Терапија хомосексуалности

Из Википедије, слободне енциклопедије

Терапија хомосексуалности је скуп мера и поступака медицинске и психолошке подршке које требају да помогну истополним особама; да спознају сопствену хомосексуалност и превазиђу менталне потешкоће које та спознаја због стигматизације породице, најближег и ширег окружења може у њима да произведе, а породици и средини у којој живи хомосексуална особа помогне да лакше прихвате ту чињеницу.

Терапију хомосекссуалности не треба мешати са било којим покушајем „лечења сексуалности хомосексуалних особа“ што је једнако апсурдан као и покушај промене сексуалних нагона у особа хетеросексуалне оријентације.[1]

Претпоставке и дилеме[уреди]

Одмах на почетку треба разјасни да хомосексуалност није психијатријски поремећај.

  • Године 1973. Америчка асоцијација психијатара закључила је; да нема научних доказа да је хомосексуалност поремећај и уклонила га из свог Дијагностичког речник менталних поремећаја (ДСМ). Међународна класификација болести (МКБ)
  • Светске здравствене организације, следила је у 1992. овај став.
  • Краљевски колеџ психијатара Уједињеног Краљевства заузима исти став; лезбејке, геј и бисексуалне људи треба посматрати као вредне чланови друштва који имају потпуно иста права и одговорности као и сви остали грађани.

А све наведено подразумева и једнак приступ здравственој заштити, и правима и обавезама које из ње проистичу без било какве дискриминације у било којој сфери, као и право на заштиту од било ког облика терапије које су потенцијално за ЛГБ особе штетне, посебно оне које тврде да мењају сексуалну оријентацију, јер нема званичног научног доказа да се сексуална оријентација може променити. Осим тога, „тзв терапија хомосексуалности“ створила је окружење у којем предрасуда и дискриминације цвета.

Бројна искуства више него што се очекивало преваленцу менталног здравља и болести ЛГБ особа злоупотребљавају и ствара од тога велике проблеме. Велики број истраживања је доказао и указао да је бити геј, лезбејка или бисексуална особа компатибилано са нормалним менталним здравственим и социјалним прилагођавањем, те да је зато свако насилно лечење ЛГБТ контрапродуктивно.

Викицитати „Само терапија која повећава способност пацијента да се носи, разуме, призна и интегрише сексуалну оријентацију у односу на самоодабрани начин живота, је правилан приступ терапеута...зато је важно разликовати терапијске поступке стварних психичких проблема хомосексуалаца од оних усмерених према конверзији сексуалне оријентације.[2]
({{{2}}})

Нажалост, етички стандарди и обавезе нису прихваћене од свих психијатра и психотерапеута, који противно упутствима својих струковних организација лече на непримерен начин своје хомосексуалне пацијенте. Зато хомосексуалци требају избегавати сваки поступак који се противи научним етичким начелима медицинске струке а сваку информацију изречену у том контексту детаљно провере.[2]

Зато добра психијатријска пракса мора да обезбеди да се;

  • Психијатар тако понаша да не дискриминише осетљива питања о полу, етничкој припадности, боји коже, култури, начину живота, веровању, сексуалној оријентације, старости и инвалидности...(стр. 12, тачка 13 Краљевски колеџ психијатара Лондон).
  • Сви лекари који се баве лечењем морају да развију и одржавају ниво компетенције у раду са геј мушкарцима лезбејскама и бисексуалним појединцима. Они морају пре приступања терапији геј мушкараца лезбејки и бисексуалних појединаца да преиспитају своје емоционалне реакције према хомосексуалности, и да су сигурни да су у стању да пруже негу и да саосећају на професионалан начин ослобођени предрасуда према ЛГБ појединцима са којима се често у пракси сусрећу.[3]

Принципи савремене терапије хомосексуалности[уреди]

Савремена истраживања спроведена у 21. веку све више показују да је истополна сексуална и романтична манифестација, осећања и понашања нормална и позитивна промена људске сексуалности, без обзира на сексуалну оријентацију идентитета, и у начелу не захтева лечење и терапијску подршку за промену сексуалне оријентације. Међутим треба имати на уму да хомосексуалне особе могу имати различите психичке проблеме, који полазе од лакших криза, неуроза па све до психоза и поремећаја личности, али се ни један од тих проблема не повезује са сексуалном оријентацијом и зато ови психички проблеми захтевају истоветан начин лечења за хетеросексуалне хомосексуалне и бисексуалне особе. Стога је јако важно разликовати и терапијске поступке усмерене према стварним психичким проблемима од оних усмерених према конверзији сексуалне оријентације.

