Термохалинска покретна трака

Из Википедије, слободне енциклопедије
Термохалинска циркулација: дубински ток тамна, а површински свијетла трака. Није приказана Антарктичка циркумполарна струја.

Термохалинска покретна трака или термохалинска циркулација (енгл. the ocean conveyer, conveyor belt) је океанографски назив за комбинацију морских струјања која повезују четири од пет океана и притом се обједињују у јединствени опток глобалних размјера.

Покретач ове врло опсежне размјене маса и температуре је својство морске воде да на основу промјене салинитета и температуре мијења густоћу (термохалинско својство). Зависно од географске ширине, мијења се количина сунчевог зрачења. Тако се у близини екватора подиже температура воде, а испаравање јој повећава сланост.

Историја[уреди]

Тек почетком 1970их било је први пут могуће обрадити све океанографске податке прикупљене широм Земље. Тако се показала међусобна повезаност струја изазваних вјетром и густоћом и претпостављено је, да је и најпознатија Голфска струја дио глобалне покретне траке (циркулације). Полазећи од механичке покретне, бескрајне траке, и ово струјање мора које обухвата цијелу Земљу, названо је велика морска покретна трака или једноставно, глобална покретна трака, док је у научним круговима добила назив глобално термохалинско кружење (или циркулација).

Узорак кружења[уреди]

Кружење се одвија како на површини тако и у дубини. Хладна вода струји на дубини од 1,5 до 3,0 километара, крећући се претежно паралелно с падинама континенталних обала западним ивицама океанских базена због Земљине ротације. При томе, у секунди том струјом прође између 10 и 40 милиона кубних метара воде.

Глобално кружење размјене топлоте у значајној мјери је одређено зимским спуштањем слане и хладне морске воде у сјеверном Атлантику на дубину од 1 до 4 км. Због тога је ова регија за почетак посматрања узорка кружења. Уз морско дно или близу њега хладна вода тече као дубинска струја (дубинска вода) до изласка у јужном Атлантику гдје затим с Циркумполарном струјом одлази у Индијски и Тихи океан. Циркумполарна струја Јужног океана обилази читав глобус и мијеша водене масе три океана и вјеројатно је мјесто гдје се већи дио хладне воде уздиже према површини и грије се мијешањем које покреће вјетар. Од ту се мијешањем модификоване водене масе враћају на површину (површинска вода, Тихи океан) или остају на мањој дубини од пар стотина метара (међувода, Индијски океан). Доласком на површину, водене масе се поново грију, нарочито у екваторијалним подручјима, и затим као површинска струја тече прво уз Индонезију, затим око јужног врха Африке у подручје средњоамеричког залива и на крају као Голфска струја наставља према сјеверном Атлантику гдје поново понире у дубину и тиме затвара круг кружења.

Поред термохалинског утицаја, значајну улогу има распоређеност континената, Кориолисов ефекат (због њега се струје јављају прије свега уз западне обале) и вјетровима узрокован Екманов учинак Заједно, то све доводи до стварања регионално врло комплексних, најразличитијих струјања, као на примјер у облику великог струјног вртлога уз јужну обалу Јужне Америке. Притом, мањим дијелом струје и водене масе из Арктичког океана у Атлантик, због чега и он условно учествује у глобалном кретању ове бесконачне траке струјања. Како неки од тих фактора зависе од локалног интензитета сунчевог зрачења, током године могу струје бити мање или више изражене, на примјер у Индијском океану под утицајем монсуна. Значајан учинак на струје имају и обално надирање нагоре[1] (Upwelling) и надоле[1] (Downwelling).

Дугорочно, на струје дјелује и помицање континената кроз подјелу копно-море. Као релативно краткорочније дјеловање разматра се могућност мањег или већег слабљења сјеверноатлантске струје због отапања поларних ледених капа. У историји климе нађени су докази за таква догађања и раније.

Дубинске рубне струје[уреди]

Одређени допринос глобалном кружењу морске воде дају и дубинске ивичне струје. Ту се мисли на дубокоморско вртложење у близини обале, као што је познато пред обалом Бразила (тзв. бразилски кругови струја). Ови вртлози настају временски и просторно периодично, и настаје тзв. вртложни пут. Тачно објашњење овог феномена, откривеног тек 2004. године, још не постоји. Према компјутерским моделима, Бразилска струја се распада у висини града Рецифе јер ту обала мијења смјер и тиме се смањује трење што резултује турбулентним струјањима.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Земља, Велика илустрирана енциклопедија, Мозаик књига, ISBN 953-223-078-5

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Термохалинска покретна трака