Ултрасонографија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Ултрасонографија
Класификација и спољашњи ресурси

Ултрасонографија (ехокардиографија) срца у педијатрији
ICD-10 B?4
ICD-9 88.7
MeSH D014463

Ултрасонографија је неинвазивна дијагностичка метода, у медицини и ветерини, заснована на примени ултразвучних таласа. Ултразвучни таласи су таласи фреквенције изнад фреквенције чујности људског ува. У медицинској дијагностици користи се ултразвук фреквенције између 3 и 10 МХз. У телу се ултразвук првенствено шири лонгитудиналним таласима, код којих честице ткива титрају уздуж смера ширењем таласа. У данашњим медицинским ултразвучним уређајима употребљавају се информације о времену и смеру повратка ултразвука и амплитуди рефлектованог ултразвука од ткива и органа. Остали подаци, попут фазе и угла расејања за сада се не употребљавају, мада су у свету у току истраживања могућности да се и та својства ултразвука употребе за диференцијацију ткива.

Последњих година, ултрасонографија (УС) је постала важна метода дијагностике и процене активности многих виталних делова тела и органа, јер је јефтина и широко доступна великом броју ординација, установа, медицинским и ветеринарским центрима. Она омогућава приказ меких и шупљих органа, крвних судова, тетива, зглоба и параартикуларних структура.[1]

Преглед ултразвуком је једноставан, безболан, визуелизира тренутно сртање структура (у реалном времену), а пацијент при томе није изложен јонизујућем зрачењу. Зато је ултрсонографија, као дијагностичка метода, изузетно корисна у дечјем узрасту, чак и више у односу на одраслу популацију.

Разлога за масовну примену ултрасонографија има више, на првом месту је нешкодљвост ( досад није доказана штетност ултразвука на сисаре), што допушта могућност понављања прегледа без опасности по здравље детета. Посебан значај ултрасонографија има у ургентним стањима, нарочито код трауматизованих и тешко покретних пацијената.

Историјат[уреди]

Откриће пиезоелектричног ефеката од стране Пјера Кирија и његовог брата Пола, било је од великог значаја за даљи развој ултрасонографије.
Доплеров систем ултрасонографије заснована је на „Доперовом ефекту“, Кристијана Доплера

Први покушаји медицинских стручњака да завире у унутрашњост човековог тела и испитају изглед и стање његових унутрашњих шупљина и канала, отпочели су у првој половини 19. века. Ова прича о развоју применене ултразвука у медицини би вероватно могла да почена са историјом мерења удаљености под водом помоћу звучних таласа (ултразвучног осцилатора-сонара, који је прво коришћен у ратне сврхе и то за откривање подморница). По тој логици ултразвучни скенери који раде помоћу звучних таласа, могу се посматрати као један облик „медицинског“ ултразвучног осцилатора или сонара, којим се уместо испитивања водом испуњених шупљина, испитује изглед и стање унутрашњих шупљина и канала човековог организма.

Веома високе фреквенције звучних таласа, изнад граница људског слуха, откривене су од стране енглеског научника Френсиса Галтона 1876. године, преко његовог проналаска „Галтонова звиждањака“. Даља изучавања високо фреквентног ултразвука, заслужан је Лазаро Спаланзани, италијански биолог. Он је ове особине звучних таласа спознао 1794. код слепих мишева који су летели прецизно у мраку користећи ехо рефлексију звучних таласа високе фреквенције (нечујни звук). На основу ових сазнања током 1826., Жан-Данијел Колдон, швајцарски физичар, успешно је користио „подводно звоно“ да одреди брзину звука у водама Женевског језера.

Ултразвучни апарат из 1972.

У касним 1880-им, физичари су радили у правцу дефинисања основних закона физике звучних вибрација (таласа), њиховог преноса, простирање и преламање. Један од њих био је лорд Рејли, у Енглеској који је у чувеном трактату „Тhe Theory of Sound“, објављеном 1877. први описао звучни талас као математичку једначину, и тиме поставио основе будућег практичног рада у акустици.

