Управна подела Османског царства

Из Википедије, слободне енциклопедије

Управна подела Османског царства је територијална подела државне структуре Османског царства, заснована на војној администрацији али и са цивилном управом. Ово није обухватало разне вазалне и потчињене државе. Постојала су две врсте територијалне организације. Прва се односи на првобитну организацију која се развијала са напретком Османског царства, а друга је организација која је уследила након великих административних реформи до којих је дошло 1864. године.

Првобитна организација[уреди]

Првбитна организација има своје корене још у време настајања Османског царства, као вазалне државе Селџука (Uç Beyliği) у централној Анадолији.

Проширења су настала на основу већ постојеће административне структура селџучког система, у којем су наследни владари ових територија носили титулу бега. Ови бегови (локално вођство) који нису склоњени, наставили су да владају под сузеренством Отоманским султана. Титула бега се од тада више није односила само на постојеће и бивше владаре већ и на нове управитеље које је султан постављао на место оних које је склонио.

Османско царство је првобитно било подељено на суверене санџаке и санџаке додељене султановим синовима. Санџацима су управљали санџак-бегови, војни управитељи који су примили заставу, или барјак тзв. санџак, од султана. Како се царство ширило по Европи, дошло је до потребе за формирањем нових административних јединица које ће бити вишег нивоа и, током владавин Мурата I (владао 1359-1389), беглер-бегови су одређени да управљају Румелијом, европским делом царства.

Након формирања беглер-беглука, санџаци су постали другостепени вид административне поделе, иако су у неким околностима остајали првог реда, нпр. у новоосвојеним областима које тек треба доделити неком беглер-беглуку. Поред тога што су имали обавезу да управљају својим територијама, беглер-бегови су били команданти свих трупа са своје територије.

Првостепене административне јединице[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пашалук

Ејалети 1299-1609[уреди]

Од средине 14. века па до касног 16. века, настао је само један нови беглер-беглук - Караман.

Ејалети који су нестали пре 1609.[уреди]

Ејалети који су постојали пре 1609. и ејалети који су настали после 1609.

  • Абхазија (1578-?)
  • Ахишка (око 1603-?)
  • Дагистан (1578-?)
  • Туманис (око 1584-?)
  • Ганџа (око 1588-1604)
  • Гори (око 1588-?)
  • Ђаник (1594-1598)
  • Кахети (око 1578-?), кахетски краљ је постао наследни бег.
  • Лори (око 1584-?)
  • Молдавија (само 1595.)
  • Начиван (око 1603)
  • Поти (1579-?)
  • Сана (1567-1569)
  • Шемаха (око 1583)
  • Зигетвар (око 1596), касније пребачен на Кањижу.
  • Ширван (1578-1604)
  • Тебриз (1585-1603)
  • Тифлис (1578-1586)
  • Валахија (само 1595.)
  • Јереван (1583-1604)
  • Зебид (1567-1569)

Ејалети 1609.[уреди]

Османско царство, 1481-1683.

Освајања Селима Првог и Сулејмана Првог у 17. веку су захтевала нове административне јединице. До краја друге половине 17. века било је чак 42 ејалета, како су беглербеглуци тада названи. Табела испод показује административну ситуацију 1609. године.

Вилајет Турски назив Успостављен Садашња локација
Абисинија Habeş око 1554. Сауди Арабија, Судан, Еритреја, Сомалија Укључивао је области са обе стране Црвеног мора. Звали су га и „Мека и Медина“.
Адана آضنه Ażana (Adana) око 1608. Турска
Ћезајир (Егејски архипелаг) Cezayir сред-1500-те Грчка
Халеп حلب Ḥaleb (Halep) око 1516-1521 Сирија, Турска
Ћезајир Карп جزاير غرب Cezâyîr-i Ġarb (Cezayir Garp) 1519. Алжир
Анадолија Anadolu око 1365. Турска
Багдад بغداد Baġdâd (Bağdat) 1535. Ирак
Басра بصره Baṣra (Basra) око 1552. Ирак, Кувајт
Босна Bosna око 1520-те Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија, Црна Гора
Будин Budin 1541. Мађарска, Хрватска, Србија
Кипар قبرص Ḳıbrıṣ (Kıbrıs) 1571. Кипар, Турска од око 1660-1703 и 1784 па надаље, део вилајета Егејског архипелага (Ћезајир)
Ђарбекир دياربكر Diyârbekir (Diyarbakır) 1515. Турска, Ирак
Егир اكر Egir (Eğri) 1596. Мађарска
Египат (Мисир) مصر Mıṣır (Mısır) 1517. Египат, Израел, Јордан, Сауди Арабија
Ерзурум Erzurum око 1514-1534 Турска
Ал-Хаса Lahsa око 1579. Сауди Арабија
Кефе Kefe око 1581. Украјина, Русија
Кањижа Kanije 1600. Мађарска, Хрватска
Караман Karaman око 1470. Турска
Карс Kars 1579. Турска, Грузија
Мараш Maraş, Dulkadır око 1522. Турска
Мусул Musul касне 1500-те Ирак
Рака Rakka касне 1500-те Сирија, Турска, Ирак
Румелија Rumeli око 1365. Бугарска, Грчка, Република Македонија, Албанија, Србија, Црна Гора, Турска Са Анадолијом, један од два првобитна ејалета.
Самше Çıldır око 1579. Грузија, Турска
Шеризор Şehrizor сред. 1500-те Ирак, Иран
Силистрија Silistre око 1599. Бугарска, Румунија, Молдавија, Украјина
Шивас Sivas ране 1500-те Турска
Сирија Şam 1516-17. Сирија, Либан, Израел, Палестина, Јордан, део Турске и део Ирака
Темишвар Tımışvar 1552. Румунија, Србија, Мађарска
Трабзон Trabzon касне 1500-те Турска, Грузија такође познат и као Требизонд вилајет
Триполи (Источни Триполи) Trablus-ı Şam (Trablusşam) око 1570. Либан, Сирија
Триполитанија (Западни Триполи) Trablus-ı Garb (Trablusgarp) 1551. Либија
Тунис Tunus 1574. Тунис
Ван Van 1548. Турска
Јемен Yemen 1517-18, 1539. Јемен, Сауди Арабија

