Туркијски народи

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Турски народи)
Државе и места где је туркијски службени језик
Туркменка
Кримски Татари

Туркијски народи или Турски народи су народи који говоре језицима туркијске гране Алтајске породице језика. Историјски и језички се повезују са народима које су Кинези називали Ту-чих (T'u-chüeh), а чије се царство у 6. веку простирало од Монголије и северних граница Кине до Црног мора.

Туркијске народе данас великим делом повезује ислам, искључујући из тога поједине туркијске народе као сибирске Јакуте, Чуваше у подручју Волге, Гагаузе у Молдавији, итд. Туркијске народе географски данас деле на две главне гране, западне и источне. Западне Туркијце представљају народи југоисточне Европе и подручја југозападне Азије, у Анатолији и северозападном Ирану. Источна група Туракијаца насељена је у централној Азији, Казахстану и Ујгурској Аутономној Регији.

Историја[уреди]

О самом пореклу Турака мало је познато. Кинески документи из 6. века спомињу царство Ту-чих које се састојало из два дела, а дели су их на северне и западне Турке. У 7. веку царство подпада под власт династије Танг, али су се северни Турци ослободили Кинеза и очували самосталност до 744. године. Најстарији турски записи (орхон) из 8. века описује ово царство као конфедерацију турских племена, и то Огузе; Ујгуре дуж Селенге у садашњој Монголији; Киргизе дуж Јенисеја у централној Русији. Огузи су мигрирали на запад, у Иран и Авганистан. У Ирану су огуска племена позната као Селџуци, који у касном 11. веку стварају своје царство које се простире од Аму Дарје до Персијског залива и Инда а на западу до Медитерана. Године 1071. селџучки султан Алп-Арслан је потукао византијске снаге у бици на Манзикерту, и ослободио је тако пролаз за неколико милиона Огуза у Анатолију. Ту се ускоро један од племенских главешина осамостаљује и оснива у раном 14. веку Османско царство, његово име је било Осман. Турци који су населили Анатолију, и касније се раширили и на Балкан, су постали познати по Осману, под именом Османлије. Данас ове Османлије, као осниваче турске државе, називамо именом Турци.

На Далеком истоку, у централној Азији, Ујгури су истерани из Монголије. Пре се ту водила борба међу турским племенима, за контролу над Монголијом. Ујгури се тада у 9. веку населили у садашњи Ксинјанг у северозападној Кини. Део Ујгура је отишао на запад у садашњи Узбекистан и тамо се населили. Данас су познати као Узбеци.

Монголска освајања која почињу у раном 13. веку, проузроковало су низ покрета турских народа што се наставило у неколико векова. Кипчаки из области Иртиш полазе на југозапад кроз Казахстан и настањују се у садашњој југозападној Русији. Монголски најезда их је уништила, а пао је и последњи остатак некад моћног селџучког царства на тлу Ирана. Са смрћу Џингис Кана 1227. године његово царство се поделило, што је резултовало процесом исламизације и туркификације Монгола изван монголског подручја. Њихов утицај слаби, а расте моћ Турака у Централној Азији. Један од турских вођа, Тимур, био је способан да у касном 14. веку прошири своју власт преко већине југозападне Азије. Тек у 15. веку, руска експанзија према Каспијском језеру је отерала Турке источно, у садашњи Казахстан. Данас их познајемо као Казахе.

Због процеса миграција, освајања, мешовитих бракова и асимилације, многи су турски народи садашње централне и југозападне Азије мешаног поријекла. Након Руске револуције 1917. године, турски народи почињу стварати зачетке будућих националних заједница као што су Казахстан, Узбекистан, Киргизија и Туркменија.

Турски народи данас[уреди]

Казаси. Казаси.
Казаси.