Понекад геј мушкарци и лезбејке као пацијенти могу да заузму став који може ометати ефикасну сарадњу са терапутом. Они могу имати негативне и супротстављене ставове према својој хомосексуалности..[4] Они могу бити у страху од могуће дискриминације и веома су осетљиве чак и на најмање назнаке хомофобије у другима. Лекари требају да се на ове страхове супротставе преношењем прихватајућих и подржавајућих ставова у оквиру свог професионалног односа. Лекари треба да настоје да користе вербалне и мануелне методе на начин који је разумљив за пацијента и покажу поштовање за пацијентове вредности, циљеве и тежње. Интерес за сарадњу и прихватање лечења геј мушкараца и лезбејки као пацијената може да привуче и постављена књига о овој теми на лекарском столу или полици за књиге у ординацији терапеута.[5]

Афирмативна психотерапија[уреди]

Примена афирмативне савремене психотерапијске интервенција у хомосексуалаца може се применити само код оних особа које захтевају и прихватају психолошку подршку терапеута како би им она олакшала активно преживљавање у новом идентитету и пружила социјалну подршку у тражењу евентуално новог идентитет у даљем развоју. Али без наметања или утицаја терапеута на сексуалну оријентацију и коначни исход идентитета. [5] Афирмативна терапијска интервенције код одраслих хомосексуалаца се може применити онда када поједине особе желе да промене своју сексуалну оријентације или желе да њихово понашања изражава њихову сексуалну оријентације, или желе истовремено и једно и друго.

Примена афирмативне психотерапије најчешће настаје као потреба сексуалних мањина да разблаже јак стресогени утицај стигме и хомофобије, интервентном психотерапијом. [6]

Имајући у виду људску различитост, афирмативна интервенција конципирана је као мултикултурални компетентни и афирмативни терапијски приступ који је заснован на прихватању следећих научних чињеница:

  • Истополно сексуално привлачење, понашање и усмерења, по себи су нормалне и позитивне варијанте људске сексуалности (другим речима, они не указују на менталне или развојне поремећаје).
  • Хомосексуалност и бисексуалност су стигматизовани, и то жигосање може имати различите негативне последице (нпр. појаву мањинског стреса) током живота. [7][8]
  • Истополно сексуално привлачење и понашања се јавља у контексту разних сексуалних оријентација и сексуално оријентисаног идентитета, и трајног је карактера. [9][10]
  • Геј мушкараци, лезбејке и бисексуални појединци обликују стабилне, започете везе и породице, које су еквивалентне хетеросексуалним везама и породицама у основним аспектима. Неки људи се опредељују да живе своје животе у складу са личним или верским вредностима.[11][12][13]
  • Не постоје емпиријске студије или рецензирана истраживања која подржавају теорију да се истополна сексуална оријентација може приписати породичној дисфункцији или трауми. [14][15][16][17]

Терапија менталних поремећаја[уреди]

Хомосексуалне особе могу имати различите психичке проблеме-болести, који полазе од лакших криза, неуроза па све до психоза и поремећаја личности. Било да су ти проблеми-болести повезани са менталном структром личности ЛГБ особе, независно од сексуалне оријентације, или узроковане специфичним културолошким начином живота хомосексуалаца. Зато ови психички проблеми захтевају истоветан начин лечења за хетеросексуалне хомосексуалне и бисексуалне особ. При томе важно је у спровођењу терапије разликовати терапијске поступке усмерене према стварним психичким проблемима од оних усмерених према конверзији сексуалне оријентације. [18]