Извори:

  • Colin Imber. The Ottoman Empire, 1300-1650: The structure of Power. (Houndmills, Basingstoke, Hampshire, UK: Palgrave Macmillan, 2002.)
  • Halil Inalcik. The Ottoman Empire: The Classical Age 1300-1600. Trans. Norman Itzkowitz and Colin Imber. (London: Weidenfeld & Nicolson, 1973.)
  • Donald Edgar Pitcher. An Historical Geography of the Ottoman Empire (Leiden, Netherlands: E.J.Brill,1972.)

Ејалети настали 1609-1683[уреди]

  • Крит (1669/70– )
  • Мора (1620–1687) и (1715–1829)
  • Подолија (само 1674–1699)
  • Сидон (1660– )
  • Ујвар (1663–1685)
  • Варад (1661–1692)

Ејалети настали 1683-1864[уреди]

Другостепене административне јединице[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Санџак (административна јединица)

Вилајети су били подељени на санџаке којима су управљали санџак-бегови. Неки, попут Муташарифат (санџак) Јерусалимски, нису били део ниједног вилајета. Санџак-бегови су служили и као војни командири свој коњици са свог санџака. Неки вилајети (попут Египта, Багдада, Абисиније и Ал-Хаса) нису били подељени на санџаке.

Велика административна реформа 1864. године[уреди]

Како је Османско царство почело да опада, административна структура је била под притиском. После 1861. постојала је аутономна Планина Либан са хришћанским мутесарифом на челу, која је формирана као домовина маронитских хришћана који су били под притиском Европе. Као део Танзимат реформи, Отомански закон из 1864. је пружио стандардну провинцијску администрацију царства у којој су ејалети постали мали вилајети којима су управљали вали. Вилајети су били подељени на санџаке, муташарифате и вазалне државе попут Србије, Румуније и Црне Горе, које су остале ван провинцијског система.

Првостепене административне јединице[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вилајет

Вилајети 1877.[уреди]

Западни:

  • Босна (Bosna)
  • Дунав (Tuna)
  • Једирне (Edirne), такође зван и Адријанопољ
  • Истанбул (İstanbul), такође звани Константинопољ
  • Јањина (Yanya)
  • Чаталџа (Çatalca) аутономни санџак, није вилајет (Çatalca Sancağı)
  • Кипар (Kıbrıs) острво са посебним статусом (Kıbrıs Adası)
  • Косово (Kosova)
  • Крит (Girit)
  • Манастир (Manastır), такође звани Битољ
  • Мека (Mekke) аутономни шарифат, није вилајет (Mekke Şerifliği)
  • Мосул (Musul) од 1879.
  • Планина Либан (Cebel-i Lübnan [Cebeli Lübnan]) муташарифат Бејрута, није вилајет (Cebel-i Lübnan Mutasarrıflığı)
  • Салоника (Selanik), такође звани Солун
  • Сервија санџак (Serfije, Servia), није део вилајета
  • Сирија (Şam), зван и Дамаск
  • Сисам (Sisam) острво са посебним статусом (Sisam Beyliği)
  • Скадар (İşkodra)
  • Софија (Sofya)
  • Триполитанија (Trablusu-Garb [Trablusgarp])
  • Тунис (Tunus) аутономни елајет, њиме владали наследни бегови (Tunus Eyaleti)
  • Херцеговина (Hersek)

Анадолија:

  • Адана (Adana)
  • Ајдин (Aydın)
  • Анкара (Ankara)
  • Бига (Biga) аутономни санџак, није вилајет (Biga Sancağı)
  • Битлис (Bitlis)
  • Ван (Van)
  • Ђарбекир (Diyarbekır [Diyarbakır])
  • Егејски архипелаг (Cezayir-i Bahr-i Sefid [Akdeniz Adaları])
  • Ерзурум (Erzurum)
  • Халеп (Haleb [Halep])

Источни:

  • Багдад (Bağdad [Bağdat])
  • Басра (Basra)
  • Бејрут (Beyrut)
  • Бенгази (Bingazi), аутономни санџак, није вилајет (Bingazi Sancağı)
  • Дар изор (Deyr-i Zor)
  • Египат (Mısır), аутономни кадиват, није вилајет (Mısır Hidivliği)
  • Измит (İzmid [İzmit]), аутономни санџак, није вилајет (İzmid Sancağı)
  • Јерусалим (Kudüs-i Şerif) муташарифат, није део ниједног вилајета (Kudüs-i Şerif Mutasarrıflığı)
  • Карпут (Mamuret-ül Aziz [Mamuretülaziz])
  • Кастамону (Kastamonu)
  • Коња (Konya)
  • Хеџаз (Hicaz)
  • Худавендигар (Hüdavendigar), зван и Бурса
  • Шивас (Sivas)

Вилајети 1915.[уреди]

После реформи Танзимата из 1885, малоазијска област којом је управљало Османско царство је подељена на 15 вилајета, један санџак и један утершафлик вилајета Константинопоља (оба са азијске стране Босфора). Сваки вијалет је даље подељен на неколико санџака.

Западни:

Анадолија:

Источни:

Вилајети 1918.[уреди]

Западни:

  • Истанбул

Анадолија:

Источни:

Спољашње везе[уреди]