Суфизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Тасавуф)

Део серијала чланака
Ислам

Istanbul, Hagia Sophia, Allah.jpg
Веровања
Једност Бога
Анђео
Објаве (Куран)
Пророци (Мухамед)
Предодређење
Судњи дан
Дужности
Шехадет
Намаз
Пост
Зекат
Хаџилук
Историја
Асхаби
Праведни калифи
Огранци
Сунизам
Шиизам
Хариџити
Суфизам
Салафизам

Star and Crescent.svg Категорија:Ислам

Суфизам односно тасавуф (арап. تصوف, тасавуф, перс. عرفان, ерфан) је мистички аспект ислама, начин живота усмерен према остварењу Божјег јединства и присуства кроз љубав, искуствену спознају, аскетизам и екстатичко јединство са вољеним Творцем.

Етимологија[уреди]

Термин суфи и суфизам (тасавуф) потичу од белог вуненог огртача (суф) коју су носили муслимански аскети.[1]

Историја[уреди]

Суфији сматрају да је суфизам почео са Мухамедом, због чистоте његовог блиског односа са Богом, његовог откривења и мистичног пењања кроз небеса. Доказе су налазили у Пророковим делима и у његовим изрекама (хадис) и у Курану који се показао њиховим непресушним извором. У традицији Мухамедове сопствене заједнице, постојали су посебно побожни и непоколебљиви верници чији је завет био да чувају чистоту вере која се развијала од утицаја света. Чак и под праведним калифима који су следили Мухамеда, у заједници су се јавиле резерве и чули су се гласови у вези са променама које су се дешавале у њој. Да ли нагласак треба ставити више на ритуалне обичаје и закон или на унутрашњу веру и љубав? Да ли је Бог далек и свети Господар или је Он приступачан и допушта да буде вољен, чак у души? У једном стиху који је драг суфијама, Бог каже: „Ми створисмо човека и свакако знамо које зебње раздиру његову душу, јер Ми смо ближи њему него његова жила-куцавица“ (Сура 50:16).

Када је калифат прешао на Умајаде у Дамаск, у културном погледу удаљен од строгог Арабијског полуострва, многи су се успротивили секуларизацији, ако не и декаденцији, владара који би требало да буду Божји управитељи на земљи. У то време, постојали су побожни муслимани, који су се одрицали сваког поседа, жељели су живети једноставним животом, и који су уобичајено звани факир и дервиш, што значи „сиромашан“. У знак аскетизма одевали су се у грубе вунене хаљетке (суф). Редовништво се у исламу јавља у другој половини 8. века у источном, шиитском исламу на границама Месопотамије. У 9. веку се мистички покрет сукобљује у Басри и Багдаду с рационалистичком теологијом (калам) сунитског смера. Суфији су често наилазили су на жесток отпор службеног ислама, изазивајући оптужбе због пантеизма, либертинизма и запуштања ритуалних дужности. Сматра се да су на суфизам, између осталог, утицали аскетизам хришћанских монаха и неке неоплатонистичке идеје[2].

У 10. веку назив суфи за исламске мистике и аскете познат је у целом муслиманском свету. Многи су се одвојили од пријатеља, пресекли породичне везе и одбацили храну и заклон. Однос између учитеља и ученика представљао је саму срж суфијске праксе. Учитељ је требало да буде пажљиво изабран а над новајлијом је требало да му буде дата потпуна моћ. Велики учитељ је могао да буде сматран и свецем (вали алах, „пријатељ Бога") у ком случају би наставио да пружа благодатну моћ чак и после смрти, а његов гроб би постао место ходочашћа. Групе ђака су почеле да се окупљају око великих учитеља, а заједничка станишта су се развила у манастире већ пред крај 8. века. У прво време случајне и пролазне, у дванаестом веку постале су врло често дариване и развијене организације са политичком моћи, хијерархијском лествицом, монашким правилима и институционализованим ланцима иницијације. 12. век сведочи и о успону суфијских редова или братстава. Угледни међу редовима били су бекташије (средина 14. века), суравадије (од отприлике 1200; постали су утицајни у Индији), рифаије, или завијајући дервиши (средина 12. века, познати по невероватним егзибицијама), египатске шазилије, кадирије и накшбендије. Суфијске братовштине укључивале су дервишке редове и факирски покрет, а многи од њих постоје и данас, највише на сјеверу Африке.

Познате суфије[уреди]

Хасан ал-Басри (умро 728) био је један од раних муслиманских аскета. Он је критиковао материјалистичке циљеве освајача и све ствари које су биле од овога света. Његови назори су превазишли пуку умереност, замењену потпуном потиштеношћу и плачем, понирањем у изреку Пророка, „Када би знао оно што ја знам, мало би се смејао, а много плакао“.

Рабија ал-Адевија (умрла 801. године) је подигла наслеђену аскетску традицију до нове димензије кроз страствени љубавни мистицизам. Као у случају неких других суфија, Рабијин утицај је растао кроз популарне и маштовите анегдоте о њеном животу, које су кружиле и биле записиване. Њена љубав према Богу била је апсолутна и ексклузивна у односу на све друго, не допуштајући простор нити за страх од пакла нити за жељу за рајем нити за мржњу према Сатани.

