Тамара (грузијска краљица)

С Википедије, слободне енциклопедије
Тамара
თამარი
Краљица Грузије
Лични подаци
Датум рођења1160.
Место рођењаМцхета,
Датум смрти1213.
Место смртиАргани замак,
Породица
СупружникDavid Soslan, Yury Bogolyubsky
ПотомствоГиорги IV од Грузије, Русудан
РодитељиГиорги III од Грузије
Burdukhan of Alania
ДинастијаБагратион
Период1184—1212.
ПретходникГиорги III од Грузије
НаследникГиорги IV од Грузије

Тама́ра (груз. თამარი, транскрибовано као T'amar, Thamar или Tamari; 11601213) је била краљица средњовековне грузијске државе (1184—1212[1]), кћерка Георгија III који ју је довео на престо још за свога живота.[2]

Грузијски летописи наводе да су лепота, доброта, мудрост, храброст и војничка слава ове владарке привлачиле многе европске и азијске великаше. Међу њима се спомињу син византијског цара Манојла I, антиохијски кнез Боемунд III, два осетинска кнеза[а] и син једног калифа из Шпаније.[б][3]

Тамара је освајањима, окружена спретним генералима, знатно проширила територију Грузије и основала Трапезунд, православно царство потчињено њој, чиме је хтела да се покаже као борац за религију уз раме са Византијом. Наредила је градњу бројних манастира и цркава, али и војних утврђења, широм Грузије.

Тамара је била велика заштитница и покровитељка многих цркава и манастира, коме је увек слала добротворне доприносе у храни и новцу, чиме је привукла калуђере са свих страна. У летописима се спомиње да су они пристизали из Александрије, Антиохије, Хеладе, Македоније, па чак из Зете.[3]

Њена владавина сматра се златним столећем Грузије. Након њеног преминућа зашло је, како сами Грузини говоре, њихово сунце.[3]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Demetrius I of Georgia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Гиорги III од Грузије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Тамара
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Burdukhan of Alania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Обојица су умрли од туге пошто им је одрекла љубав.[3]
  2. ^ Одрекао се своје исламске вере ради ње, православне хришћанке. Због тога је био затворен у тамницу у којој је и преминуо.[3]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 399
  2. ^ Ростислав Плетњев, Шота Руставели, Српски књижевни гласник, књ. LVIII, свеска 4, Београд 1939, 218
  3. ^ а б в г д Анте Гвозденовић, Кратке путничке биљешке из Крима у Туркменију Средња Азија, Отаџбина. лист за науку, књижевност и друштвени живот, књ. IX, свеска 33-36, Београд 1882, 550

Литература[уреди | уреди извор]