Театар апсурда

Из Википедије, слободне енциклопедије

Театар апсурда (фр. Théâtre de l'Absurde) је термин који се користи за представе фикције апсурда, а којим се означавају остварења неколицине драмских писаца из касних 1940-их (до касних 1960-их), а такође и за театар који развио полазећи од ових дела. Он је изразио уверење да у безбожном универзуму људско постојање нема смисла или сврхе, па стога ни комуникација нема никаквог смисла. Логичке конструкције и аргументи дају право да се говори о ирационалном и нелогичном што доводи до крајњег закључка позоришта, тишине.

Критичар Мартин Еслин је сковао термин театар апсурда, у свом есеју из 1960. године, а касније је издао књигу под истим именом. Објавио је представе које су базиране на теми апсурда, слично као Албер Ками, који овај израз употребљава у есеју „Мит о Сизифу“ из 1942. Апсурд је у овим комадима представљен у облику човекове реакције на свет без смисла или као човек којим се управља као марионетом од стране невидљивих спољашњих сила. Иако се израз примењује на широк спектар представа, постоје неке опште карактеристике које су заједничке за већину комада: комедија која се меша са трагичним и стравичним сликама, ликови коју су ухваћени у безнадежним ситуацијама, приморани да понављају бесмислене радње; дијалог пун клишеа, игра речи и глупости; завере које се циклично или апсурдно понављају; пародија или бежање од реализма и концепта „добро направљена игра“.

Драмски писци чија се дела углавном означавају као театар апсурфа су Семјуел Бекет, Ежен Јонеско, Жан Жене, Харолд Пинтер, Том Стопард, Фридрих Диренмат, Фернандо Арабал и Едвард Олби.