Теретни уговори

Теретни уговори су они код којих једна страна даје накнаду за корист коју од друге стране добија (нпр. уговор о купопродаји, уговор о закупу, уговор о зајму с каматом, уговор о делу).

У највећем броју случајева сви двострано обавезни уговори су истовремено и теретни. Међутим, уговори који су некада схватани као реални а данас консенсуални могу бити двостранообавезни а доброчини (нпр. уговор о послузи – није предвиђен у ЗОО а у Скици Михаила Константиновића је дефинисан као уговор о посуди. Али ако је у једном правном систему прихваћена концепција о реалним уговорима они су увек једнострано обавезни а могу бити теретни.

Значај[уреди | уреди извор]

За теретне уговоре углавном важи правило консенсуалности при закључењу уговора.
Код теретних уговора постоји одговорност преносиоца за материјалне и правне недостатке испуњења.
Могућност раскида и поништаја теретног уговора је мања него кад је у питању доброчин уговор.
Тужба actio Pauliana се другачије употребљава у зависности да ли је уговор теретан или доброчин.
Један од услова за стицање од невласника је и да је посао на основу којег се ствар стекла теретан.
Теретни уговори се тумаче у смислу који обезбеђује правичан однос узајамних давања.
У привредном праву постоји претпоставка теретности: само се теретни послови сматрају привредним пословима.
У финансијском праву су различите пореске стопе у зависности од тога да ли је уговор теретан или доброчин.