Током 1880. године Пјер и његов брат Пол-Жак Кири (Pierre и Paul-Jacques Curie) открили су пиезоелектрични ефекат кристала кварца што ће касније чинити основу за даљи развоји примену ултразвука. Међутим, практична примена овог њиховог открића није било могуће све до развоја с почетка 20. века електронског осцилатора, или тачније речено до 1917. године, када је Лангевин служећи се инверзним пиезоелектричним ефектом и применом овог принципа конструисао први ултразвучни осцилатор, на основу којег ће се касније правити и први ултразвучни уређаји за медицинску примену.

Биолошко деловање ултразвука открили су Вуд и Ломис 1927. године који су доказали да разлагање еритроцита и смањење покретљивости мишева може настати након излагања ултразвучним таласима високе фреквенције (300 кХз) и високог интезитета. Такође они су 1927. објавили да одређена јачина ултразвука убија жабе и змије за један минут.

Терапијска примена ултразвука почела је 1928. године, али су први резултати објављени тек 1939. године, у радовима о некрози ткива бубрега код зеца, хемолизом еритроцита ин витро (римењена доза била је 2 W/cm2, а фреквенција 1 MHz).

Ултразвучна енергија, у медицинске сврхе, први пут је примењена од стране др Џорџа Лудвига (енгл. George Döring Ludwig, 1922—1973) са Морнариочког института за медицинска истраживање, Бетесда (Мериленд) крајем 1940. године.[2]

Године 1942. Лин и Путнам успешно су применили ултразвучне таласе у лечењу болести мозга код животиња. Након краниотомије Wiliam Fry и Russell Mayers су ултразвуком уништили делове базалних ганглија код пацијента који је боловао од Паркинсонове болести.

Енглез рођен и школован у САД, Џон Вилд (енгл. John Wild, 1914—2009) први је употребио ултразвук за процену дебљине цревног ткива 1949. На основу Вилдових раних, објављених радова о ултразвуку он се често назива и оцем дијагностичке ултрасонографије у медицини.[3]

Даљем развоју клиничке примене ултразвука допринео је и Raimar Pohlman који је од 1938. године непрестано развијао клиничку примену ултразвука у једном институту у Берлину. Резултата свога рада Raimar је 1951. детаљно приказо у књизи у која је објединила његов рад и рад његових сарадника на пољу физике и примене ултрзвука у медицинске сврхе.

Следила је све масовнија примена ултаразвучне терапије у медицини, од стране: Buchatala (1952) у Немачкој и Kuiwert-а i Harr-а 1955. године у САД. Ин виво или ин витро 50 година 20. века вршени су експерименти код карцинома јетре, простате и дојке.

Године 1962, након двогодишњег упорног рада, Џозеф Холмс, Вилијам Рајт и Ралф Мајердик развијен је први контактни Б - мод скенер. Њихов рад је подржан од стране енгл. United States Public Health Service и Универзитету у Колораду. Рајт и Мајердик су убрзо напустили универзитет како би формирали компанију енгл. Physionic Engineering Inc, која је покренула производњу првог комерцијалног преносног контактни Б - мод скенера у 1963. Ово је био почетак масовне примене најпопуларнијег ултразвучног скенера.[4]

Физика звука[уреди]

Таласно кретање

Таласно кретање је поремећај или осцилација која преноси енергију кроз одређену средину, без транспорта неке супстанце. У физици таласног кретања разлкујемо електромагнетне и механичке таласе:

  • Електромагнетни таласи, су таласи за чије простирање није потребна материјална средина, јер представљају промену електричног поља које је праћено променом магнетног поља. У електромагнетне таласе спадају: светлосни таласи, радиоталаси, ултраљубичасти и инфрацрвени таласи.
  • Механички таласи, су преношењем осцилација са једне на другу честицу у одређеном ритму, и они изазивају промене у материјалној средини (вода, ваздух и чврста тела), називају се механички таласи.