Најбројнији турски народи после Турака из Турске су Узбеци, данас настањени у Узбекистану и Авганистану. Њихово име дошло је по Ез бегу, највећем кану Златне хорде. Друга велика група су Казахи, који су настали од Кипчака, дела Златне хорде. Већина живи у Казахстану, а има их и у Ксињиангу и Гансу у у Кини. Киргизи, чије је порекло нејасно, живе у Киргизији, има их и у Авганистану и западној Кини. Туркмени или Туркомани су до 1924. били номадска племена без државног јединства. Данас живе у Туркменистану, а такође их има и у Авганистану, Ираку, Сирији и Турској. Азери су из Азербејџана и Ирана, пореклом су од Огуза. Каракалпаци, сродни Казахима, живе у Узбекистану. Татари су подељени на читав низ локалних група, а државно између Русије и Украјине. Пореклом су од Кипчака, а имају могуће и бугарског елемента. Башкири су расејани преко целе источне европске Русије, данас имају властиту републику у Русији. Језик им је чисто турски. Карачајци и Балкари са Кавказа су непознатог порекла. Јакути из Сахе су непознатог порекла, али су због језика сврстани у Турке. Ујгури чине преовладавајуће већину у Ксинјангу али их има и у средњоазијским републикама.

Основна подела[уреди]

Киргизи Киргизи
Киргизи

Турски народи су подељени на 4 главне гране:

  • Североисточна грана
  • Северозападна грана (Кипчаци)
  • Југоисточна грана
  • Југозападна грана (Огузи)
  1. Афшари (Afshars) .- најраштрканија група Турака у Ирану, има их око 100.000, по језику су сродни Азерима. Живе на обалама језера Урмија код Зањана; дуж границе Курдистана; јужно од Кермана и у Кхорасану. Немају никаквог политичког јединства, ипак сви се називају именом Афшари и разликују своје поједине групе од осталих Турака или не-Турака.
  2. Алтајци (Ojroti). Русија, живе на планинама Алтај и Алатау, и подељени су у неколико племена: Телеути, Теленги, Ојроти .
  3. Ајну (Ainu, Abdal) .- Кина. 5.000. Не смеју се мешати с народима Аину на Сахалину и Хокаиду.
  4. Азери (Азербејџанци, Азербајџанци). - Азербејџан, Иран (шијити).
  5. Балкари (Balkars). Русија. Огранак су Карачајаца. Живе у Кабардино-Балкарији са несродним Кабардинцима. 1944. су депортовани у Сибир због колаборације са нацистима. 1957. се враћају назад. У 15. веку они и Кабардинци су примили ислам од Кримских Татара и Отоманских Турака.
  6. Башкири (Baškorti; Bashkirs), у Башкортостану, Русија.
  7. Чагатајци .- Туркменија
  8. Чулимски Татари. Русија
  9. Чуваши .- Говоре посебан турски, верује се да су истог порекла као савремени Бугари. Живе у Чувашкој републици, Русија
  10. Долгани. Русија
  11. Гагаузи. - Молдова (153.000; 1989.), Украјина, Румунија, Бугарска. Потомци Селџука.
  12. Хакаси (Абакански Татари; Khakass) .- Русија, у Аутономној области Хакасији. Племена: Сагајци, Бељтири, Кизиљци.
  13. Хорасански Турци (Khorasan Turks). Иран.
  14. Илсаван (Shahsavan, Shahseven). Заједничко име за око 50 племена у Источном Азербејџану, Иран. Има их око 100.000, сточари су и номади. Лети воде стоку на испашу по високим падинама Сабалана, док се зими спуштају на Даст-е Могхан, код реке Арас, која чини границу између Русије и Ирана.
  15. Јакути. Русија. Настали мешање локалних и турских племена
  16. Јуруци.- Балкан (Македонија), Турска.
  17. Кајари. Чине малу турску енклаву међу Мазандеранима у Ирану. Тек нешто их је стално-насељених, остали су номадски сточари.
  18. Карачајци. Русија, у Карачајево-Черкешкој републици. Муслимани су. Као и Балкарци били су депортовани у централну Азију током Другог светског рата.
  19. Каракалпаци. Узбекистан.
  20. Карагаси (Тофалари, Сајански Самоједи). -Турцизирани Самоједи, Русија.
  21. Кара .- Турска група у Литванији.
  22. Карапахи (Karapakhs). Мање турско племе настањен у Ирану у Кхорасану и дуж јужне обале језера Урмиа.
  23. Кашгаи (Qashqais) .- Иран, конфедерација од неколико (већином шијитских) племена Турака у провинцији Фарси; 250.000. Од 1960. многи су насељени по селима и градовима.
  24. Казахи. Казахстан. Они су настали одвајањем од Узбека. Садашњи Казахи формирали су се средином 15. века. Први вођа био им је Кан Касим (владао у периоду од 1511-23), који је ујединио казачка племена.
  25. Кхалај Турци. -Иран, 17.000
  26. Киргизи. Киргистан; 3.000 у Авганистану (на Памиру), већина је 1978. побегла у Пакистан након што су совјетске и авганистанске трупе упале у Уакхан. Живе у јуртама.
  27. Кримски Татари.
  28. Кумици (Кумики) .- северни Дагестан, Русија. Потомци средњоазијских Кипчака.
  29. Ногајци. Русија. Црни и Бијели. Живе у степама Дагестана (једна група) и друга у Ставропољском крају. Говоре различите језике.
  30. Салар Ујгури .- Кина.
  31. Шори (Shor) .- Русија.
  32. Татари. У Татарстану (3,8 милиона), Русија. Језик припада групи Кипчак. Састоје се од више великих група расипаних по Русији и Украјини.
  33. Турци .- Турска.
  34. Турки. - Кина. Огранак Гагауза. 30 домаћинстава.
  35. Туркмен (Туркомани). Туркменија; у Авганистану живи 12 племена, 200.000 (1990). У Ирану живе у крају званом Туркоман Сахра, 250.000 (1986). -Они су пореклом од средњовековних Огуза чија је прадомовина била у Монголији и око језера Бајкал, били су конфедерација позната као Девет Огуза. Од 10. века они се већ налазе у Казахстану северно од Аралског језера. Име им се први пут помиње у изворима из 10. века. Клански вођа Сеџук оснива династију и царство које носи његово име а срж му чине они елементи Огуза који су мигрирали на југ у Авганистан и Иран. Средиште царства било је у Ирану. Отуда се делови Огуза шире у садашњи Азербејџан и Анатолију.
  36. Тувинци или Тува. Русија, 314.000 (1995), у Туви.
  37. Ујгури. Жути (западни), источни.
  38. Уруми .- Украјина.
  39. Узбеци. Авганистан, 1,3 милиона; Узбекистан, Таџикстан, Туркменистан и мања група у Ирану (Корасан), у суседству племена Карапаха.

