Трећи васељенски сабор

Из Википедије, слободне енциклопедије

Трећи васељенски сабор је одржан у Ефесу на егејској обали Мале Азије током јуна и јула 431. године. Сазвао га је византијски цар Теодосије II да би се разрешио христолошки спор који су водили Несторије, цариградски патријарх и Кирил, александријски епископ, са својим присталицама, око увођења назива „Богородица“ за Марију, Исусову мајку.

Супротстављене стране су се међусобно екскомуницирале, али је Кирил 433. године ипак успео да натера умерене несторијанце да прихвате његов назив Теотокос (Богородица) као и његове назоре који су се тицали сједињења две Христове природе у једну личност.

Прилике уочи сабора[уреди]

Несторије се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива „Богородица“ (гр: Θεοτόκος Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је уместо тога користио назив „Христородица“ (гр: Χριστοτόκος Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника).[1] Због овога су га његови противници оптужили да подразумева две личности у Христу, човечију и божју. Његов главни противник у то време, Кирил Александријски, га је побијао формулацијом: „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа.

Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама[2], несторијевих теолошких мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.[3]

Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао Цар Теодосије II и Кирила, којег је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских седишта у Антиохији и Александрији.[4]

Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе у решавање црквених проблема[3]. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно обожавана, а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Римски епископ Св. Целестин није могао доћи, па је послао двојицу епископа и презвитера Филипа. У Ефес су такође дошли и Несторије и епископи цариградске области, као и епископи из Палестине, Мале Азије и са Кипра.

Ток сабора[уреди]

Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном[3]. Кирил је одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком.

Сабор је осудио још и учење монаха Пелагија, да се човек може спасти сопственим снагама. Сабор је имао још неколико заседања, на којима су у шест правила изложене мере које ће се предузети према ономе ко одбаци одлуке сабора. Такође је решио нека питања црквеног управљања, и упутио посланице епископима који нису учествовали на Сабору, обавештавајући их о донетим одлукама. Одлуке Сабора је потписало сто шездесет учесника.

Последице сабора[уреди]

У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, под утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године. Овај сукоб са Несторијевим присталицама је одвео одвајању Асирске цркве истока од Православне цркве. Иако је на сабору потврђен израз Богородица, није до краја разрешено питање односа божанске и човечје природе Христа, те је Ефешком собору убрзо уследио Четврти Васељенски Сабор у Халкедону 451. који је одбацио Кирилову формулацију „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“ као неправоверну. Монофизити су наставили да прихватају ову формулацију у смислу да Исус има само једну природу, и то Божју, што је водило њиховом непризнавању одлука Халкедонског сабора.

Напомене[уреди]

  1. ^ Одлуке Васељенских сабора, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Кирилови анатематизми против несторија, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ а б в [svetosavlje], Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ The lynching of Nestorius, Stephen M. Ulrich, Приступљено 25. 4. 2013.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]