Механички таласи настају преношењем осцилација са једне на другу честицу у одређеном правцу. Они могу бити:

  • Лонгитудинални - уколико се правац осциловања честица поклапа са правцем простирања таласа
  • Тансверзални - ако је осциловање честица вертикална на правац простирања таласа. Ова врста таласа простире се само кроз чврста тела.

Према начину кретања кроз одређену средину талас се може јавити као:

  • Пулсни талас - који се као изоловани поремећај, у виду пулса, креће кроз неку средину
  • Континуирани талас - који се периодично простире у току неког времена (тј континуирани таласи се периодично понављају у простору и времену).
Звучни таласи

Звучни таласи представљају механичке лонгитудиналне таласе. Они се простиру кроз све средине (чврсту, течну и гасовиту). Људско уво у стању је да региструје звучне таласе чији је фреквентни опсег 20-20.000 Хз. Испод овог опсега (<20 Хз) звучни таласи припадају области инфразвука: Таласи изнад фреквентног опсега за људско уво (>20.000 Хз) припадају области ултазвука.[5]

Ултарзвучни таласи

Карактеристика ултразвучних таласа је велика енергија, која расте са порастом фреквенције. Како се кроз материјалну средину звук шири предајом механичке енергије од честице до честице, то за последицу има настајање осцилуја честица око њиховог равнотежног положаја.

За медицни је од посебног значаја лонгитудинални начин ширења таласа јер се у меким ткивима таласи углавном шире на тај начин. Токо интеракције ултазвучних таласа са средином кроз коју пролаз настају различити ефекати: рефлексија, трансмисија и расејања ултразвучних таласа.

Сноп ултразвучног таласа који се шаље ка унутрашњости тела ограничен је како по ширини тако и по дубини продирања. Делови организма кроз које се простире талас не представљају идеалну материјалну средину и зато апсорбују само део ултразвучне енергије. То су позитивни ефекти ултразвука који се могу користити у ултразвучној терапији.

При проласку ултразвука кроз хомогену средину долази до слабљења његовог интензитета, који се карактерише коефицијентом атенуације и одвија се по експоненцијалном закону. При ширењу ултразвучног снопа, његовом дивергенцијом, долази до прерасподеле енергије, од центра ка периферији, што доводи до слабљења ултразвучног снопа по централној оси. За тачкасти извор, интензитет опада са квадратом растојања. Ако се у средини кроз коју се креће ултразвучни талас налазе и нека нехомогеност, долази до расејавања снопа, што додатно слаби његов интензитет и утиче на квалитет фокусирања у ткивима.[6]

Током кретања ултразвука кроз хомогену средину долази до слабљења његовог интензитета, који се карактерише коефицијентом атенуације α (по експоненцијалном закону). Већи коефицијент атенуације резултује већим слабљење ултразвука, односно његов домет је мањи. Такође домет ултразвука зависи и од учесталости или фреквенције. Ултразвук веће фреквенције више се апсорбује, и домет му је мањи. Апсорпција у меким ткивима расте приближно линеарно са фреквенцијом у области од 0,5 до 10 МХз.

Табела 1:
Средина Брзина звука c
у m/s
Учесталост Z
у kg/m2s
Густина \rho
у kg/m3
Ваздух 340 410 1,2
Маст (вода)
Мозак (мишићи)
1500 1,5·106 1000
Кост (компактна) 3600 6·106 1700

У дијагностичкој ултрасонографији ове вредности параметара звука су заједничке:

  • Фреквенција ултразвука: f = 1\ldots 40\,\mathrm{MHz}
  • Просечни интензитет: J = 100 \tfrac{\mathrm{mW}}{\mathrm{cm}^2}
  • Средња вредност притиска (у поређењу са нормалним притиском): \Delta p< 0{,}6\cdot10^5\,\mathrm{Pa}.

