Тибетански канон
| Део серијала чланака Будизам
|
|
| Оснивање |
|
| Историја |
|
| Појмови |
|
|
Дарма · Самсара · Карма |
|
| Вежбе и достигнућа |
|
|
Буда · Бодисатва · Архат |
|
| Школе |
|
| Списи |
|
|
Пали канон · Махајана сутре |
|
|
|
|
Тибетански будистички канон представља опус светих списа које признају разне школе тибетанског будизма.
Садржај |
Историја [уреди]
Иако у Индији никада није постојао свеобухватни махајански или вађрајански канон; али, превођењем на тибетански током шест векова свих канонских дела, тумачења и изворних дела индијских будистичких учитеља које су могли да нађу, Тибетанци су постепено утемељили сопствени канон, који је до 13. века попримио у мањој или већој мери свој данашњи облик[1]. Главна заслуга за то припада великом учењаку и писцу енциклопедичару Бу-Стону (1290-1364).
Садржај [уреди]
Тибетански канон је подељен на два дела:
- Канђур ("Преведена реч"), који је садржао дела приписивана Буди Сакјамунију, другим трансцендентним будама и тантричким божанствима која се идентификују као буде;
- Танђур ("Преведене расправе"), која садрже преведене списе индијских учењака и учитеља.
Канђур обухвата сто или сто осам штампаних томова (у зависности од издања), а Танђур двеста двадесет пет томова. Ове обимне збирке индијске будистичке литературе чине доктринарну основу тибетанске религије. Најзначајније делове чине списи о монашкој дисциплини (Винаја), литература „Савршенства мудрости“ (санскрит: Прађна-парамита), велике махајана-сутре и на крају тантре које оличавају вађрајану.
Текстови о монашкој дисциплини припадају индијској будистичкој школи познатој као муласарвастивада, а по свом садржају веома блиско одговарају винаја списима тераваде. Текстови из „Савршенства мудрости“ представљају филозофску основу тибетанског будизма и вероватно уживају највеће поштовање међу свим религиозним књигама на Тибету[1]. Тантре представљају главну инспирацију тибетанске будистичке праксе. Оне садрже описе низова божанстава распоређених у „мистичким круговима“ (санскрит: мандала), збирке чаробних речи (санскрит: мантра) којима се призивају божанства, ритуале посвећивања и симболички обред полног сједињавања и учење о суштинској истоветности микрокосмоса људског тела са макрокосмосом свемира.
Међутим, и поред достигнућа сопственог опсежног канона и обимне аутохтоне егзегетске литературе, одржала се и јака усмена традиција[1].
