Теорија вероватноће

Из Википедије, слободне енциклопедије

Теорија вероватноће је грана математике која се бави анализом случајних феномена[1]. Кључни објекти који се разматрају у теорији вероватноће су случајне променљиве, стохастички процеси, и догађаји: математичке апстракције недетерминистичких догађаја или мерљивих количина. Иако је бацање новчића или нумерисане коцке случајан догађај, ако се понови много пута, низ ових случајних догађаја ће испољити одређене статистичке правилности, које се могу проучавати и предвиђати. Две кључне математичке теореме које описују овакво понашање су закон великих бројева и централна гранична теорема.

Као математичка основа статистике, теорија вероватноће је од велике важности за многе људске активности које укључују квантитативну анализу великих скупова података. Методе теорије вероватноће се такође примењују и на описивање комплексних система на основу само делимичног познавања њиховог стања, као у статистичкој механици. Велико откриће у области физике у 20. веку је била пробабилистичка природа физичких феномена на атомском нивоу, коју описује квантна механика.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Теорија вероватноће