Споразуми између ЈВуО и команде Југоистока

С Википедије, слободне енциклопедије
Подручја команданата ЈВуО, према споразумима о примирју са Немцима (1943. године)

Након капитулације Италије 8. септембра 1943. и доласка генерала Армстронга на чело савезничке мисије, у Михаиловићевом штабу завладало је уверење о блиском савезничком искрцавању на Балкану и крају рата. Под тим утиском, ЈВуО је повео низ акција у области источне Босне, коју су сматрали кључном из стратешких и националних разлога. У овим шестонедељним[1] противосовинским активностима извршени су напади на Вишеград и Рогатицу.

У овим противосовинским дејствима учествовала је групација корпуса ЈВуО из Србије, док су четничке снаге у Босни наставиле, а у Лици, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори убрзо успоставиле тесну сарадњу са Немцима.[2] Противосовинска активност убрзо је изгубила на замаху. Будући да су се овом акцијом снаге ЈВуО уклиниле између Трећег корпуса НОВЈ у Тузли и Другог корпуса НОВЈ у Санџаку, уследио је противудар 5. крајишке дивизије НОВЈ. Пошто Савезници нису показали спремност да интервенишу ради спречавања напредовања НОВЈ, Михаиловић је убрзо поново заузео став пасивности и тајне сарадње са Немцима.

Због тога Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт.[3]

Након реорганизације немачког војног и политичког присуства на Балкану у августу 1943, за највишег цивилног чиновника постављен је Херман Нојбахер као изасланик Министранства иностраних послова Немачке за Балкан. Он је водио врло прагматичну политику, и сматрао је да немачка војска на Југоистоку може извући значајне користи из сарадње са Михаиловићем на бази заједничког непријатељства према Народноослободилачком покрету. Заједнички интерес и обострани прагматизам довели су до потписивања низа уговора о примирју и сарадњи између Немаца и ЈВуО током јесени 1943. Сам Михаиловић није потписивао ове уговоре, него су то чинили овлашћени команданти или људи из војног руководства.

Први уговор са командом Југоистока потписао је 19. новембра 1943. са стране ЈВуО мајор Лукачевић као командант „Горског штаба 148" (Милешевског корпуса), који је овлашћен да обезбеди сарадњу у целокупној области западно од Ибра и јужно од Западне Мораве и планине Таре.[4][5] Извештај о потписивању овог уговора пресреле су и дешифровале савезничке обавештајне службе, и према неким сведочанствима, потписивање овог уговора имало је значајну улогу у коначном опредељивању Черчила за Тита, а против Михаиловића.[6]


Командант Југоистока и Групе армија Ф фон Вајхс издао је 21. новембра 1943. упутство о успостављању сарадње са четницима.[7][8] У складу са овим упутством, уговори били су типски и садржавали су следеће ставке:

  • Примирје између немачких војних и окупационих власти и квислинга с једне, и ЈВуО с друге стране
  • Обавезивање на заједничку борбу и пропаганду против комуниста
  • Сагласност снага ЈВуО да прихвате немачко командовање током већих операција
  • Обавезивање немачких власти да ће снабдевати снаге ЈВуО муницијом и збрињавати њихове рањенике.

Током следећих недеља потписана су још четири уговора, и важили су на највећем делу територије Србије, са изузетком јужне Србије. Потписали су их капетан Никола Калабић и пуковник Јеврем Симић,[9][10] генерални инспектор ЈВуО, капетан Никола Калабић, командант Корпуса горске гарде, потпуковник Љубомир Јовановић,[11] овлашћени командант ЈВуО у источној Србији, и капетан Михаило Чачић.[12]

Осим ових, уговор са Лукачевићем садржавао је и писмену обавезу коју је ЈВуО прихватио „да не предузима ништа против Муслимана“. Уговори су склопљени са роком важења од шест недеља, са могућношћу продужења. Тако је уговор за централну Србију продужен 17. јануара.[13]

Немачки велепосланик Нојбахер у својој књизи „Специјални задатак Балкан“ спомиње ове уговоре:

У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукачевићем и другима. У уговору је стајало, да ће потписници пакта поштовати примирје, да се неће нападати, а од случаја до случаја ће сарађивати у борби против заједничког непријатеља, против Титових партизана. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције.[14]

Упркос овим уговорима, долазило је до бројних инцидената са четничке стране. На пример, групе из Авалског корпуса ЈВуО два пута су разоружали стражаре и опљачкали складиште у Степојевцу. Нарочито су била честа разоружавања Недићевих војника. Из овог разлога Немци су одлучили да раскину уговоре, и да казне и дисциплинују четнике. Током јануара извели су два муњевита препада, једном СДК, а једном немачке полицијске снаге, против група Авалског корпуса. 17. фебруара 1944. мешовита немачко-добровољачка казнена формација изненада је напала групацију Смедеревског корпуса у Селевцу, наневши им губитке од око 100 мртвих и заробљених.