Када ултразвук наиђе на границу две хомогене средине различитих акустичних импеданци, део ултразвучног снопа се враћа у средину из које долази (рефлексија), док други део прелази у другу средину (трансмисија). Однос рефлектованог и трансмитованог дела таласа првенствено ће зависити од односа акустичних импеданци. Са повећањем разлике ових импеданци повећава се енергија рефлектованог дела, а смањује енергија трансмитованог дела снопа.

Доплеров ефекат[уреди]

Доплеров ефекат: фреквенција таласа је већа у смеру кретања емитера.
Примена Доплеровог ефеката у праћењу еритроцита у покрету

Ова појава, названа је по научнику који је овај ефекат описао. Доплеров ефекат је појава да услед релативног кретања пријемника или извора долази до мењања фреквенције таласа. Ако се пријемник и предајник крећу један ка другом (тј приближавају), фреквенција се помера навише (расте), а ако се пријемник и предајник крећу један од другог (тј удаљавају), фреквенција се помера наниже (опада). Разлика емитоване и примљене фреквенције назива се Доплерово померање, и управо је пропорционална брзини приближавања или удаљавања предајника и пријемника.

У медицини се Доплеров ефекат примењује тако, да се ултразвук усмерава на покретне рефлекторе (обично еритроците у покрету) и мери се разлика емитоване и рефлектоване фреквенције, из које се може одредити брзина и карактеристике протока крви и стање у крвним судовима.

Важно је знати да Доплеров ефекат постоји само ако се због кретања мења растојање примопредајника и рефлектора. То значи да нема Доплеровог померања, ако је кретање под правим углом на ултразвучни сноп. Кретање под неким другим углом мора се узети у обзир одговарајућим прорачуном.

Врсте и принцип рада ултрасонографа[уреди]

Врсте[уреди]

Ултрасонограф новије генерације

У савременој дијагностици примењују се три типа уређаја за ултразвучну дијагностику:

Импулсни ехоскоп

Овај тип апарата намењем за приказ слојевитих слика унутрашњости тела.

Ехоскоп на принципу Доплеровог ефекта

Овај апарат намењен за приказ и мерење покрета различитих структура у телу (Срчани залисци, протока крви),

Комбиновани тип ехоскопа

Ова врста апарата у себи обједињава функције прва два типа уређаја.

Принцип рада[уреди]

Апарат за добијање ултразвука састоји се од генератора и апликатора. Генератор производи електричн осцилације различитог напона и фреквенције који се зу помоћ пиезоелектричног елемента конвертују у апликатору у механичке (ултразвучне) осцилације. Потом ултразвучни ехоскоп у унутрашњост тела шаље кратке високофреквентне ултразвучне импулсе (фреквенције између 2 и 10 MHz, трајања мање од 1 µs) и на основу времена потребног за повратак рефлектованог сигнала, одређују положај структура у телу које су одбиле ултразвучни импулс. Сам процес рада је под контролом рачунарског програма у микропроцесору апарата. Сигнал из сонде обрађује се компјутеру и у облику слике приказује на екрану.

У начелу уређај функционише тако да се према програму дигиталног рачунара активира пулс генератор, који електричне импулсе, преко управљачке јединице (за усмеравање и фокусирање), преноси импулсе на претварач у сонди. Електричним импулсом у пиезоелктричној претварачкој сонди настају кратке високофреквентне механичке вибрације, од више стотина до више хиљада пута у секунди,. Тако настале ултразвучне осцилације сонда преноси у тело. Одјеци осцилација из тела примају се истом сондом, и у посебном делу уређаја (појачалу за компензацију), појачавају, компензују, памте у меморији и приказују на систему за приказ (телевизијаком монитору). У току рада са уређајем лекар или ветеринар мора сам да подеси појачало за компензацију тако да компензује пригушења ултразвука у подручју тела које претражује

Схематизован приказ основних делова и начина рада ехосоноскопа

Конструкција[уреди]

Ултрасонограф као високо софистицирани дијагностички апарат у основи састоји од:

  • Сонде,
  • Одашиљачког пулс генератора,
  • Појачала за компензацију,
  • Управљачке јединице за фокусирање,
  • Дигиталног процесора
  • Система за приказ (монитора и штампача).