Мапе распрострањености турских народа[уреди]

Литература[уреди]

  • Carter Vaughn Findley The Turks in World History, Oxford Press 2005, ISBN 0-19-517726-6
  • Peter B. Golden An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East, Wiesbaden 1992, ISBN 3-447-03274-X
  • Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: Turan. Geheimnisvolles Reich der Turkvölker. In: Wostok, Informationen aus dem Osten für den Westen. Berlin. Heft 2/2003, S. 75–77; Abstract: [1]
  • Josef Matuz: Das Osmanische Reich – Grundlinien seiner Geschichte. Darmstadt 1996, ISBN 3-89678-010-7
  • K. Heinrich Menges The Turkic Language and People, Wiesbaden 1968
  • Colin Renfrew: World linguistic diversity. Scientific American 270(1), 1994, S. 118
  • Colin Renfrew: Archaeology and language: the puzzle of Indoeuropean origins. Jonathan Cape, London 1987, S. 131–133
  • Wolfgang E. Scharlipp: Die frühen Türken in Zentralasien. Eine Einführung in ihre Geschichte und Kultur. Darmstadt 1992, ISBN 3-534-11689-5
  • Udo Steinbach: Geschichte der Türkei. München 2003, ISBN 3-406-44743-0
  • Bert Fragner / Andreas Kappeler (Hg.): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006.

Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae Fundamenta S.34:

  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band I (Sprachen der Türkvölker), hrsg. Jean Deny et al., Wiesbaden 1959
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden 1964
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp History of the Turkic Peoples in the Pre-Islamic Period, Berlin 2000, ISBN 3-87997-283-4

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Туркијски народи