Тајни савјет

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тајни савјет је био савјетодавни орган монарха у Светом римском царству и Хабзбуршкој монархији.

Данас, орган под овим називом постоји у неким земљама Комонвелта, а најпознатији су Тајни савјет Уједињеног Краљевства и Тајни савјет за Канаду.

Историја[уреди]

Свето римско царство[уреди]

Тајни савет (нем. Geheimer Rat) је на подручјима Светог римског царства и каснијих немачких монархија било вијеће савјетника (нем. Geheimes Ratskollegium, Geheimes Konseil, Geheimes Kabinett, Geheimer Staatsrat) које је стајало непосредно под кнезом и обично под његовим предсједавањем одлучивало о најважнијим дворским пословима и проглашавало законе. Претходник Тајног савјета до почетка 17. века био је Дворски савјет.

Назив Geheimer Rat не потиче од њемачке речи Geheim (тајна) него од Heim (дом), па би заправо тачан превод гласио земаљски савјет.

Хабзбуршка монархија[уреди]

Основао га је Фердинанд I 1526. године. Тајни савјет није био државно надлештво него стални краљев савјет чији су чланови давали краљу само своје мишљење о појединим питањима. С њима би се краљ савјетовао у првом реду о спољној политици, затим о најважнијим и општим питањима унутрашње политике те о финансијским и војним питањима. Краљ би затим саслушавши све савјете сам доносио одлуке.

Чланови Тајног савјета били су: врховни дворски мајстор (нем. Oberhofmeister), дворски канцелар (нем. der Kanzler), врховни дворски маршал (нем. Oberhofmarschall) и двоје-троје учених правника. Сви су они носили титулу тајних савјетника (нем. die Geheimräte). Чланови Тајног савјета били су искључиво Нијемци. Тек је 1646. године ушао један члан из Угарско-хрватског краљевства.

Тајни савјет се састајао сваки дан ујутру у некој дворани у двору у Бечу и претресао актуелна питања. Сједницама би само по потреби предсједавао краљ. До Леополда I број тајних савјетника толико се повећао да је он 1659. године од четворице најобразованијих тајних савјетника основао Тајну конференцију (нем. Geheime Konferenz) која је дјелимично преузела задатке Тајног савјета. Ти савјетници су добили титуле редовних тајних савјетника, док су преостали спали на титуларне тајне савјетнике и бавили се само правним питањима. Њих се позивало на сједнице само онда кад би их се хтјело саслушати.

Леополд I основао је од неколико тајних савјетника и посебне комисије које су се бавиле одређеним питањима спољне политике (основане су комисије за односе са Њемачком, Француском, Венецијом, Турском итд.). Неки су савјетници могли истовремено бити чланови више комисија. За нека ванредна питања осниване су привремене ванредне комисије, док су за нека унутрашња питања, у првом реду за финансијска и војна, постављене специјалне депутације.

Јосиф I је 1705. на чело Тајне конференције поставио врховног дворског мајстора, а 1709. године поделио је на Ужу и Ширу конференцију. Ужој конференцији додијељени су у надлежност спољни послови, а Широј унутрашњи.

Уједињено Краљевство и Канада[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Тајни савјет Уједињеног Краљевства и Тајни савјет за Канаду

Види још[уреди]