Терапија специфичних менталних поремећаја хомосексуалаца изазваних стресом, познатим као мањински стрес, или специфичним културолошким начином живота хомосексуалаца, који свој негативни утицај испољава у области менталног здравља, од психотерапеута захтева да хомосексуалне особе упуте у разумевање стреса и узнемирености коју осећају и помогну им у борби, за јачање менталне отпорности, физичком опораваку и ослобађању од болести.[2]

Конверзивна (репаративна) терапија хомосексуалности[уреди]

Конверзивна (репаративна) терапија је поступак који се примењује у циљу покушаја исправљања (конверзије) сексуалне оријентације ЛГБ пацијената..[19] Ову врсту терапије најчешће примењују психијатри и психотерапеути, (понекад удружени у сопствена удружења), како би омогућили хомосексуалним особама промену сексуалне оријентације, ако ЛГБ особе то желе. Они сматрају да хомосексуалност није облик физиолошке сексуалне оријентације, већ и даље тврде да је хомосексуалност ментални поремећај.[20] Ову врсту терапије заговарају и бројне религиозне организације и Национална асоцијација за истраживање и терапију хомосексуалности, самостално а често и удружено. [20]

Изменом ДСМ класификације 1973. у САД-у је хомосексуалност искључена са листе менталних поремећаја, а исто је учињено и у МКБ Светске здравствене организације чиме је уклоњена потреба лечења хомосексуалности као облика сексуалне оријентације. То потрврђује и чињеница да тренутно нема релевантних научних доказа који би указивали да било који облик конверзивне (репаративне) и психотерапије може деловати на промену сексуалне оријентације, већ је доказано супротно, да може да буде и штетена.

У историји хомосексуалности постоје бројни докази да су третмани за промену сексуалне оријентације, који су били уобичајени у 1960-их и 1970-их, били веома штетни за оне пацијенте који су кроз њих прошли, и у крајњем исходу нису утицали на промену њихове сексуалне оријентације. [21][22]

Најбољи доказ о ефикасност било којег лечења па и репаративног хомосексуалаца, долази из рандомизираних клиничких испитивања. Таква истраживања нису спроведена у овој области. Међутим, постоје најмање две студије у којима су праћене ЛГБ особе које су прошле терапију са циљем да постану хетеросексуални. Мањкавост студија је била; што у њима није вршена процена пацијената пре почетка терапија већ се ослањало на субјективне процене испитаника, који су били замољени да волонтирају у терапији саме организације, или који су регрутовани преко интернета. Прва студија је тврдила да су промене биле могуће код малог броја (13%) ЛГБ особа, од којих се за већину може сматрати да су били бисексуални на почетку терапије. Друга студија је показала мали учинак, као и значајна оштећења менталног здравља. [23]

Британска асоцијације за саветовање и психотерапију одредила је (2007) радну групу (енгл. Lesbian, Gay and Bisexual Mental Health Special Interest Group), која је након систематског проучавања објављених студија у свету [24][25][26][27][28][29][30][31][32] и прикупљених искустава ЛГБ особа о конверизвној (репаративној) психотерапији изнела следеће ставове;[23]

  • Проучени докази указују на то да су ЛГБ особе отворене и спремне да траже помоћ за решавање проблема сопстевеног менталног здравља.
  • Међутим, они су понекад несхваћени од стране терапеута који сматрају њихову хомосексуалност као узрок или манифестацију проблема, као што су депресије или анксиозност.
  • Део терапеута понашајући се на овај начин је вероватно изазвао значајну узнемиреност и неспокојство својих пацијената.
  • Мали број терапеута је чак ишао тако далеко да је покушавао да промени сексуалну оријентацију свог пацијента, што може бити веома штетно.
  • Иако данас постоје бројни терапеути и организације у САД и у Уједињеном Краљевству које захтевају и сматрају да терапија може да помогне да хомосексуалци постану хетеросексуалци, не постоје јасни докази да је таква промена и могућа.

