Тенор

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тенор (лат. tenereдржати) је највиши мушки глас у модалном регистру, тј. вокални регистар најчешће коришћен у пјевању и говорењу. Налази се изнад баритона.

Типични тенор глас има распон од Ц-а једну октаву испод средњег Ц-а (261,6 Hz) до Ц-а једну октаву изнад средњег Ц-а (523,2 Hz). U хорској музици, тенор је други најнижи глас, изнад баса и испод алта и сопрана. С обзиром да је прави тенорски глас риједак, понекад виши баритони или ниже алте пјевају тенорску улогу.

У опери[уреди]

Има више врста тенора. У класичној музици, тенорски глас је одређен по вокалном распону, вокалној боји, вокалној тежини, теситури, тј. распону гдје је глас најприроднији и најлакше га је произвести, вокалној резонанци, и мјестима измјене у гласу (passaggio). Наведене гласовне особине се употребљавају у оцјењивању врсте сваког вокалног распона, не само тенора.

Врсте тенора[уреди]

  • Лирски
  • Драмски
  • Колоратурни
  • Спинто
  • Контра
  • Баритонални

Најпознатије тенорске улоге[уреди]

  • Отело „ Отело
  • Војвода од Монтаве „ Риголето
  • Канио „ Пајаци
  • Лорис „ Федора
  • Габриел (оперета) „ Слепи миш