Претварач ултразвучног снопа[уреди]

Претварач је део ултразвучног апарата који електричне сигнале претвара у механичке (ултразвучне високофреквентне вибрације, више стотина до више хиљада у секунди) и обратно. Учесталост или фреквенција апарата одређује се карактеристикама пиезолектричних плочица.

Кад се након активирања претварача, сонда прислони уз тело, њене пијезоелектричне плочице кроз тело шаље ултразвучни сноп, који нема једноличан интензитет ултразвука по својем попречном пресеку. Ако је сноп фокусиран, онда је он у подручју жаришта сужен. Што је сноп ужи, то је бочно разлучивање (попречно на сноп) боље.

По емитовању таласа из сонде унутрашњост тела у виду еха (одјека) ​​враћа рефлектовани (одбијени) сигнал који на сонди изазива електрични набој који се након обраде у рачунару ехоскопа приказује на екрану осцилоскопа или телевизијском монитору у облику импулса или у виду светлих тачака које приказују рефлектоване површине у дводимензионалној слици. У зависности од амплитуде рефлектованих таласа зависи да ли ће тачкице на екрану бити светлије или тамније. Ова два вида осликавања су А-скен и Б-скен .

А-скен (приказ)

То је једнодимензионалан приказ рефлектованих таласа дуж централне осе ултразвучног снопа. А-скен метод је све мање у употреби у медцинској дијагностици, и углавном се користи у офталмологији за мерење димензија структура ока (нпр диоптрија сочива наочара за корекцију вида), и за откривања тумора мозга.

Б-скен (приказ)

Овај тип приказа користи за за стварање дводимензионалне слике спајањем тачака које представљају рефлектоване таласе.

У непосредној близини претварача сноп је неравномеран због интерференције, то је тзв. блиско поље, које на већим удаљеностима монотоно опада (далеко поље). Ултразвучни таласи се фокусирају посебним сочивима, ултразвучним огледалима и електронски кашњењем активирања вишеструких претварача. Како је електронско фокусирање флексибилно, могуће га је фокусом позиционирати на одређено место (према потреби), док је фокус сочива или огледала фиксан.

Током прегледа плитких органа (штитне жлезде, дојка, ока), неравномерност блиског поља може сметати, и зато се између сонде и тела стављају купке за растојање (у импровизацији то може бити хируршка рукавица испуњена водом).

Ултразвучне сонде и системи претраживање[уреди]

Ултразвучне сонде

Медицинска ултразвучна сонда (ехоскопска сонда) прислања се уз тело пацијента и садржи један или више ултразвучних претварача. У већини случајева, ова сонда аутоматски (најчешће брже од тромости ока), претражује унутрашњост тела (брзином од око 20 слика у секунди).

Сви типови сонди имају своје подручје примене и употребе у пракси. Линеарне сонде су најјефтинији, и могу се употребљавати на свим местима где је приступни „прозор“ у тело довољно велик. Ако је акустички прозор узак, или се мора претраживати у страну, онда лекар примењује секторско претраживање (секторску сонду). У испитивању плитких органа, интерференцијска подручја у близини сонде (блиско поље) негативно утичу на квалитет слике, па треба употребити „одстојну стазу“ (слој воде или гела). Тако створени слој помоћи ће у избегавању мехурића ваздуха на путу таласима.

Конвексне сонде[уреди]

Овај систем носи назив конвексни низ и разликује се од линеарне сонде по томе, што су тракасти претварачи смештени на закривљеној површини, обично луку, па се добија начин претраживања између секторског и правоуглог. Поред ових система постоји још и тзв. фазно управљани претварач, који је конструисан попут линеарног, али су тракасти претварачи смештени на врло уском простору (1 до 2 cm), тако да се управљање смером снопа врши помоћу кашњења у времену активирања појединих претварача.

