Угљеша Даниловић

С Википедије, слободне енциклопедије
угљеша даниловић
Угљеша Даниловић
Лични подаци
Датум рођења(1913-02-07)7. фебруар 1913.
Место рођењаГнионица, код Оџака, Аустроугарска
Датум смртисептембар 2003.(2003-09-00) (90 год.)
Место смртиСарајево, Босна и Херцеговина
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникОлга Марасовић
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411945.
Чингенерал-потпуковник у резерви
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден рада са црвеном заставом Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Угљеша Даниловић (Гнионица, код Оџака, 7. фебруар 1913Сарајево, септембар 2003), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Угљеша Даниловић рођен је 7. фебруара 1913. године у селу Гнионица, код Оџака. Године 1939. завршио је Пољопривредно-шумарски факултет у Београду.

За време студија, 1933. године, постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1935. члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од 1935. до 1937. године био је члан руководства Факултетског и Универзитетског комитета СКОЈ-а.

Због револуционарне делатности, годину дана је био искључен са Универзитета. Од 20. јануара до 20. марта 1935. године био је у концентрационом логору у Вишеграду. Извесно време радио је у Месном комитету КПЈ за Град Београд.

Почетком 1938. године, упућен је на партијски рад у Босну и Херцеговину, где је, заједно са Цвијетином Мијатовићем, радио на обнављању и омасовљењу организација СКОЈ-а и КПЈ. Важну улогу одиграо је у припремању, раду и провођењу закључака Четврте и Пете покрајинске конференције КПЈ за Босну и Херцеговину, на којима је изабран је члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ.

Народноослободилачки рат[уреди | уреди извор]

После окупације Југославије у априлу 1941. године, Босна и Херцеговина је прикључена Независној Држави Хрватској (НДХ). Пошто је на Тринаестојулској седници прихваћена одлука о покретању оружане борбе против окупатора у Босни и Херцеговини, Даниловић је отишао у Тузлу, где је, као члан Покрајинског комитета и Главног штаба за Босну и Херцеговину, руководио последњим припремама за устанак.

Од септембра до децембра 1941. године, био је у Херцеговини, где је радио на реорганизовању устаничке војске и стварању партизанских одреда. Од септембра 1941. године, био је командант Штаба НОП одреда у Херцеговини.

Од почетка 1942. године, обављао је функцију политичког комесара Штаба НОП одреда за источну Босну. Током 1942. и почетком 1943. године, налазио се у Шестој источно-босанској бригади, где као члан Покрајинског комитета КПЈ и члан Главног штаба НОВ за Босну и Херцеговину руководи војним пословима Главног штаба за БиХ.

Пред крај Пете непријатељске офанзиве, у јуну 1943. године, Даниловић се поновно нашао у Херцеговини, где је руководио партијско-политичким радом и војним пословима. Исте године, биран је за члана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) и делегата Другог заседања АВНОЈ-а.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, био је на многим одговорним државним и партијским дужностима:

У више изборних мандата, био је посланик Савезне народне скупштине и Скупштине СР Босне и Херцеговине. Био је члан Савета федерације. Имао је чин резервног генерал-потпуковника ЈНА. Године 1973. добио је Награду ЗАВНОБиХ-а.

Умро је септембра 2003. године у Сарајеву и сахрањен је на сарајевском гробљу Баре.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и дугих југословенских одликовања, међу којима су и — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства првог реда, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди | уреди извор]