Погубљење Мансура ал-Халаџа

Мансур ал-Халаџ (857—922) је био мучен и погубљен у Багдаду, како због свог екстремног религијског става, тако и због својих политичких веза. Он је постао славан због свог хвалоспева куранском Сатани (Иблис) који је одбио да се поклони пред Адамом када је Бог наредио свим својим бићима да тако учине (2:28-34). Ово одбијање је интерпретирано више као монотеистичка верност него као зла непокорност. Халаџ је такође био познат и по својој екстатичној изјави, „анал-Хак“ (Ја сам Истина). У суфијском начину изражавања, ово може бити схваћено и као објава сједињења са Богом, кога су они називали Истином, али ортодоксном уху то је највиши облик богохуљења. Халаџево индискретно казивање може бити упоређено са објављивањем Абу Јазида ал Бистамија (умро 874), „Нека је Слава моја! Како је велика моја Узвишеност!" или „Видео сам како Ћаба шета око мене."

Ал-Газали (1058-1111) био је учитељ судства, калама (дијалектичка теологија), и филозофије али несрећа која му се десила на половини живота преобратила га је у суфију, и он се највише памти као борац за превласт искуственог знања над филозофским знањем и откривења над резоновањем. Поред његове славне „Несувислости филозофа“, његова биографија и његово „Оживљавање религијских наука“ убедљиво заговарају ортодоксију, законитост, па чак и неопходност мистицизма. Газали је донекле заштитио мистичко учење од прогона својим ауторитетом у схоластичким круговима.

Ибн Араби (1165-1240) се често сматра највећим исламским мистиком. Рођен је у Андалузији (Шпанија), и био је систематичар, путник, песник, шеик и плодан писац чије су књиге биле веома цењене. Његови најчувенији радови су „Тумач жеља“, који садржи љубавну поезију, „Драгуљи мудрости“ и велелепна „Откривења из Меке“. Основна за Ибн Арабијев систем била је доктрина „јединства бића“ (вахдаш ал-вуџуд). Са становништа пантеистичког јединства бића, проповедао је једнакост свих религија. Све што уистину постоји јесте Бог, потпуно неизрецив и трансценденталан. Њему је његова креација потребна да би спознао себе, да би била његово огледало; ми смо атрибути Бога. Друга Ибн Арабијева теорија била је Савршено Људско Биће (ал-инсан ал-камил), врхунац Божје креације. То биће има много димензија: оно може бити космолошка хипостаза која дела као камен-темељац стварања; може бити духовни стуб или кушб који усмерава и подупире његов век; оно може бити срж Пророка - од Адама до Мухамеда. Људско биће је микрокосмос универзалног макрокосмоса; та веза може бити искоришћена за коначни преображај мистика. Као сам врх стварања, људско биће је сјај на Божјем огледалу, најоштрија слика Божанског, која пробија вео илузије што чини да стварање изгледа исто стварно као и његов створитељ.[2]

Учење и пракса[уреди]

Један од извора суфизма у Курану се налази у препоруци да се практикује зикр, који значи памћење, контемплацију или призивање Бога (на пример, 13:28, 33:14). У суфијској пракси, то може бити праћено молитвеним бројаницама, контролом дисања, музиком или окретним плесом по којем знамо „дервише“ Мевлевије. Кроз молитву и медитацију суфији су желели понирати све дубље у Божју љубав. Молитва суфијске учитељице из осмог столећа Рабие ал-Адавије била је: "О Боже, ако те обожавам из страха од пакла, тада дај нека у паклу изгорим, ако те обожавам ради наде у рај, онда ми га не дај. Но ако те обожавам зарад тебе самога, не устегни од мене своју вјечну красоту!"[3] Идеје суфичког мистицизма блиске су ставовима индијске религиозне филозофије. Та се сродност заснива и на изворним непосредним контактима.[1]

Дервишки плес

Једно од учења који су суфији усмено преносили с колена на колено било је учење о Енеаграму помоћу којег се помагало људима на путу према Богу. Духовна стаза је била разнолико схематизована од стране разних писаца суфијских приручника. Станице (макамаш) до којих су аскете стизале на путу, и Богомдано стање (ахвал) јављају се у различитом броју. Абу Наср ал-Сарај (умро 988), наводи ових седам станица:

  1. покајање
  2. апстиненција
  3. аскетизам
  4. сиромаштво
  5. стрпљење
  6. уздање у Бога
  7. задовољштина

Стања су много више персонализована и неухватљивија него станице. Сарај наводи њих десет:

  1. стална пажња
  2. приближност
  3. љубав
  4. страх
  5. нада
  6. жеља
  7. породичност
  8. смиреност
  9. контемплација
  10. извесност

Међутим, мистична поезија, као што су матнаве „Месневије“ Мевлане Џелалудина Румија и Фаридудина Атара „Састанак птица“, уноси у широке кругове више лепоте суфизма него било који суфијски приручници.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ а б в Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
  3. ^ Annemarie Schimmel, Gärten der Erkenntnis: Das Buch der vierzig Sufi-Meister (Düsseldorf und Köln, 1982.) pp. 21.

Спољашње везе[уреди]