Линеарне сонде[уреди]

Линеарне сонде садрже линеарни низ претварача. Око 64 претварача у облику траке, који су смештени један до другог на дужини 5 до 10 cm. Сваки од тих претвараца може се посебно активирати путем својег кабла. Ако желимо добро усмерени сноп, претварач мора бити знатно већи од таласне дужине, па се стога у раду активирају групе претварача, на пример прво претварачи 1 до 10, потом претварачи 2 до 11, потом 3 до 12, и тако до краја сонде, и групе 55 до 64. Таквим распоредом се добија ефекат као да је претварач ширине 10 елемената померан уздуж линеарне сонде. Код ове се сонде у једној равни примењује електронско фокусирање, а у другој (попреко на раван претраживања) користи се фокусирање сочивом.

Секторске сонде[уреди]

У пракси се користе две врсте секторских сонди. Обе врсте ових сонди дају приближно троугласти формат слике, и зато се називају секторским сондама.

  • Прва врста — има ротирајући механички секторски претварач, у којој је неколико претварача смештено на ободу ваљка који се окреће. Кад неки од претварача доспе испред акустичког прозора који је усмерен према телу, онда се активира и ствара слику. У сљедећој фази то се исто догађа са следећим претварачем итд. Поједине слике се међусобно преклапају.
  • Друга врста — има претварач који се њишућим покретима покреће и претражује унутрашњост тела.

Сонда се прстенастим претварачем и њишућим огледалом[уреди]

Ове сонде имају претварач састављен од концентричних прстенова који се могу независно активирати, и којим се може остварити електронско фокусирање. Претраживање унутрашњости тела врши се покретним огледалом.

Компензација пригушивања и сива скала[уреди]

Ултразвук се апсорбује и распршује у телу, па су његови одјеци од дубљих структура у телу слабији него одјеци структура ближих површини. Како је за дијагностику важно да се једнаки рефлектори прикажу једнакима на слици, пригушење се мора компензовати електронским путем. Због тога се у копмензационом појачалу више појачавају одјеци од дубљих структура, него они од плићих. Разлика у појачању за дубље и плиће структуре може се мењати спољним контролама и битно је да лекар или ветаринар зна како и зашто то ради. Ако је ткиво више апсорбирајуће, мора се разлика појачања предњих и задњих одјека учинити већом. Поред тога, постоји још и могућност да се мења укупно појачање, дакле у једнакој мери за предње и задње одјеке.

Посебно је могуће управљати и распоном величина одјека који се на екрану приказују „сивом скалом“. Јачи се одјеци приказују светлијим, а слабији тамнијим тачкама. Тај се распон назива динамика приказима, и што је динамика већа, слика је пластичније. Слика уже динамике је контрастнија и погоднија за геометријска мерења.

Доплер системи[уреди]

Доплер сонографија каротидне артерије

На принципу Доплер ефекат примењује се ехосонографи за мерење брзине протока крви на неколико начина.

Континуирано

Код ово система ултразвук се може континуирано или у кратким импулсима емитовати и примати. Ако се ултразвук емитује континуирано, систем одлично мери све брзине, али нема дубинског разлучивања.

Импулсно

Ако се употребљава импулсни начин слања таласа, онда настаје дубинско раздвајање (можемо бирати крвне судове по дубини), при чему треба имати у виду да су могуће велике грешке у мерењу великих брзина дубоко у телу.

Резултати мерења се приказују спектрима на којима је на ординати приказан Доплеров помак, а на апсциси текуће време. Из насталог спектара могу се израчунати апсолутне брзине протока, ако се препозна угао између снопа ултразвука и протока. Ако тај угао није познат, а није близу 90°, кад мерење није могуће, ипак се могу добити важни подаци о отпору и еластичности крвног система (ашта су дефинисани посебни релативни индекси).

Ако се за Доплер мерење примене дводимензионално распоређени импулси, могуће је добити дводимензионални семиквантитативни приказ протока кодиран у бојама (нпр проток према сонди се приказује тоновима црвене боје, а проток од сонде тоновима плаве боје) Овај систем у боји знатно олакшава и убрзава дијагностичару сналажење током мерења протока.

