Туба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Туба (река).
Туба
Туба
ит.: tuba
нем.: Tuba
фр.: tuba
ен.: tuba
ру.: туба
Скраћеница
Tb(a).
Породица инструмената
лимени дувачки инструменти

Туба, скраћено Tb., је лимени дувачки инструмент, највећих димензија и најдубљег звука. Уочљива је по врло широком завршном делу цеви и левку окренутом у вис. Има четири вентила, али неке варијанте имају и пет или чак шест. Четврти вентил снижава цео аликвотни низ тонова за два и по степена (чиста кварта), а комбинована употреба свих вентила постепено снижава цео аликвотни низ до петог и по степена (велика септима). Овим је омогућено добијање свих полустепена између педалног тона и другог аликвотног тона. Пошто је туба конструисана тек у првој половини 19. века, као замена за неке мање задовољавајуће инструменте дубоког регистра (као што је нпр. офиклеида, чимбасо и други), на њој је вентилни механизам примењен од почетка. Сразмерно широка цев и дубок усник чине да је звук тубе пун, али заобљен, најсроднији звучању хорне или крилнице (варијанта трубе). Иако се често слаже у акорде са тромбонима, не досеже снагу и блиставост њиховог звука, али им чини додатни, масивни бас. За своју величину и звучну дубину, туба је сразмерно покретљив инструмент. Ипак, регистар и карактер њеног звука чине да је солистичка употреба тубе, па чак и само истакнутија улога у оркестру, сасвим ретка.

Обим тубе
Обим тубе

Обим је дат према најчешће коришћеној бас-туби, која (најчешће) има педални тон F1.

Туба у основи припада породици хорне, али се са неколико сродних инструмената издвојила у посебну групу. У дувачким оркестрима, користи се цео низ варијаната овог инструмента – еуфонијум, хеликон, сузафон и други, са извесним разликама у облику, али и у регистру који често залази у тенорско подручје.

Основне варијанте туба су тенор-туба (већ наведени еуфонијум) обима од B1 (педални тон) до b1, затим бас-туба са педалним тоном Es1, односно најчешће F1, контрабас-туба са педалним тоном C1 који је тешко добити, па се узима да је педални тон исти као код бас-тубе, али је обим мањи и иде до d1 и контрабас-туба педалног тона B2 са распоном до b. Бас-туба и две контрабас-трубе се срећу под именом бомбардон и граде се у две регистарске варијанте in E♭ и in B.

Немачки композитор Рихард Вагнер (Richard Wagner) је у циљу комплетирања породице тубе био иницијатор градње тзв. Вагнерових туба са педалним тоновима B1 (као код еуфонијума) и F1 (као код бас-туба), које су по облику сличније хорнама, чак су и са истим усником, али имају четири вентила и другачији звук. Иако су осим самог Вагнера, и други користили ове тубе (Антон Брукнер (Anton Bruckner) у VII и IX симфонији, Рихард Штраус (Richard Strauss) у Електри), оне су нестале из оркестарске праксе и не производе се више. Нотација је била разнолика, јер је и сам Вагнер мењао начин нотирања (у почетку је писао као за алт-хорну in B и хорну in F, а касније за исте инструменте писао је in E♭, односно тенор-туба је звучала велику сексту ниже, и in B, односно, бас-туба је звучала велику нону ниже). Код Брукнера и Штрауса, иста тенор-туба звучи велику нону ниже од записаног, а бас-туба велику дуодециму ниже (октава+квинта).

Са других Викимедијиних пројеката :