Узрочност (право)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили филозофски концепт узрочности, погледајте чланак Узрочност.

Узрочност је веома битан правни термин, који испитује однос између одређене радње и њене последице (последичне кривичне радње). При томе се радња дефинише као узрок, а однос се назива узрочни однос. [1]

Један од најтежих проблема са којима се кривично право одувек суочавало, представља утврђивање узрочног односа између радње и последице кривичног дела. Оно се код кривичних дела угрожавања уопште, заснива на утврђивању хипотетичког узрочног тока, који суд мора да утврди на основу искуства и околности сваког конкретног случаја, посебно с обзиром на карактер и меру кршења прописа.[2]

Узрочност је релевантна само код оних кривичних дела, која за свој исход имају последицу у ужем смислу. Нема узрочне везе код оних дела која као конститутивни елемент у свом бићу не садрже последицу. Сама последица је ту консумирана радњом извршења. На пример, код кривичног дела давања лажног исказа, радња давања лажног исказа је довршена самим давањем лажног исказа, без потребе за наступањем одређене последице. Сама последица наступила је довршењем радње извршења.

Проблеми у одређивању узрочности[уреди]

Основни проблем узрочности састоји се у издвајању једног од мноштва услова, који доприносе наступању последице и његовом означавању као узрока последице. У пракси, најчешћи су случајеви да је људска радња непосредни услов забрањене последице и у том случају је, узрочна веза несумњива. Проблем настаје у оним, истина ређе случајевима, када се између људске радње и забрањене последице не види директна веза, тј постоје један или више других догађаја као услов последице. Тај проблем у науци кривичног права се назива прекид узрочне везе. [1] Постоји више теорија у одређивању узрочности.

Теорија адекватне узрочности[уреди]

Узрок је онај услов који је типичан у том смислу да по правилу проузрокује одређену последицу.

Да би према учењу о адекватној узрочности радња представљала узрок последице, потребно је да је последици адекватна – искуствено подобна да је произведе. Да би се последица учиниоцу могла приписати, непходно је да према критеријуму вероватноће његово понашање буде адекватно насталој последици. Формула адекватности је у кривичном праву подобна да искључи урачунавање само крајње атипичних и мало вероватних каузалних токова, те се и формулише у негативном облику – учиниоцу се посматрана последица не може урачунати у колико изгледа невероватно да радња за собом повлачи њено наступање.[3]

Слабост ове теорије је што елиминише атипичне случајеве и ако су управо они, у изузетним ситуацијама, узрок наступања последице. Зато, теорија адекватне узрочности може да послужи као допунски критеријум, у смислу сужавања броја услова, који се према теорији еквиваленције могу сматрати узроком.

Теорија једнакости услова (теорија еквиваленције)[уреди]

У својој изворној формули, коју је аустријски процесуалиста Глазер (нем. Julius Anton Glaser) обликовао још 1843. године, а даље 1873. разрадио Бури (нем. Maximilian von Buri) – каузалан је сваки услов који се не може пренебрегнути, а да последица не отпадне, позната такође као формула лат. condicio sine qua non.[4][3]

Узроци су сви релевантни услови, тј. они без којих не би наступила последица. Ова теорија изједначава све услове, који су на било који начин допринели наступању последице.

Слабост ове теорије је у томе што исувише проширује појам узрока. Њено применом, у неким практичним случајевима се никако не може доћи до задовољавајуцег решења. Нпр, у теоријском случају двоструке узрочности, када два учиниоца, потпуно независно један од другог, изврше исто кривично дело, са истом могућом последицом. Срећом, истовременост се тешко доказује и ретко дешава, па би се већина практичних случајева овом теоријом могло решити применом правила да је последицу проузроковала прва радња.

Оријетациони критеријуми[уреди]

У теорији постоји схватање да се питање узрочности не може решити помоћу неке формуле, односно теорије, али се могу поставити одређени оријентациони критеријуми. Ти критеријуми, према Николи Срзентићу - Александру Стајићу су следећи[a]:

  • Узрочност у кривичном праву се мора наслањати на учење о узрочности дијалектичког материјализма.
  • У случају постојања даљих и ближих услова, односно посредних и непосредних услова, непосредни услови су увек узроци последице.
  • Узрок се увек ограничава на људску радњу, чак и онда када није имала претежан значај за наступање последице.
  • У случају прекида узрочне везе заснивања новог узрочног односа, услов који је покренуо првобитни узрочни однос не може бити узрок коначне последице.
  • Питање узрочности треба посматрати одвојено од виности.

