology and Solar Abundances“ (PDF). Physics Reports 457: 217. DOI:10.1016/j.physrep.2007.12.002. arXiv:0711.4590.
• Than, Ker (30. 1. 2006.). „Astronomers Had it Wrong: Most Stars are Single“. SPACE.com Приступљено 1. 8.
• Завод за уџбенике и наставна средства, Школски Астрономски атлас, 2005г.