Тајпиншки устанак

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тајпиншки устанак (18501864) је један од најкрвавијих сукоба у кинеској историји. То је био сукоб између царске Кине под влашћу династије Ћинг и побуњеника које је предводио Хонг Сјиућуан (кин. 洪秀全), мистик и преобраћеник у хришћанство. Џинтијански устанак је означио почетак побуне која је кулминирала оснивањем Небеског царства великог мира (кин. 太平天囯, Tàipíng Tiānguó).

У Тајпиншком устанку погинуло је око 20 милиона људи, што овај грађански рат чини најкрвавијим у људској историји.

Узроци[уреди]

Средином 19. века Кину су опхрвали многи проблеми. Низ природних катастрофа погодио је земљу. Династија Ћинг није била у стању да реши проблеме великог раста становништва, економије и старе и неспособне бирократије. На то су се надовезали војни сукоби са западним силама (види: Опијумски ратови).

У јужним провинцијама Гуангси и Гуангдунг стално су постојали друштвени нереди узроковани пиратеријом (посебно 1795–1809), активношћу тријада и британском трговином опијумом (1820е, 1830е). Демобилисани војници из Првог опијумског рата (1839–1842) постали су бандити, а британске акције против пирата натерале су их у унутрашњост речног система. Трговински развој Шангаја био је на рачун опадања традиционалног центра трговине у Кантону, што је изазвало незапосленост.

Сам Тајпиншки покрет настао је из етничких сукоба. Година 1836. и 1847. избила су два устанка мањинског народа Јао, које су помогли увезени култ Белог лотоса и тријаде. Устанак из 1849. (избио после појаве глади) такође је мобилисао мањине.

Корумпиране и неспособне власти нису могле да пруже заштиту народу, па је локални народ организовао сопствене одбрамбене милиције.

Хонг Сјиућуан и оснивање секте[уреди]

Хонг Сјиућуан (1814–64) је основао своју секту на југу Кине 1847. Био је син номада из народа Хака из околине Кантона. Испрва је хтео да постане чиновник. Три пута је падао на испиту за чиновника и тешко је оболео. При једној халуцинацији указао му се брадати старац на трону и човек средњих година, које је он касније идентификовао као Јехову и Исуса. Од тада је себе сматрао за млађег Исусовог брата, изгубио је посао учитеља и окупио око себе око 20000 религијских следбеника.

У оснивању секте му је помогао етнички сукоб. Средином 1840их његови списи су још говорили о синтези моралних схватања хришћанства и конфучијанизма. Повезивањем своје религијске визије са моралним тежњама потлаченог народа Хака, разбацаних имиграната које је повезивао заједнички језик, Хонгова мисија је постала политичка.

Џинтијански устанак и марш на Нанкинг[уреди]

Секта је постала мета прогона, што је у условима глади из 1849/50, довело до герилског рата између народа Хака и осталих фракција. Вође покрета су закључиле да не могу опстати у Гуангсију и одлучиле су се на отворену побуну. Јула 1850. окупили су се у Џинтијану и кренули на север. Царски двор је реаговао октобра 1850, али његови војни изасланици нису успели да координирају различите јединице локалних војника и плаћеника.

Јануара 1851. Хонг је прогласио Царство Тајпинг, себе је прогласио „Небеским царем“, и примио у своје јединице хиљаде ложача, бродара, носача, рудара, гусара и војника дезертера. Посебно бројни су били припадници мањина Хака, Мјао и Јао. С почетка ту је било пуно припадника тријада, али они су се тешко уклапали у Хонгову војску. И поред сталног прилива нових људи и одлучности устаника у продору од Ђилина до Хунана, њихове снаге су трпеле и губитке. Јуна 1852. политички вођа Тајпиншког покрета Фенг Јуншан је убијен на путу за Хунан. Тиме је Хонгов најспособнији и главни војсковођа постао бивши ложач Јанг Сјиућинг, под надимком „Краљ истока“. У овом периоду мали устанак у унутрашњости прерастао је у масовну инвазију централне Кине, тако да је у септембру 1852. Јанг командовао војском од 120.000 људи код Чангше.

После освајања Вухана, са 500.000 трупа је кренуо ка Нанкингу и опсео га 8. марта 1853. Једанаест дана касније заузео је град и убио 30.000 царских војника и хиљаде цивила. Обичан народ је поштедио када су на вратима исписали симбол покорности и нападаче послужили чајем. Нанкинг је постао престоница небеског царства и променио је име у Тајпинг (Небеска престоница). Гувернерска палата није Хонгу Сјићуану изгледала довољно пространа, па ју је срушио и на њеном месту подигао „Забрањени град“ пречника од 5 километара.

Идеологија[уреди]

Тајпиншки покрет су повезивале антиманџурске, религијске и социјалнореволуционарне тенденције. Неки од бораца су се идентификовали као борци против манџурске династије Ћинг, таозваних „северних варвара“ који су узурпирали престо и владали помоћу сурове и корумпиране администрације. Други су сматрали да је манџурска династија персонификација сујеверне и ђавољске творевине против које се треба борити под ауторитетом Небеског царства. У овим ставовима огледала се њихова склоност хришћанским веровањима, која је довела до забране алкохола, опијума и дувана, као и до одвајања мушкараца и жена. Идеологија покрета црпела је инспирацију из хришћанства, таоизма, будизма и конфучијанизма (Конфучије у Књизи обреда помиње „Велику хармонију“). Покрет је био инспирисан идејом братства и једнакости, јер су неки његови екстремнији кругови већ у разлици између богатих и сиромашних видели довољан повод за побуну. Постојала су и утопистичка схватања, попут култа Белог лотоса. Приватно власништво и експлоатација су осуђивани, а све материјалне вредности су сматране божјим власништом у чије име управља држава.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Тајпиншки устанак