Трећи крсташки рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трећи крсташки рат
Део Крсташки ратови
322px-CaptureofAcreTC.JPG
Време: 11891192.
Локација: Блиски исток
Узрок рата: пад Јерусалима 1187.
Резултат: Без победника, постигнут компромис између двају страна
Промене у територији:
Сукобљене стране
Крсташи:
Arms of the Kingdom of Jerusalem (Ströhl).svgКраљевина Јерусалим
Cross Templar.svgТемплари
Cross of the Knights Hospitaller.svgХоспиталци
Crux Ordis Teutonicorum.svgТевтонски ред
Royal Arms of England (1189-1198).svgЕнглеска
France Ancient.svgФранцуска
Coat of arms of Baden-Württemberg (lesser).svgШвабија
Arms of the Archduchy of Austria.svgАустрија
Сарацени: Flag of Ayyubid Dynasty.svg
Ајубиди
Заповедници
Крсташи
Arms of the Kingdom of Jerusalem (Ströhl).svgГи Лизињан
Cross Templar.svgРобер де Сабле
Cross of the Knights Hospitaller.svgГарнер од Наблуса
Crux Ordis Teutonicorum.svgСибранд
Royal Arms of England (1189-1198).svgРичард I Лавље Срце
France Ancient.svgФилип II Август
Coat of arms of Baden-Württemberg (lesser).svgФридрих VI
Arms of the Archduchy of Austria.svgЛеополд V
Сарацени:
Flag of Ayyubid Dynasty.svg
Саладин,
Ал Адил,
Ал Афдал,
Ал Азиз
Јачина
око 100,000 број људства на оријенту је зависио од годишњег доба, варира од 50.000 до 200,000
Губици
{{{губици1}}}
{{{подаци}}}

Трећи крсташки рат трајао је од 1189. до 1192. године и покренуло га је Саладиново освајање Јерусалима 1187. године. Крсташи нису успели да освоје Јерусалим и поход се окончао договором да Јерусалимској краљевини остане обала од Тира до Јопе и да хришћани имају слободан приступ Јерусалиму.

Оријент и повод за рат[уреди]

Године 1174. умире Амалрик, владар Краљевине Јерусалимске. Наследио га је малолетни син Балдуин IV. Упркос лепрозности, Балдуин успева да одбрани краљевство и уједини бароне. Са само 17 година побеђује Саладина у бици код Монгисара са изузетно малим бројем људи. Нешто касније већ тешко болесни краљ успоставља мир са Саладином који неће потрајати дуго. Рене од Шатијона, барон који је претходно стекао земљу и моћ женидбом, напада арапске трговачке и ходочасничке караване. Жељан Арапске крви нарушава ионако крхк мир. Рене је са својим малим војним снагама (Темпларима) покушао напад на Меку, што је био један од повода да Саладин реагује. Прво је напао Керак (Ренеов замак), међутим сплетом чудних околности, Саладин убрзо одустаје од опсаде и окреће се ка Јерусалиму.

Пропаст краљевине[уреди]

Краљ Балдуин IV умире 1185. Ги Лизињан женидбом са краљевом сестром Сибилом, постаје краљ. Како се Саладин приближио Јерусалиму, Ги окупља моћну војску, заправо оно најјаче што су хришћани могли да пруже. Упркос противљењу неких од крсташа долази до битке код Хитина 1187.[1][2]

Ги није имао квалитете једног војсковође или владара. Он је био лепа појава, лепог стаса без неких посебних квалитета. Као такав није могао водити битку против Саладина на отвореном пољу без извора воде. Ги Лизињан је по многим историчарима крив за пропаст Јерусалимске краљевине. Уморни крсташи без воде лутали су пустињом све до хитинског кланца гдје се одиграла битка. Муслимани су запалили све око крсташа и нападали стрелама, тек кад је ватра стала кренули су у директну борбу са хришћанима. Иако уморни крсташи успевају да пруже арапима борбу вредну краљева али недовољну за победу. Битка се завршава Саладиновом победом, падом краљевине и погубљењем многих војника међу којима је био и Рене од Шатијона. Коначно пада Јерусалим 2.октобра 1187. након дуге опсаде. Одбрану је водио Балијан од Ибелина који је успео да преговорима са Саладином плати откуп за хришћанско становништво у граду. Пад Јерусалима постаје повод за нови крсташки рат.[3][4]

„Краљевски крсташки рат“[уреди]

Јерусалим, свети град, након скоро 100 година пао је поново у муслиманске руке. У кратком периоду Јерусалимска краљевина је распарчана. У крсташким рукама остало је још неколико приобалних утврђења заједно са градом Тир и Антиохијском кнежевином која је сведена на ужи дио око града. Вести о паду крсташке државе, у Европи су представљене са згражањем према муслиманима. То је изазвало бурне реакције на папском двору. Папа Гргур VIII, позива на још један поход против неверника који је требао да буде трећи по реду.

