Сјуник

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 39°15′00″N 46°15′00″E / 39.25, 46.25

Сјуник
Սյունիք, Սիւնիք
Syunik in Armenia.svg
Држава Застава Јерменије Јерменија
Административни центар Капан
Већи градови Горис, Мегри, Сисијан, Агарак, Каџаран
Званични језик јерменски
Марзпет Сурен Хачатрјан (од 2004)
Површина 4.505 км² (2.)
Становништво (2010)
 - Укупно 152.900 ст. (8.)
 - Густина 33,9 ст./км²
Временска зона UTC+4 (лети +5)
Поштански код 3201-3519
ISO 3166 AM.SU
Вебсајт syunik.gov.am

Сјуник (јер. Սյունիք, Սիւնիք) је једна од 11 административних јединица (односно један од 10 марзева) у Републици Јерменији. Смештена је на крајњем југу земље, између марза Вајотс Џор на северу, Азербејџана на западу (Нахичеван) и истоку (Карабах) и Ирана на југу. Са површином од 4.505 км² (или 15%) налази се на другом месту у Јерменији.

Административни центар и најевћи град провинције је Капан са 45.000 становника. Остали градски центри су Горис, Мегри, Сисијан, Агарак, Каџаран и Дастакерт. У целој провинцији живи око 153.000 становника, или 4,8% целокупног становништва државе.

Сјуник је једна од 15 историјских покрајина Краљевине Јерменије, а подручје је све до 1919. било познато и као Зангезур. У области се налазе неки од најзнаменитијих јерменских културно-историјских споменика из најранијих времена, попут Татевског манастира из Х века.

Географија[уреди]

Геолошка формација „Камене пирамиде“ код Гориса

Сјуник се налази на крајњем југу Јерменије, и смештен је између марза Вајотс Џор на северу и границе са Ираном на југу (42 км). Западно и источно је територија Републике Азербејџан - Нахичеванска ексклава на западу и непризната Република Нагорно-Карабах на истоку.

Сјуник често зову и „зеленим кровом Јерменије“ због богатства у шумама и планинског рељефа. Марз се налази у области Зангезурских планина, просечне надморске висине од 2.200 метара. Највиша тачка је врх Капуџух са 3.905 м (други по величини врх у Јерменији, после Арагаца), док најнижи део лежи у долини Аракса на крајњем југу (380 метара).

Поред Аракса који уједно представља и границу са Ираном на крајњем југу, најважније реке које протичу кроз марз су Вохчи, Воротан (у северном и централном делу) и Мегри.

Сјуник одликује висинска зоналност и у климатском и у вегетацијском погледу. У овом подручју су присутни сви климатски типови у земљи, почев од сувог суптропског климата, преко умерене до оштре високопланинске климе. Низија око доњег и средњег тока реке Мегри на крајњем југу је најтоплије подручје у целој Јерменији. Јануарски просек варира између 0,9 °Ц у граду Мегри до -9,8 °Ц у планинском селу Горајку. Јулски просек креће се од 13,9 °Ц до +25,4 °Ц. Нису ретки ни температурни екстреми у летњем и зимском делу године. Апсолутни максимум износи +41 °Ц док је апсолутни минимум -43 °Ц.

Количина падавина расте са надморском висином и у просеку креће се између 161 мм у долини Мегрија до 826 мм у Сисијанском превоју. Највише падавина излучи се у пролеће, у месецу мају. Снежни покривач на планинским врховима је висок и задржава се у већем делу године док је у низијама на југу марза знатно тањи са краћим периодом задржавања.

Историја[уреди]

Сјуник је историјска област Јерменије, и једна од 15 области Јерменског краљевства. Тадашњи Сјунишки наханг (или област) је обухватао поред данашњег марза и подручја око Севана на северу и шире подручје око Аракса на југу. Након распада Краљевства 387. Сјуник долази под власт Сасанидске Персије у оквиру Јерменског марзпаната, а у 7. веку долазе под власт Арабљана.

Карта Сјуникског царства

Од 9. века подручјем Сјуника управља јерменска династија Багратиди. Године 904. у његов састав улази и подручје Нахичевана, а 970. основано је јерменско Сјуникско царство чији владари су признавали врховну власт јерменске династије Багратида.[1] Најистакнутије династије које су владали овим царством су били Орбелијани и Прошјанови.

