Теодор и Теофан Начертани

С Википедије, слободне енциклопедије
Теодор и Теофан Начертани
Теодор Начертани
Лични подаци
Место рођењаЈерусалим, Византија
Датум смрти27. децембар 833. (Теодор)
Место смртиАпамеја (Теодор), Византија
Световни подаци
Поштује се уПравославна црква, Римокатоличка црква
Празник27. децембар

Преподобни мученик Теодор и Теофан Начертани су браћа, хришћански светитељи и мученици за веру пострадали за време Иконоборства.

Пореклом су из Палестине. Њихов отац је био свети Јона Презвитер. Рођени су у Јерусалиму.[1]

Теодор је одмалена показивао љубав према хришћанској вери и док су се остала деца играла он је веме често проводио у храмовима. Када је одрастао, родитељи су га послали у манастир Светог Саве Освећеног да се код једног презвитера учи хришћанској вери. Заједно са њим и његов млађи брат Теофан је дошао у манастир. Након неког времена Теодор је отишао код једног мудраца код кога је учио античку и црквену филозофију. Након завршетка учење филозофије, вратио се у манастир Светог Саве Освећеног и замонашио се.[1]

Као монах Теодор је био цењен по својим врлинама. По жељи монашке братије архијереј Јерусалимски га је посветио за презвитера. Док је био презвитер на власт је дошао Лав V Јерменин. После неког времена покренуо је други талас иконоборства. Јерусалимски патријарх је тада одлучио да пошаље Теодора (који је у међувремену постао познат као веома учен и праведан човек) у Цариград да се бори против иконоборства. У Цариград је отишао заједно са братом Теофаном. Тамо је изашао пред цара и позвао га да се одрекне иконоборства и врати православљу.[1]

Цар је наредио да се Теодор и његов брат Теофан бију. Након тога су заточени у тамници. Након убиства Лава Јерменина и доласка Михаила II Аморијца сви хришћани који су затворени због поштовања икона су пуштени из тамница. Међу њима су били и Теодор и Теофан. Након ослобођења из тамнице они су уместо у Палестину поново отишли у Цариград да проповедају православље и уверавају људе у нужност поштовања икона. Након неког времена тадашњи патријарх Цариградски — Јован Граматик је наредио да се браћа затворе у тамницу. Након тога су послани у Состенијум где су затворени.[1]

Након смрти цара Михаила на власт долази његов син Теофило. Он је поново започео прогоне православаца тако да су Теодор и Теофан изведени пред градског епарха на суд. Ту је наређено да их туку дебелим бичевима. Након тога су прогнани на острво Офиуса (Афусија). Након две године у изгнанству по наређењу царевом су изведени пред њега. Пред царем су их били и цар је лично наредио да их жигошу. Свој боравак пред царем браћа су касније описала у посланици Јовану, епископу Кизичком.[1]

Када нас приведоше к царевом дворцу, и ми, предвођени епархом, улажасмо на капију, цар нам се указа врло страшан и сав јаростан; а мноштво дворјана који предстојаху цару окружише нас, и ми се издалека поклонисмо цару. Он нам врло љутито и страховито грубо нареди да му приђемо ближе, па нас упита: У којој сте земљи рођени? - Када му ми одговорисмо: "У Моавитској", он нас поново упита: Зашто сте дошли овамо? - И пре но што му одговорисмо, он нареди да нас бију по лицу. И дуго нас страховито шамараху, да умало не падосмо на земљу; и да се ја, вели Теодор, не ухватих за одећу онога што ме је био, пао бих крај подножја царевог престола; међутим, држећи се за одећу бијућег ме, ја сам непомичан примао ударце. А кад престадоше да нас бију, цар нас поново упита: Зашто сте дошли овамо? - Ми смо ћутали и гледали у земљу, пошто још не бесмо дошли к себи од силних болова, нанесених нам батинама. Тада цар, обративши се епарху који је близу стајао, бесно вичући и гадно псујући, рече: Вуци их одавде, па им жигоши лица, и онда их предај двојици Сарацена, да их одведу у њихову земљу

Након тога су враћени пред цара који је наредио да их туку и сам је учествовао у томе. Четири дана након извођења пред цара одведени су на жигосање. Том приликом су цео дан мучени и на глави су им урезани следећи стихови:[1]

Пошто сви воле посећивати град, где ноге Божије стајаху дајући радост свету, - тамо се појавише и ови најпокваренији сасуди заблуде. И пошто се одадоше многим гресима, они - неверници и непотребни бише отуда као злочинци прогнани. Али они, добегнувши у овај царски град, не престадоше зло творити свуда. Зато им лица жигосаше, и они одавде као зли прогнани бише.

Након овог мучења су прозвани начертани (жигосани). После пар дана проведених у тамници су протерани у Малу Азију у град Апамеја, на обали Мраморног мора у покрајини Витинија. Ту су поново затворени у тамницу. Свети Теодор који је већ био стар човек је у тамници преминуо 27. децембра 833. године[2]. У хришћанској традицији се помиње да је након његове смрти један старац у Апамеји чуо анђеле како певају.[1]

Убрзо након Теодорове смрти на власт долази царица Теодора са својим сином Михаилом III. Она је вратила поштовање икона и по њеном наређењу сви затвореници због православне вере су пуштени из тамница. Међу ослобођенима из тамнице је био и свети Теофан који је након повратка у Цариград постао познат међу светим оцима.[1]

Прве недеље свете Четрдесетнице су враћене иконе у цркве. За ту прилику је Теофан написао канон „У недељу Православља“.[1]

Убрзо је Теофан постао митрополит града Никеја. За митрополита га је рукоположио тадашњи Цариградски патријарх Методије I Цариградски. За време живота Теофана, мошти његовог брата Теодора су пренете из Апамеје у Халкидон. Хришћани верују да су се током преноса моштију дешавала многа чуда и исцељења болесних. Теофан је светом Теодору написао канон са акростихом: „Твоја брате ближњаја плету хвали“ (Теби, брате, истинске плетем похвале).[1]

Светом Теодору се приписују књиге Размишљање о поштовању икона као и књига О православној вери. Преподобни Теофан је написао бројна дела у одбрану Православља. Посебно је познат као писац канона — број канона које је он написао достиже до 148. Најпознатији његови канони су: „Канон у недељу Православља“, сви „Канони Апостолима“, и „Канони преминулима“. Поред тога свети Теофан је писао и стихире на неке дане.[1]

Српска православна црква слави их 27. децембра по црквеном, а 9. јануара по грегоријанском календару.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Јустин Поповић. „Житија светих 27. децембар”. svetosavlje.org. Архивирано из оригинала 10. 02. 2014. г. Приступљено 5. 1. 2014. 
  2. ^ Охридски пролог, николај Велимировић (27. децембар; (страница на интернету Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2014))

Спољашње везе[уреди | уреди извор]