Ови критеријуми могу да буду корисни за решавање проблема узрочности, али само као путокази у решавању узрочности неког конкретног случаја.

Узрочност у оквиру објективног урачунавања[уреди]

Према теорији о објективном урачунавању, узрочност је само неопходна претпоставка да би се неко дело одређеном учиниоцу могло приписати.

  • У првој фази потребно је установити постојање везе између радње и последице, што се своди на разматрање питања узрочности. Применом теорије еквиваленције испитује се да ли радња учиниоца представља узрок наступања последице.[3]
  • У другој фази, да би се смањио број услова који се могу сматрати узроком, а без којег последица не би наступила, приступа се утврђивању везе између радње и последице. Утврђује да ли последица може објективно да се припише учиниоцу као његово дело[3] и разматра да ли је учинилац могао да управља догађајем, односно да ли се цео догађај може свести на једну личност, као субјекат догађаја.

Пошто не постоји апсолутна могућност владања над током догађаја, да би се неком лицу приписала последица, као његово дело, довољно је што је то лице својом радњом створило или повећало опасност из које је проистекла последица.

Узрочност код кривичних дела нечињења (пропуштања)[уреди]

Код нечињења се поставља питање да ли се и нечињењем може проузроковати одређена промена у спољном свету, тј. да ли је нечињење као узрок могућ код кривичних дела нечињења. За постојање кривичног дела потребно је утврдити повезаност између пропуштања одређене радње и наступања последице кривичног дела. Међутим, пропуштање само по себи не може проузроковати никакву последицу.

Постоје различита теоретска схватања која траже узрочност у нечињењу. Према теорији нечињења, сматра да је услов последице све оно што је допринело произвођењу исте, другим речима, без чега она не би била произведена. Тада је нечињење негативни услов. Ако се узрочност код нечињења састоји у пропуштању да се један узрочни ланац скрене са свог редовног тока, чиме долази до забрањене последице, то је у ствари исто хипотеза – хипотетичка узрочност.[5]

Поставља се питање шта би било ако би се предузела радња коју је неко лице (гарант) било дужно да предузме. Ако се утврди да у том случају последица не би наступила, сматра се да узрочност постоји. Тачније, треба поставити питање да ли би последица изостала да је гарант предузео радњу, коју је био дужан да предузме. Тешко је одредити одговарајући степен вероватноће, да би се нека кривично дело пропуштања објективно могло приписати гаранту.

У савременој кривичноправној теорији постоје у том погледу два схватања:

  1. Потребан је висок степен вероватноће који се граничи са потпуном сигурношћу.
  2. Довољно је да предузета радња доводи до умањења ризика у односу на опасност која прети заштићеном добру.

И ако друго схватање у новије време има све више присталица, оно је неприхватљиво зато што знатно проширује случајеве, обухватајући и оне у којима је отклањање последице и поред предузете радње веома неизвесно. Полазећи од начела законитости прихватљивије је прво схватање.

Једна од најважнијих разлика између грађанског и кривичног права уопште, односи се на разлике између узрочности у грађанском и узрочности у кривичном праву. Док у кривичном праву узрочна веза између радње и последице мора да буде на граници потпуне сигурности, дотле се у грађанском праву може прихватити да степен вероватноће у односу између радње и последице, да степен вероватноће да ће последица наступити или неће наступити, буде нешто нижи.[6]

У нашим судовима веома су ретки примери објављених пресуда, које се односе за дела нечињења, али зато у немачкој пракси има много пресуда у којима се разјашњавају животни случајеви нечињења у разним облицима, где се упућује на разграничење дела чињења и нечињења сходно социјално-персоналним теоријама.[5]

Напомене[уреди]

  1. ^ Оријентациони критеријуми Срзентић - Стајић преузети су из скрипте Кривично право и киривичноправна заштита стр. 38 (објављено на сцрибд)

Референце[уреди]