У великој студији Америчке асоцијације психолога (енгл. American Psychological Association, Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation) из (2009). у закључку радне групе стоји; ...„да напори за промену сексуалне оријентације вероватно неће бити успешни и да подразумевају ризик од настанка штете, супротно тврдњама СОЦЕ практичара и адвоката. Литература показују да су истополна сексуална и романтична привлачност, осећања и понашања нормални и позитивна су промена људске сексуалности, без обзира на сексуалну оријентацију и идентитет...радна група је закључила да су становништа од којих пролази СОЦЕ у одбрани својих ставова у којима траже промену сексуалне оријентације, снажно конзервативна и религиозна. Дакле, примена афирмативних терапијских интервенција за оне које тражи СОЦЕ, подразумева; прихватање терапеута од стране пацијента, подршку и разумевање клијената од стране терапеута што треба да олакша активн живот клијената, и пружи му социјалну подршку у тражењу даљег развоја сопственог идентитета, без наметања специфичне сексуалне оријентације на крајњи исход идентитета...“[19]

Тамо где је хомосексуална склоност претежно израз природне диспозииције нагона, на такве нагоне се не може утицати. Човек не може себи наредити, нити му било ко може наметнути, ко ће му се свидети, кога ће волети, према коме ће имати сексуални нагон ... Он се не пита, он осећа и припада! Зато је сваки покушај „лечења“ једнако апсурдан као и покушај промене сексуалних нагона у особа хетеросексуалне оријентације.[33]

Извори[уреди]