Ипак, како је опасност од НОВЈ расла, већ у марту 1944, услед продора 2. и 5. дивизије НОВЈ у Србију, преговори су обновљени[15] и поново је успостављена оперативна сарадња између немачких снага и ЈВуО. Уз повремене инциденте, сарадња у духу ових уговора настављена је до краја рата.

Ови уговори имали су велики утицај на доношење одлуке о напуштању Михаиловића од стране савезника. Њима је било познато да је већина Михаиловићевих одреда ван Србије успоставила блиску сарадњу са осовинским снагама, а ови уговори били су јасан сигнал о прихватању исте политике и од стране снага у Србији.

Више извештаја је добијено о четничкој колаборацији, од којих је најзначајнији био пун текст споразума потписаног од једног од Михаиловићевих главних команданата, Лукачевића и немачког команданта Југоистока. Лукачевић је договорио обуставу непријатељстава у његовом подручју Јужне Србије и заједничке акције против партизана. Черчилу је послата копија целог уговора. енгл. More reports were received of Chetnik collaboration, the most significant of which was the full text of a treaty signed by one of Mihailovic’s principal commanders, Lukacevic, and the German Commander South East. Lukacevic agreed a cessation of hostilities in his area of southern Serbia and joint action against the Partisans. A full copy of the treaty was sent to Churchill.

[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Barker, Elisabeth. „William Bailey: Britanska politika prema Draži Mihailoviću”. Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svjetskom ratu. Zagreb: Globus. стр. 340. 
  2. ^ Извештај Команде 15. брдског армијског корпуса од 19. новембра 1943. Штабу 2. оклопне армије о сарадњи четника са немачким трупама у Далмацији и западној Босни, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 259
  3. ^ Процена команданта Југоистока фелдмаршала Вајкса од 1. новембра 1943. војно-политичке ситуације на подручју Југославије крајем октобра 1943. године Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2011), Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 156
  4. ^ Споразум између команданта Југоистока и мајора Војислава Лукачевића од 19. новембра 1943. о сарадњи четника са немачким трупама у борбама против Народноослободилачке војске Југославије Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009), Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 260
  5. ^ Hnilicka, стр. 270–271
  6. ^ а б Cripps, John (2000). „Mihailovic or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose”. Ур.: Smith, Michael; Erskine, Ralph. Action This Day. London: Bantam. стр. 237—263. ISBN 978-0593-049105. 
  7. ^ Објашњење команданта Југоистока од 21. новембра 1943. о циљу и начину склапања споразума са четничким командантима, Приступљено 9. 4. 2013.
  8. ^ Karl, Hnilicka. DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45. Göttingen: Musterschmidt-Verlag. стр. 268. Архивирано из оригинала 04. 09. 2012. г. Приступљено 29. 12. 2011. 
  9. ^ Karl, Hnilicka. DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45. Göttingen: Musterschmidt-Verlag. стр. 269—270. Архивирано из оригинала 04. 09. 2012. г. Приступљено 29. 12. 2011. 
  10. ^ Споразум од 27. новембра 1943. између пуковника Јеврема Симића и капетана Николе Калабића са немачким представником о сарадњи у борбама против НОВЈ Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009), Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 262
  11. ^ Споразум између Крајскомандантуре у Зајечару и команданта Тимочког корпуса од 25. децембра 1943. о сарадњи у борбама против НОВЈ http://www.znaci.org/00001/4_14_3_266.htm
  12. ^ Споразум команданта Југоистока са командантом Раваничке бригаде од 14. децембра 1943. о сарадњи четника са немачким трупама у борбама против НОВЈ, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 264
  13. ^ Извештај Абвер-групе од 23. јануара 1944. о склопљеном споразуму између војноуправног команданта Југоистока и инспектора четничких јединица у Србији, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 267
  14. ^ Херман Нојбахер: Специјални задатак Балкан, Јавно предузеће Службени лист СЦГ, Београд 2004.
  15. ^ Извештај Фелдкомандантуре у Чачку од 25. марта 1944. команданту Југоистока о преговорима са командантом 2. равногорског корпуса, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 3, Војноисторијски институт, Београд, документ 269

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споразуми_између_ЈВуО_и_команде_Југоистока&oldid=27013533”