Урош Предић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урош Предић

Урош Предић, сликар
Урош Предић, сликар

Информације
Датум рођења 7. децембар 1857.
Место рођења Орловат код Зрењанина (Аустријско царство)
Датум смрти 11. фебруар 1953.
Место смрти Београд (ФНР Југославија)
Дела

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857Београд, 11. фебруар 1953) је био један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића.

Биографија[уреди]

Рођен је у Орловату као најмлађи син свештеника Петра Предића.[1] Ту је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. отишао на бечку сликарску академију.

Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.

Први и једини пут покушао је да се ожени 1889. године шеснаестогодишњом Аном Накарадом (1873-1938), ћерком пензоинисаног оберлајтанта Ђуре Накараде (1830-1899) отац јој није дозволио да се уда за тридестдвогодишњег Предића.[2]

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. године у Београду, 1890, 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, 1890. у Панчеву и Вршцу.

У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

У покушају да потигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Кућа и атеље Уроша Предића у Београду

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.[3]

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског.[4] Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату.[5] И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.

Заоставштина[уреди]

У Народном музеју у Зрењанину се налази соба Уроша Предића у оквиру сталне поставке, у њиховом депоу се налази легат од 900 његових цртежа, записа и личних ствари.[6]

Објављено је више књига о животу и делу Уроша Предића, међу њима су:

  • Миодраг Јовановић: Урош Предић; Нови Сад 1998. (COBISS)
  • Саво Поповић: Урош Предић, непрочитани аманет; Београд 2013. (COBISS)[7]
  • Радоје Драшковић: Чика Урош; Ново Милошево 2013.(COBISS)[8]

Галерија[уреди]

Портрети[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]