Врсте ултрасонографије[уреди]

Ултрасонографија срца
Ултрасонографија крвних судова (артерија и вена) врата, руку и ногу, трбушне аорте, бубрежних артерија
Ултрасонографија трбуха (абдомена) и мале карлице
Ултрасонографија врата и штитне жлезде
Ултрасонографија грудног коша

Ултрасонографија грудног коша је једноставна, брза и поуздана метода која се данас још увек најчешће примењује у дијагностици радиографски нејасних засенчења. Примена ултрасонографске дијагностике код непокретних пацијента чини је методом избора у јединици интензивне неге на одељењима грудне хирургије и пулмологије.[7]

Вредност ултрасонографског налаза грудног коша је валидна за клиничара јер ултразвуком могу јасно да се издиференцирају промене на плеури од промена у плућима, може да се процени карактер слободне или инкапсулиране интраплеуралне течне колекције и могу да се дефинишу и раздвоје солидне од цистичних лезија у свим структурама грудног коша доступним испитивању.[8] На тај начин се у појединим случајевима избегава примена агресивнијих процедура.[9]

Биопсије и дренаже органа у грудној дупљи које се изводе под контролом ултразвука омогућују поуздане дијагностичке информације уз незнатан ризик од развоја компликација.[10]

Ултрасонографија лимфних чворова

Ултрасонографијом се не могу видети здрави лимфни чворови, већ само увећани. Различити ултразвучни критеријуми лимфног чвора помажу у диференцијалној дијагнози порекла увећања лимфног чвора. Ултрасонографија је прва метода у дијагностичком алгоритму малигних лимфних чворова нпр. на врату. Предности ове методе се огледају у њеној широкој доступности, одсуству јонизујућег зрачења, нешкодљивости и поновљивости.[11]

На ултразвучној слици лимфни чворови који су реактивно (запаљењских) увећани уочавају се као хипоехогене или анехогена добро ограничене масе. Метастатски измењени чвор се слично приказују, с тим што су поља некрозе унутар чвора хипоехогена, док кератин из тумора има хиперехоген изглед. Међутим, хиперехогеност у лимфном чвору може се јавити и услед присуства метаплазног масног ткива. Присуство хиларног еха у лимфном чвору указује на његову реактивну измењеност, а његова одсутност на малигну измењеност.[12]

Главни недостатак ове методе је што може да прикажесамо површне структуре до дубине од 4-6 cm, тако да дубоко локализовани лимфни чворови нису доступни прегледу, као и већина примарних тумора.

Ултрасонографија дојки

Прво индикационо подручје ултрасонографија било је диференцијална дијагноза палпабилних и мамографски позитивних промена на дојкама. Ту је ултрасонографија показана ефикасност од 96-100% у диференцијацији цистичних од солидних тумора. Ултрасонографија може да изврши диференцијацију бенигних и малигних солидних промена, али му је безбедност тада мања.

Ултрасонографија се не може користити као замена за мамографију, већ само као њена допунска метода.

Ултрасонографија меких ткива
Ултрасонографија зглобова
Фетална ултрасонографија
Ултрасонографија фетуса старог 12 недеља

Ултразвучним прегледом током трудноће (феталном ултрасонографијом) добија се у реалном времену слика плода, постељице и плодове воде на екрану ултразвучног апарата у црно белој боји или у колору.

Овај преглед, представља први визуелни контакт мајке са плодом и оставља неизбрисив траг у њеном сећању на трудноћу, а након прегледа може добити и сликау или снимак плода за породични албум.

Како фетална ултрасонографија није радиолошка метода занована на зрачењу рендген зрацима, она не може угрозити плод. А захваљујући ултрасонографији акушер је у могућности да добија много корисних информација о фетусу, да дијагностикује проблеме или да прати раст и развој плода (мери дебљину коже бебиног вратног набора и ниво хормона у крви мајке и тако у првом трисеместру трудноће открије ризик од Дауновог синдрома и других урођених аномалија.

