Торлачки дијалект
 |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Призренско-тимочки дијалект. (Разговор) |
|
Торлачки дијалект је име за дијалекат српског језика који се говори у јужној и источној Србији, северозападној-североисточној Македонији (Кратово-Куманово-Крива Паланка) и западној Бугарској (Белоградчик-Трн-Брезник). Неки лингивсти га класификују као друго наречје српског језика (поред штокавског наречја). У Бугарској ови дијалекти се сматрају за тзв. западне бугарске дијалекте. Призренско-тимочки дијалект није стандардизован, а поједини његови поддијалекти у неким особинама се доста разликују.
Садржај |
Класификација[уреди]
Неки српски и хрватски лингвисти (као што су Милан Решетар, Павле Ивић и Далибор Брозовић) класификују торлачки дијалект као староштокавски дијалект, при чему га називају „призренско-тимочким дијалектом“ [1], јер неки поддијалекти овог дијалекта користе речцу „шта“, са тим значењем (што је особина коју имају и бугарски и македонски језик). Неки поддијалекти, међутим, користе речцу „кво“ (истоветну бугарској речи „кво“, скр. од „какво“). Неки бугарски лингвисти (Стојко Стојков, Рангел Божков) торлачки сврставају у бугарске дијалекте и сматрају да торлачки треба класификовати ван штокавског говорног подручја.
Напомене о говору[уреди]
Како је стандардни српски језик заснован на источним дијалектима Херцеговине и екавском наречју северне Србије, стандардни македонски на централним и западним дијалектима из околине Прилепа, а стандардни бугарски на централним и источним дијалектима у области Великог Трнова, торлачки дијалекат ни у једној земљи нема званични статус. Стога, стандардни торлачки дијалекат не постоји. Може бити да је „најчистији“ торлачки сачуван у Румунији, где је Крашоване, мешавину првобитних староседелаца и досељеника из Тимочке крајине (садашња Србија) мимоишао утицај стандардног језика који је настао с формирањем српске државе после одласка Турака. У свим осталим областима у словенским земљама говор је под великим утицајем стандардног језика, нарочито у погледу нових речи и појава.
Особине[уреди]
Неке особине торлачког јасно показују како македонски језик постепено прелази у бугарски, који се оба преко њега уклапају у српски, редом на северозападу и западу.
Речник[уреди]
Основни торлачки речник дели већину речи које имају словенски корен са српским, бугарским и македонским, али је током времена позајмио пуно речи из турског, румунског и албанског језика. Такође, сачувао је многе речи које су у стандардним језицима архаизми или речи са другачијим значењем. Као и друге црте, делови речника се разликује по поддијалектима, нпр. Крашовани не морају разумети Горанце.
Падежни систем без инфлексије[уреди]
Македонски и бугарски су једина два словенска језика код којих је комплетан синтетички падежни систем замењен аналитичким, где све именице имају један падеж (номинатив). Исти је случај и са торлачким; на северозападу, инструментал се спаја са генитивом. Локатив и генитив се спајају са номинатовом; даље на југ, инфлексија даље нестаје, а значење одређује члан.
Губљење гласа /х/[уреди]
Јединствена одлика македонског, торлачког и великог броја српских дијалеката када се пореде са осталим словенским језицима је да, технички, они немају фонему /х/. Глас х је резервисан углавном за позајмљенице, и топониме у Македонији. У стандардном македонском, који је заснован на говору Прилепа, речи хиљада и хитно су иљада и итно.
Самогласно /л/[уреди]
Торлачки је на много места сачувао старо самогласно /л/, које, као и самогласно /р/ може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком и словачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно /л/ је постало /у/ или /о/. У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у [ə], [u], [ɔ] или [a].[2]
| Торлачки | Крашовани | влк /vlk/ | пек'л /pεkəl/ | с'лза /səlza/ | жлт /ʒlt/ |
|---|---|---|---|---|---|
| Северни (Сврљиг) | вук /vuk/ | пекал /pεkəl/ | суза /suza/ | жл'т /ʒlət/ | |
| Централни (Лужица) | вук /vuk/ | пек'л /pεkəl/ | сл'за /sləza/ | жл'т /ʒlət/ | |
| Јужни (Врање) | в'лк /vəlk/ | пекал /pεkal/ | солза /sɔlza/ | ж'лт /ʒəlt/ | |
| Западни (Призрен) | вук /vuk/ | пекл /pεkl/ | слуза /sluza/ | жлт /ʒlt/ | |
| Источни (Трн, Брезник) | вук | пекл | слза | жлт | |
| Североисточни (Белоградчик) | влк | пекл | слза | жлт | |
| Југоисточни (Куманово) | вук | пекъл | слъза | жут | |
| Стандардни српски | вук /vuk/ | пекао /pεkaɔ/ | суза /suza/ | жут /ʒut/ | |
| Стандардни бугарски | вълк /vəlk/ | пекъл /pεkəl/ | сълза /səlza/ | жълт /ʒəlt/ | |
| Стандардни македонски | волк /vɔlk/ | пекол /pεkol/ | солза /sɔlza/ | жолт /ʒɔlt/ | |
Литература[уреди]
Литература писана торлачким је ретка, јер овај дијалект никада није био званични језик ниједне земље нити њеног дела, а писменост ове области углавном се везује за православно свештенство, које је углавном писало црквенословенским.
Српски писац Борисав Станковић је доста користио торлачки у својим приповеткама, у којима је описивао животе људи у јужној Србији двадесетог века. Писац комедија Стеван Сремац, иако је рођен у Војводини, провео је део живота у јужној Србији, и његове приповетке Зона Замфирова и Ивкова слава говоре о менталитету и дијалекту ових људи.
Литература[уреди]
- Дијалекти источне и јужне Србије, Александар Белић, Српски дијалектолошки зборник, 1, 1905.
- Sprachatlas Ostserbiens und Westbulgariens, Andrej N. Sobolev. Vol. I-III. Biblion Verlag, Marburg, 1998.
- Encyclopedia of the Languages of Europe, Glanville Price, Blackwell Publishing, p. 423.
- Language and Conflict: A Neglected Relationship, Dan Smith, Paul A Chilton - Language Arts & Disciplines, 1998, Page 59
- South Slavic and Balkan Linguistics, A. Barentsen, Rodopi, 1982
- Хрватска дијалектологија 1, Јосип Лисац, Golden marketing – Техничка књига, Загреб, 2003.
- The Slavonic Languages, Bernard Comrie, Greville G Corbett - Foreign Language Study, 2002, pp 382-384.
- Български диалектен атлас, Том 3. Югозападна България : Ч.1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редактор Кирил Мирчев. София, Издателство на БАН, 1974.
- Български диалектен атлас, Том 4. Северозападна България :Ч. 1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редедактор Иван Кочев. София, Издателство на БАН, 1980 (част 1); 1981 (част 2).
Види још[уреди]
- Торлаци
- Балкански језички савез
- Штокавско наречје
- Горанци
- Јањевци
- Крашовани
- Призренско-тимочки дијалект
- Нашински говор