  1. ^ Covenantal biomedical ethics for contemporary medicine : an alternative to principles-based ethics Rusthoven, James; Bartholomew, Craig G, 1961-. Eugene, Oregon : Pickwick Publications, [2014] NLM ID: 101638483 [Book]
  2. ^ а б в ((en)) Report of the American Psychological Association Task Force on Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, August 2009 American Psychological Association, Приступљено 11. 4. 2013.
  3. ^ ((en)) Patricia H Bazemore, Stephen Soreff, Homosexuality Introduction, Definitions, and Key Concepts, Conclusion, 2008 emedicine, Приступљено 11. 4. 2013.
  4. ^ ((en)) Allen DJ, Oleson T. Shame and internalized homophobia in gay men. J Homosex. 1999;37(3):33-43. Medline, Приступљено 11. 4. 2013.
  5. ^ а б Beauchamp, T. L., & Childress, J. (2008). Principles of biomedical ethics (6th ed.). New York: Oxford University Press.
  6. ^ Bartoli, E., & Gillem, A. R. (2008). Continuing to depolarize the debate on sexual orientation and religious identity and the therapeutic process. Professional Psychology: Research and Practice, 39, 202-209.
  7. ^ D’Augelli, A. R., & Patterson, C. J. (Eds.). (1995). Lesbian, gay, and bisexual identities over the lifespan. New York: Oxford University Press
  8. ^ DiPlacido, J. (1998). Minority stress among lesbians, gay men, and bisexuals: A consequence of heterosexism, homophobia, and stigmatization. In G. M. Herek (Ed.), Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals (pp. 138-159). Thousand Oaks, CA: Sage.
  9. ^ Savin-Williams, R. C. (2005). The new gay teenager. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  10. ^ Diamond, L. M. (2006). What we got wrong about sexual identity development: Unexpected findings from a longitudinal study of young women. In A. M. Omoto & H. S. Kurtzman (Eds.), Sexual orientation and mental health: Examining identity and development in lesbian, gay, and bisexual people (pp. 73-94). Washington, DC: American Psychological Association.
  11. ^ Kurdek, L. A. (2001). Differences between heterosexual nonparent couples and gay, lesbian, and heterosexual parent couples. Journal of Family Issues, 22, 727-754.
  12. ^ Kurdek, L. A. (2003). Differences between gay and lesbian cohabiting couples. Journal of Social Personal Relationships, 20, 411-436.
  13. ^ Kurdek, L. A. (2004). Are gay and lesbian cohabiting couples really different from heterosexual married couples? Journal of Marriage and Family, 66, 880-901.
  14. ^ Bell, A. P., Weinberg, M., & Hammersmith, S. K. (1981). Sexual preference: Its development in men and women. Bloomington: Indiana University Press
  15. ^ Bene, E. (1965). On the genesis of male homosexuality: An attempt at classifying the role of the parents. Britain Journal of Psychiatry, 3, 803
  16. ^ Freund, K., & Blanchard, R. (1983). Is the distant relationship of fathers and homosexual sons related to the sons’ erotic preference for male partners, or to the sons’ atypical gender identity, or to both? Journal of Homosexuality, 9, 7-25.
  17. ^ Freund, K., & Pinkava, V. (1961). Homosexuality in man and its association with parental relationships. Review of Czechoslovak Medicine, 7, 32-40.
  18. ^ Cabaj, R; Stein, T. eds. Textbook of Homosexuality and Mental Health, pp. 421
  19. ^ а б ((en))Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, Приступљено 11. 4. 2013.
  20. ^ а б Yoshino, Kenji (2002), "Covering", Yale Law Journal 111
  21. ^ King M, Bartlett A. British psychiatry and homosexuality. Br J Psychiatry 1999 August;175:106-13.
  22. ^ Bell AP, Weinberg MS. Homosexualities : a study of diversity among men and women. New York: Simon and Schuster; 1978.
  23. ^ а б ((en)) Michael King Submission to the Church of England’s Listening Exercise on Human Sexuality. Report prepared by the Special Interest Group in Gay and Lesbian Mental Health of the Royal College of Psychiatrists, Londo, 31 October 2007.Report-Royal College of Psychiatrists, Приступљено 11. 4. 2013.
  24. ^ Mustanski BS, DuPree MG, Nievergelt CM, Bocklandt S, Schork NJ, Hamer DH. A genomewide scan of male sexual orientation. Human Genetics 2005 March 17;116(4):272-8.
  25. ^ Blanchard R, Cantor JM, Bogaert AF, Breedlove SM, Ellis L. Interaction of fraternal birth order and handedness in the development of male homosexuality. Hormones and Behavior 2006 March; 49(3):405-14.
  26. ^ King M, McKeown E, Warner J et al. Mental health and quality of life of gay men and lesbians in England and Wales: controlled, cross-sectional study. Br J Psychiatry 2003 December;183:552-8.
  27. ^ Gilman SE, Cochran SD, Mays VM, Hughes M, Ostrow D, Kessler RC. Risk of psychiatric disorders among individuals reporting same-sex sexual partners in the National Comorbidity Survey. Am J Public Health 2001 June;91(6):933-9.
  28. ^ Bailey JM. Homosexuality and mental illness. Arch Gen Psychiatry 1999 October; 56(10):883-4.
  29. ^ Mays VM, Cochran SD. Mental health correlates of perceived discrimination among lesbian, gay, and bisexual adults in the United States. Am J Public Health 2001 November; 91(11):1869-76.
  30. ^ McWhirter DP, Mattison AM. Male couples. In: Cabaj R, Stein TS, editors. Textbook of Homosexuality and Mental Health. Washington: American Psychiatric Press; 1996.
  31. ^ Kiecolt-Glaser JK, Newton TL. Marriage and health: his and hers. Psychol Bull 2001 July;127(4):472-503.
  32. ^ Johnson NJ, Backlund E, Sorlie PD, Loveless CA. Marital status and mortality: the national longitudinal mortality study. Ann Epidemiol 2000 May;10(4):224-38.
  33. ^ ((en))Royal College of Psychiatrists: Submission to the Church of England’s Listening Exercise on Human Sexuality, Приступљено 11. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).



Медицинско психолошки аспекти хомосексуалности
Етиологија хомосексуалностиРодна дисфоријаРазвој идентитета ЛГБТ особа
Епидемиологија хомосексуалних поремећајаТерапија хомосексуалности
Јавно здравље и ЛГБТ заједницаМентално здравље ЛГБТ особаПрикривена хомосексуалност
Улога нагона у обликовању понашања ЛГБТ особа