Сутон (опера)

Сутон, опера у једном чину Стевана Христића према другом делу Дубровачке трилогије Ива Војновића.

Праизведба[уреди | уреди извор]

26. новембар 1925, Београд у Народном позоришту

Место и време[уреди | уреди извор]

У кући Бенешиних на Пустијерни, у дубровачком Граду, 1832. године.

Ликови и улоге[уреди | уреди извор]

Мара Никшина Бенеша (68 година)	владика дубровачка	контралт
Маде (42 године) Оре (36 година) Павле (27 година)	њезине кћери	сопран сопран сопран
Ката (60 година)	дјевојка у Маре	мецосопран
Лујо Ласић (32 године)	капетан поморски	тенор
Васо (40 година)	трговац	баритон
Сабо Шишков Прокуло (62 године) Луцо Орсатов Волцо (78 година)	властела дубровачка	тенор бас
Једна `козица`

Оркестар[уреди | уреди извор]

3 Flauti (III muta in Piccolo Flauta), 2 Oboi, Corno Inglese, 2 Clarinetti in A, 2 Clarinetti in B^♭, Clarinetto Basso, 3 Fagotti (III muta in Contrafagotto)
4 Corni in F, 3 Trombe in C, 3 Tromboni (I-II tenori, III basso), Tuba
Timpani
Percussioni:Tamburo, Gran Cassa, Cinelli, Triangolo, TamTam, Campane (E-F^♯-G)
Celesta, Glockenspiel, Arpa
I Violini, II Violini, Viole, Violoncelli, Contrabassi

Једина опера Стевана Христића, која је први пут изведена 1925. године у Народном позоришту у Београду. Опера, која се скоро у потпуности, чак и у дидаскалијама, држи драме Ива Војновића, се одиграва у Дубровнику, у кући покојног последњег дубровачког кнеза Никше Бенеше на Пустијерни, 1832. године након пада Дубровачке републике под власт Наполеона. Удовица Мара Никшина Бенеша је уз три ћерке, Маде, Оре и Павле, међу последњим припадницима аристократског слоја Дубровника у нестајању. Њихова материјална пропаст је потпуна и довела их је до сиромаштва, а друштвени углед одржавају само у кругу двојице живих лешева, старих госпара, Луца и Саба. Цела радња се одвија на једном месту, пропалој кући Бенешових, а основа драме је психолошка растрзаност јунака.

Садржај[уреди | уреди извор]

Либрето на sr.wikibooks.org^{[мртва веза]}

Радња опере почиње у сутон једног раног пролећног дана, док се у даљини чује "јека звона што поздрављају Госпу". Госпа Мара је замишљена и брине се о новцима које јој дугује трговац Васа, али она се неће понижавати да тражи од њега тај дуг. Све је пропало што су поседовали, а кућа коју имају на Цавтату је празна. Ипак, она не жели да је прода капетану Лују, јер би могао рећи "звала ме је на сијело, да јој платим кафу". Улази Ката, служавка код Маре и укорева госпа Маре што држи прозоре отворене, јер брине за њено већ нарушено здравље. Долазе и кћери са вечерње службе. Ноћ је пала. Павле прекорева мајку да "њене руке не преду више злато, не заматају више свилу ... за динар трудиш мајко!". Мара је потресена што јој је истина сасута у лице, али остаје чврста и достојанствена: "Откад се властела немаду поносит' својом мизеријом? Ако је Дубровник у сужањству, будимо и ми у тузи.". Маде и Оре се забављају причом о њиховом претку којег је примио цар Карло V. Павле је бесна на сестре што се заносе таквим стварима када им кућа пропада. Оне су шокиране и одлазе. Долази трговац Васа да врати дуг, а Мара верује да је то одговор на њене молитве, не знајући да га је у ствари Ката звала. Ипак, пред Васом се понаша нехајно у вези новаца и каже да "није било заисто преше" [није нужно]. Но, кад Васа оде, грчевито ухвати кесу са новцима и оде. Ката је тужно отпрати погледом уз речи "Ко је госпар, је госпар!". У кућу долази капетан Лујо, у кога је павле заљубљена, и моли је да се уда за њега. Али, она зна да би у том случају то психички уништило њену мајку, јер је Лујо обичан пучанин, син кмета. Лујо је преклиње, али она каже: "Тко извуче само једну плочу из овијех распуцанијех мира [зидина], пропада нам двор, умире нам господство!" и упита га: "Би ли ти, капетане, напустио брод који се топи?". Улазе и њена мајка и сестре и поздрављају се са Лујом, који мора ићи на брод и из Дубровника. Долазе и стари госпари, Луцо и Сабо, који заједно са Бенешинима спомињу стара времена и балове којих је некада билоу Дубровнику. Лујо и Павле остају сами и она скоро одлучује да пође са њим, али ипак остаје. Очајна, знајући да ако још једном види Луја, да га неће моћи одбити, помишља и на самоубиство. Она говори мајци о љубави коју осећа према Луји, али Мара је само укорева: "Што си мислила да ћу рећи? Пођи с њиме?". Павле тада у крајњем очајању пред мајком одсеца косу и одлучује да као и тетка њеног оца, Марија Орсола Бобали, оде у манастир и "начини се думна" [часна сестра] јер "морам умријети свијету, кад већ не могу животу". Мара остаје сама, схрвана губитком детета због ригидних правила властеоског живота у пропадању.

Музички примери[уреди | уреди извор]

Монолог госпа Маре Госпа Маре и Ката

Препоручена литература[уреди | уреди извор]

Отменост посртања – опера Сутон Стевана Христића, др Бранка Радовић – Српско народно позориште, Нови Сад, 2002. (ISBN 86-80951-16-1)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Текстуални предложак

Иво Војновић: Дубровачка Трилогија (Српска књижевна задруга, 1927.) — комплетно дело

Либрето

Либрето на sr.wikibooks.org^{[мртва веза]}