Теорија књижевности

Из Википедије, слободне енциклопедије

Теорија књижевности је део науке о књижевности који се бави питањима природе књижевности, облика и начина књижевног изражавања и општих и посебних особина књижевних дела као уметничких остварења. Њена проблемска подручја су стилистика и версификација.


Стилистика[уреди]

Стилистика је наука (или гранична научна дисциплина) која се бави стилом у књижевним делима. Конкретнија дефиниција стилистике јесте да је она наука која се бави стилом као изразом појединца или колектива и занимају је средства и поступци којима се постиже квалитет исказа,онај квалитет који граматичка анализа не може уопште или не може довољно да захвати. Модерна стилистика има корене у старогрчком учењу о говорништву (реторика) и са њом је повезује анализа књижевних дела у складу са општим начелима анализе језика. Суштинска разлика између модерне стилистике и старе реторике је у томе што је реторика утврђивала обавезна средства и поступке језичког изражавања, док модерна стилистика настоји да та средства и поступке опише, у оквиру појединих дела, ауторских опуса или књижевних раздобља.

Развој стилистике[уреди]

Од половине XIX века код нас ће се појавити већи број дела која су се бавили стилистичким проблемима. „Код нас“, узимајући у обѕир то време, мисли се на једно инхерентно и недовољно дефинисано говорно подручје као што је било српско (хрватско). Аналогно времену зачетка модерне стилистике (како се најчешће узима да је друга деценија ХХ века) поклапа се интеграција јужнословенских народа Срба и Хрвата у јединствену државну заједницу, у којој, коначно, долази до „приближавања“ два једнородна народа, често раздвајана различитим историјским утицајима моћних освајача Истока и Запада, под различитим верским патронатом али са вековном тежњом за културним, економским и, надасве, језичким јединством. Као и пре, тако и касније, до коначног распада, то јединство у језику ће имати своје различите етапе интеграције и дезинтеграције. Разлике које су се испољиле у домену језичке норме, често подупиране и нелингвистичким факторима, у престижности иѕмеђу западне и источне варијанте, нису имале потребе да се испоље у стилистици. Треба признати, осим покушаја да се у Загребу оформи једна фонолошка школа, није било организованијег изучавања стилистике на српскохрватском језичком подручју. Зато се само по себи намеће закључак да је стилистика слабо развијена и недовољно утемељена на српском језичком подручју. Сматрало се да у другим областима науке о језику „има пречих послова“ које је требало да на својим леђима изнесу малобројни стручњаци за језик. Узимајући у обзир експанзију нових учења у свету, која често изазивају праву револуцију у лингвистичкој стилистици, како је остала по страни од главних догађаја који су обележили науку о језику у светским размерама, српској стилистици је преостало да преузме епигонску палицу и с релативно већим или мањим кашњењем подражава различита, често већ и застарела учења.

Стилистика и граматика[уреди]

Понекад је тешко разграничити стилистику и граматику. Али, ако желимо разграничити подручје стилистике и граматике, треба прво одредити разлику између предмета њихових проучавања, а то су за граматику - језик, а за стилистику - стил.


Литература[уреди]

  • Јаворка Маринковић, Видан Николић, Облици изражавања и стилистика, Приручник за студенте учитељског факултета, Учитељски факултет, Врање 1999.
  • Миновић Миливоје, Увод у науку о језику, Завод за издавање уџбеника и наставна средства СРС, Београд, 1972.

Референце[уреди]

  • Овај чланак, односно његови делови, су изворно преузети из књиге Јаворке МаринковићОблици изражавања и стилистика .

Stanacaka (разговор) 01:22, 14. јун 2014. (CEST)