Барбароса[уреди]

Фридрих I Барбароса немачки цар, први је прихватио позив за свети рат. Барбароси ово није био први пут да ставља крст на себе. Он је то учинио 1147. године када је Немачку водио његов стриц Конрад III. Барбароса није чекао друге вође, већ је кренуо 1188. на дуг пут преко копна до Константинопоља. Повео је огромну војску која је бројала око 100.000 људи, од којих чак 20.000 до 25.000 витезова. Била је то највећа сила која се икад упустила пут Јерусалима. Уз толику армију то је био тежак пут кроз Мађарску и Балкан. Крсташи су наредне године стигли пред капије Цариграда. Византијски цар је имао савез са Саладином тако да није хтио да пребаци крсташе у Анадолију. Међутим огромна војска је била директна претња самом граду, па стога Византинци ипак пропуштају Немце. У Анадолији, Килиџ Арслан II, Иконијски султан, жели освету за крсташка дејства у претходним ратовима те из више наврата напада Барбаросу. 1190. године крсташи под Брбаросом остварују прве победе у новонасталом походу. Пуни морала, али уморни од пута крсташи се заустављају код реке Салеф. По једном предању Фридрих I Барбароса је сјахао са коња и ушао у реку да се расхлади, али пошто је био већ доста стар, вода га је понела. Због тешког оклопа није могао да плива те се угушио. Савремени историчари верују да му је срце отказало након што је загрејан ушао у хладну реку. Након цареве смрти, настао је хаос у крсташком табору. Мали део војске се успешно вратио кући, док је већина десетковане армије поубијана од стране Турака. Фридрих VI је са својим одредом наставио пут ка Акри. То је био крај за Барбаросину кампању.[5][6]

Ричард и Филип[уреди]

Филип II Август и Хенри II Плантагенет прекидају сукобе 1189. због предстојећег ходочашћа. Нешто касније умире краљ Хенри, а наслеђује га Ричард I Лавље Срце. Ричард је био велики пустолов, храбар и сналажљив војсковођа. Њега нису занимали краљевски послови, већ само рат. Зато, уместо свог оца, он прима крст и заједно са Филипом креће у поход. Држава је годину дана тешко сакупљала порезе за рат, да би коначно 31. јула 1190. Ричард стигао у Марсељ. Ту су се одиграли последњи важни преговори за крсташки рат између Филипа и Ричарда. Односи два краља су били прилично затегнути, али су најзад постигли договор. Филип је први дошао у Ђенову, гдје је имао договор са Дуждом да се Филипови крсташи пребаце бродовима на тло свете земље. Ричард је остао у Марсељу чекајући Енглеску флоту. Флота, која је ишла из Лондона случајно се зауставља Лисабону гдје остају извесно веме. Након што је дошла у Марсељ, Ричард је већ био отпутовао. Ричард је унајмио ново бродовље. Један дио те флоте је послан за Тир као претходница, а он је наставио пут једрењем уз обалу Италије. Једрећи стигао је на Сицилију у Месину. Ричард је имао неких несугласица са Сицилијански краљем Танкредом од Лечеа, па је хтио да заузме Сицилију што не би био лош стратешки потез. Кап која је прелила чашу јесте инцидент који је направио Танкредо. Он је наиме затворио Ричардову сестру Јовану у Палерму. Ричард је без оклевања показао своју моћ и способност ратовања те потпуно заузео Сицилију и ослободио сестру 4. октобра 1190. Филип се отисну са Сицилије 30. марта 1191. Ричард је 10. априла отпловио за Кипар. Након једне веће олује, неколико десетина крсташа се удавило, а међу бродовима које је захватила олуја био је и брод са Јованом и Беренгалијом (Ричардова жена). Кипрани, на челу са Исаком Комнинм заробили су неколико преживелих војника, али не и Јовану и Беренгалију. Ричард је са остатком војске пристао нешто касније и отпочео преговоре са Исаком(Кипарски самодекламовани цар). Након неуспелих преговора Енглези су се спремили за борбу. За мање од једног дана, Ричард је још једном показао своје ратне вештине и заузео Кипар. Ту се Ричард нагло обогатио на рачун имућног Кипра. Након што је сређено стање на Кипру, Ричард је заплавио ка Акри. У то време, 20. маја 1191., Филип је већ био пред вратима Акре.[7][8]

Ток рата[уреди]

Крсташи успевају заузети Антиохију, а Саладин се повлачи са војском у Јерусалим. При опсади су се показале супротности између двојице владара јер су обојица хтели да буду главнокомандујући. Док је Ричард освајао, Филип је играо шах. Док Филип осваја, Ричарда боли глава. Филип одлучује да напусти поход и врати се у Француску тако да на историјској позорници остају два врло способна владара која су се међусобно изузетно поштовали и који су ценили витешке традиције (када је Ричардов коњ сломио ногу, Саладин му је послао новог). Њих двојица су се састали и постигли су споразум 1192. по којем крсташи могу посећивати Свето место али без оружја. Ричард се враћа у Енглеску јер су се односи са Француском знатно погоршали. Када се вратио 1193. године, Саладин умире али то није крај премоћи ислама.[9]

Извори[уреди]

  1. ^ Medieval Sourcebook: Roger of Hoveden:The Fall of Jerusalem, 1187
  2. ^ Medieval Sourcebook: De Expugatione Terrae Sanctae per Saladinum: Capture of Jerusalem by Saladin, 1187
  3. ^ The Third Crusade, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ Britanica Encyclopedia, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ [Аppleby, Ј. Т., Johann "Ohneland", Konig von England (Engleski kralj Jovan bez zemlje),Štutgart], Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ [The Crusades of Richard I.(1189-92) (Krstaški ratovi Ričarda I), izdavač T.A.Archer. Njujork i London 1889.], Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ [Gibb, Chrisopher, Richard the Lionheart and the Crusades (Ričard Lavljeg Srca i krstaški ratovi), Houv 1985.], Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ [Gillingham,John, The life and Times of Richard I. (Život i vreme Ričarda I), London 1973.], Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Напомена: Текст преузет са сајта http://www.znanje.org}- уз одобрење.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Трећи крсташки рат