Угљени хидрат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ланац глукозе

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на:

  • моносахариде
  • дисахариде
  • олигосахаиде
  • полисахариде

Моносахариди[уреди]

Моносахариди (прости шећери) се хидролизом не могу разложити на простија једињења. По хемијском саставу они су полихидроксилни алдехиди или кетони.

Према броју угљеникових атома деле се на:

Према томе да ли садрже кето или алдехидну групу деле се на:

Пентозама (са 5 атома угљеника) припадају:

У хексозе спадају:

Сви моносахариди изузев дихидроксиацетона могу се јављати у свом D или L енантиомерном облику. Енантиомери су једињења са идентичним физичким и хемијским особинама. Једина разлика је смер у коме ротирају раван поларизоване светлости. То је последица различитог распореда функционалних група на хиралном угљениковом атому.

Глукоза је главни извор енергије и основни транспортни облик шећера у организму кичмењака.

Олигосахариди[уреди]

Храна богата угљеним хидратима

Олигосахариди (грч. oligos = мало по броју, сиромашно) су изграђени од 2-10 моносахарида. Најзначајнији су:

Дисахариди, као нпр. сахароза служе као транспортни шећери код биљака.

Полисахариди су макромолекули настали повезивањем великог броја моносахарида у дугачке ланце (могу да садрже на стотине и хиљаде моносахарида).

Према биолошкој функцији се деле на:

  • резервне и
  • структурне полисахариде.

Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су:

Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе.

Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији:

Енергетска улога угљених хидрата и инсулин[уреди]

Гликоген се код кичмењака (тиме и код човека) складишти у јетри и мишићима. Када се у крвотоку појави вишак глукозе, јетра од глукозе синтетише гликоген (то је под контролом инсулина). Када ниво глукозе у крви падне, у јетри долази до разградње гликогена у глукозу, која затим прелази у крвоток. Из крвотока глукоза прелази у ћелије, што је под контролом хормона инсулина (лучи га панкреас). У ћелијама се разлагањем глукозе ослобађа енергија неопходна за њихов нормалан рад. Када оболи панкреас па се инсулин недовољно излучује, долази до нагомилавања шећера у крви, док истовремено ћелије гладују, тј. немају довољно глукозе. Обољење настало услед тога је дијабетес (шећерна болест) – смртоносна болест, ако се не лечи. Дијабетичари инсулин не узимају орално (преко уста), пошто би, као протеин, био разложен у цревима.

Спољашње везе[уреди]