Тужба БиХ против СРЈ за геноцид

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тужба БиХ против СРЈ за геноцид (позната и као Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе; de jure назив Примена Конвенције и спречавању и кажњавању геноцида) је био значајан случај пред Међународним судом правде где је први пут у шездесетогодишњој пракси суда једна држава, Босна и Херцеговина, оптужила другу државу, тадашњу СРЈ за геноцид. Тужбу суду је саставио и поднео Френсис Бојл, саветник Алије Изетбеговића током рата у Бих.

Палата мира у Хагу

Тужбу је током целог процеса оспоравала Република Српска, као ентитет Босне и Херцеговине.

26. фебруара 2007. године, Међународни суд правде је пресудио да Србија не може бити сматрана одговорном за геноцид почињен у Сребреници од стране снага Републике Српске.[1] У својој пресуди, Суд је нашао да је Србија ипак прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид, а потом није казнила нити предала учиниоце Хашком трибуналу. После овог суђења, Србија је постала прва земља која је по оцени суда прекршила Конвенцију о геноциду. Међутим, Србија није постала прва земља осуђена за геноцид и такав случај још треба да се догоди у пракси Међународног суда правде.[2]

Тужба БиХ садржала је наводе да је Србија директно одговорна за геноцид почињен на читавој територији Босне и Херцеговине, у намери да уништи муслиманско-бошњачко становништво Босне и Херцеговине. Последње рочиште одржано је 9. маја 2006. године.

Садржај

Ток суђења [уреди]

Суђење се одвијало на следећи начин:

Прва рунда изношења доказа [уреди]

Саслушавање вештака, сведока и сведока-вештака [уреди]

Друга рунда [уреди]

Пресуда [уреди]

Пресуда Међународног суда правде потврдила је (као што је то раније пресудио Хашки трибунал) да су поједине фракције Војске Републике Српске починиле геноцид у Сребреници у јулу 1995. године, али је истовремено одбацио наводе тужбе да је геноцид почињен на читавој територији БиХ. У пресуди се наводи да су елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице.[3] Србија је јавно окривљена за неспречавање геноцида и за некажњавање и неизручивање починилаца - у првом реду команданта снага Републике Српске Ратка Младића.[2] У пресуди суд је закључио да Србија није починила геноцид (усвојено са 13 гласова судија за и 2 против).[4] Такође је са 11 гласова за и 4 против закључено да Србија није била ни саучесник у геноциду,[4] иако је закључено да је СРЈ током рата пружала војну и финансијску подршку српском становништву у Републици Српској.

Србија је окривљена за непоштовање две привремене заштитне мере које је издао Међународни суд правде у априлу и септембру 1993. године. Тадашњој СРЈ је наложено да учини све у њеној моћи да спречи злочин геноцида и учини све да тај злочин не почине војне или паравојне формације под њеном контролом или које примају њену подршку. Судије су закључиле да у јулу 1995. године Србија није успела да спречи геноцид, по мишљењу суда, српске власти су требале да буду свесне озбиљности ситуације.[2]

У доношењу ове одлуке, суд се позвао на стандарде постављене у случају Никарагва против САД ,[5] у коме је пресуђено да САД нису правно одговорне за акције Контра гериле упркос њиховом заједничком циљу и јавно израженој подршци.

Суд је закључио да други злочини почињени од стране српских војних снага током рата 1992-1995. остају на нивоу ратних злочинаи не могу се квалификовати као геноцид. Председник Суда Розалин Хигинс истакла је да се Суд у овом случају бавио геноцидом у правном и ужем смислу речи, а не у ширем смислу, нити пак ратним злочинима и злочинима против човечности.[3][2]

Суд је даље одлучио да, после одвајања Црне Горе у мају 2006. године, друга странка у поступку остаје само Србија, али да било каква одговорност за протекле догађаје односи на тада постојећу Србију и Црну Гору, а пре ње Савезну Републику Југославију.[6]

Контроверзе око тужбе [уреди]

Тужбу БиХ пратило је питање надлежности Међународног суда правде у овом случају. У време подношења тужбе статус СРЈ у Уједињеним нацијама није био јасан. СРЈ је себе сматрала наследницом СФРЈ, и имала је стално присутну мисију у УН(иако није учествовала у раду УН), али је такав став био оспорен од стране земаља Запада, пре свега САД. СРЈ је после октобарских промена 2000. године затражила поновни пријем у УН, што би значило да 1993. није била чланица и да стога није могла бити тужена (Међународни суд правде може судити само чланицама УН и земљама нечланицама које у конкретном случају изричито прихвате његову надлежност). Међутим, пошто је СРЈ прихватила све међународноправне обавезе СФРЈ, тиме је аутоматски приступила и Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Та Конвенција предвиђа да стране потписнице у сваком спору који би настао из обавеза по овој Конвенцији прихватају надлежност МСП, и оваквим тумачењем Међународни суд правде се огласио надлежним у овом спору.


Друго значајно питање било је противљење Републике Српске овој тужби. Органи и представници Републике Српске су оспоравали легитимитет и легалност ове тужбе дуги низ година[7], што је у неколико случајева довело до прегласавања у Председништву БиХ и до иницијатива за укидање финансирања тужбе, али није на крају довело и до њеног повлачења.

Референце [уреди]

  1. ^ „Serbia cleared of genocide, failed to stop killing“. Reuters. 26. 2. 2007.. 
  2. ^ а б в г „SERBIA FOUND GUILTY OF FAILURE TO PREVENT AND PUNISH GENOCIDE“. Sense Tribunal. 26. 2. 2007.. 
  3. ^ а б „Courte: Serbia failed to prevent genocide, UN court rules“. Associated Press. 26. 2. 2007. 
  4. ^ а б International Court of Justice Press Release 2007/8[мртва веза]
  5. ^ Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro - Judgment[мртва веза]
  6. ^ Statement of the President of the Court[мртва веза]
  7. ^ [1][мртва веза]

Види још [уреди]

Спољашње везе [уреди]


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тужба_БиХ_против_СРЈ_за_геноцид&oldid=6981440“