Ултазвуком вођене биопсије[уреди]

Ултразвуком вођене биопсије добијају све више на значају због једноставности процедуре и могућности да се избегне штетно деловање рендгенског зрачења. У реалном времену ултразвучним навођењем игле одређује се најкраћи пут од коже па до жељеног места за пункцију. Поред тога, због могућности праћења врха игле током целе интервенције, материјал се узима са најповољнијег места, избегавајући истовремено улаз у ваздушаста ткива нпр плућа и настанак пнеумоторакса. Биопсија се изводи без посебне припреме и код непокретних болесника.[13][14][15]

Недостаци ултрасонографије[уреди]

Недостатак ултрасонографије лежи и у чињеници да се ради о методи изразито зависној о индивидуалном знању клиничара (субјективност прегледа), што значи да постоје велике разлике у интерпретацији налаза (интеробсервер вариабилити).

Исто тако, постоје разлике и у приказу прокрвљености и у квалитету снимка између појединих УС уређаја. Нпр. појачана прокрвљеност у једном зглобу, која се јасно види на уређају највише класе, не мора се уочити на уређају средње или ниже класе, који нема одговарајући софтвер за ниске протоке. Из тог разлога намеће се значајним да, уколико се у више наврата процењују активност обољења или промене патолошког супстрата током и након лечења, пацијента треба прегледатиувек на истом уређају и са истом сондом.

Извори[уреди]

  1. ^ Ristić S, Račić. Uloga ultrazvuka u dijagnostici ranog reumatoidnog artritisa. Biomedicinska istraživanja 2012; 3 (2): 77-82.
  2. ^ History of the AIUM. Archived from the original on November 3, 2005. Retrieved November 15, 2005.
  3. ^ Watts, G. (2009). John Wild. BMJ 339: b4428. doi:10.1136/bmj.b4428.
  4. ^ Woo, Joseph (2002). A short History of the development of Ultrasound in Obstetrics and Gynecology. ob-ultrasound.net. Retrieved 12. 5. 2014.
  5. ^ Stanković, Slobodanka. Fizika ljudskog organizma. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, 2006
  6. ^ Stanković, Slobodanka. Fizika i tehnika ultrazvuka - skripta. Novi Sad: Departman za fiziku, 2005.
  7. ^ Herth FJF, Becker HD. Transthoracic ultrasound. Respi- ration 2003;70:87-94.
  8. ^ Mathis G. Thoraxsonography. Part I: chest wall and pleura. Schweiz Rundsch Med Prax 2004;93( 15):615-21.
  9. ^ Koh OM, Burcke S, Davies N, Padley S. Transthoracic US of the chest: clinical use and applications. Radiographies 2002;22(1):1-5.
  10. ^ Sajadieh H, Afzali F, Sajadieh Y, Sajadieh A, Ultrasound as an alternative to aspiration to determining nature of pleural effusion. especially in older poeple. Ann NY Acad Sci 2004: 1019:585-92.
  11. ^ Bouhernad B, Zhang M, Lu Q. Rouby 11. Clinical review: Bedside lung ultrasound in critical care practice. Crit Care 2007;11(1):205-10.
  12. ^ Stefanović D. The role of ultrasound in neck disease. In: Marković A, editor. Ultrasound in medicine. Beograd: Elit Medica 2003. p. 911–23. (Serbian)
  13. ^ Scisca C, Rizzo M, Maisano R, et al. The role of ultrasound-guided aspiration biopsies of peripheral pulmonary nodules: our experience. Anticancer Res 2002;22(4):2521-23.
  14. ^ Annesi V, Paci M, Ferrari G, Sgarbi G. Ultrasonically guided biopsy of anterior mediastinal masses. Interact Cardio- vase Thorac Surg 2003;2:319-21.
  15. ^ Middleton WD, Teefy SA, Dahya N. Ultrasound-guided chest biopsies. Ultrasound Q2006;22(4):241-52.

Спољашње везе[уреди]