У позном средњем веку у планинским регијама Сјуника владали су јерменски мелици који су били вазали околних муслиманских владара. Касније област улази у састав Карабашког каната.

Године 1828. потпада под власт Руске Империје. Након Октобарске револуције 1917. у Русији, на подручју Закавказја оснивају се у периоду 1919/20 три националне државе, а Сјуник је постао саставни део Републике Јерменије. Сходно одредбама Александропољског мировног споразума између Турске и Јерменије од 2. октобра 1920. Јерменија се обавезала да подручја Сјуника са већинским муслиманским становништвом (Зангезур и Нахичеван) уступи Азербејџану. Међутим Јермени у Зангезуру се нису слагали са овом одлуком и предвођени Гарегином Нџеом подигли су устанак чији резултат је успостављање Републике Планинска Јерменија у чији састав су поред Зангезура ушли и јужни делови Карабаха.

Након 1921. Сјуник улази у састав Јерменске ССР.

Демографија[уреди]

Према подацима статистиче службе Јерменије (АРМСТАТ) Сјуник је једна од најређе насељених провинција у Јерменији са уделом од 4,8% у укупној популацији земље 2010. године. У 2010. у Mарзу је живело 152.000 становника, или у просеку око 34 становника по км².[2] Године 2001. ту је живело око 152.700 становника.[3] Око 70% становништва живи у урбаним центрима.

Покрајина је подељена на 4 регије које гравитирају ка четири највећа града Горису, Капану, Сисијану и Мегрију. Постоји укупно 7 урбаних насеља градског типа и 127 насеља руралног типа.[4]

Градови у Сјунику
по броју становника у 2010.
1. Капан 45.500 2. Горис 23.000
3. Сисијан 16.700 4. Каџаран 8.500
5. Агарак 4.900 6. Мегри 4.800
7. Дастакерт 300

Привреда[уреди]

Подручје Сјуника се одликује великим рудним богатсвом а привредну основу чини експлоатација и прерада бакарне руде. Зангезурски комбинат бакра и молибдена у Каџарану је највеће предузеће тог типа у Јерменији, а по величини и важности се истичу и Агарски бакарно-молибденски комбинат и фабрика за прераду руда у Капану.

Развијени су и погони лаке, посебно прехрамбене индустрије. На реци Воротан су изграђене три хидроелектране (Татевска, Шамбска и Спандарјанска) које су 2002. заједно произвеле 1.150 милиона киловат часова електричне енергије. Од 2006. кроз Сјуник пролази велики гасовод који Јерменију снабдева природним гасом из Ирана, а у Мегрију је изграђено велико подземно складиште гаса.

Пољопривреда се базира на месној индустрији, млекарству и живинарству. У котлинама доста се узгаја пшеница, а јужни делови око Аракса су познати по узгоју раног поврђа и суптропских култура (бадеми, нар, агруми).

Саобраћај[уреди]

Део саобраћајнице између Каџарана и Капана

Од 987 км путева, њих 735 км је од националног и регионалног значаја, а најважнија регионално раскршће је град Горис. Од Гориса воде важни друмски правци ка Јеревану, Капану и ка Карабаху. Овај путни правац ка Карабаху је најважнија саобраћајница која повезује ту непризнату републику са остатком Јерменије (називају га и „пут живота“).

Железнички саобраћај од 1992. године не саобраћа због сукоба са Азербејџаном, јер су две најважније железничке линије које су ишле преко овог подручја и повезивале Нахичеван са остатком Азербејџана прекинуте. Аеродром који се налази 8 км јужније од Гориса је такође ван функције.

У октобру 2010. отворена је велика жичара која је постала својеврсна атракција целог подручја а која повезује Татевски манастир са суседним селом Алидзор.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Сюникское царство — статья из Большой советской энциклопедии (3-е издание), Приступљено 18. 1. 2012.
  2. ^ "Marzes of the Republic of Armenia and Yerevan City in Figures, 2010". National Statistical Service of the Republic of Armenia (ARMSTAT).
  3. ^ Report of the results of the 2001 Armenian Census, National Statistical Service of the Republic of Armenia
  4. ^ Syunik Marz., Приступљено 14. 1. 2012.

Спољашње везе[уреди]