Усташе

Из Википедије, слободне енциклопедије

Усташа - хрватска револуционарна организација
Председник	Анте Павелић (поглавник)
Година оснивања	1929
Седиште	Загреб (НДХ)
Политичка идеологија	фашизам, национал-социјализам, шовинизам, фундаментализам
Боје	црна боја
Интернет страница

Усташа - хрватска револуционарна организација (скраћено УХРО или усташе), је била терористичка^[1] организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима^[2] и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Идеологија усташа је била мешавина фашизма,^[3] нацизма,^[4] хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма.^[5] 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске^[6][7][8] Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке.^[9][10][11] Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Ustaška Vojnica).^[12] Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској^[13].

Садржај 1 Назив 2 Корени усташтва 3 Историја усташког покрета 3.1 Пре Другог светског рата 3.1.1 Српско-хрватски сукоб у СХС 3.1.2 Настанак усташког покрета 3.1.3 Оружано деловање 3.1.4 Велебитски устанак 3.1.5 Атентат на краља Александра 3.2 Други светски рат 3.2.1 Проглашење НДХ 3.2.2 Логори смрти 3.2.3 Цивилне жртве ван логора 3.2.4 Укупан број жртава 3.3 Након Другог светског рата 4 Идеологија 5 Напомене 6 Литература 7 Види још 8 Спољашње везе

[уреди] Назив

За више информација погледајте Усташа (етимологија)

Реч усташа је изведена од глагола устати. Усташа раније није имала фашистичку конотацију и користила се као синоним за реч устаник.^[14]

[уреди] Корени усташтва

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Усташтво, односно усташка идеологија, се заснивала на идеологији хрватског државног права Јосипа Франка и политичким ставовима хрватских политичара Анте Старчевића и Еугена Кватерника^{[тражи се извор од 09. 2009.]}.

[уреди] Историја усташког покрета

[уреди] Пре Другог светског рата

[уреди] Српско-хрватски сукоб у СХС

За више информација видети Српско-хрватски сукоб, Атентат у Народној скупштини и Шестојануарска диктатура

Од самих почетака заједничке државе, између Срба и Хрвата долази до непомирљивих разлика. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је тежио федералном републиканском концепту, док је српска власт хтела унитарно монархистичко устројство државе.^[15] Проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, Хрватској су укинути Сабор, устав и њена војска, а уместо жељене федерације, наметнут је централизам. Међу Хрватима је завладало незадовољство, а огорчење су јавно исказали грађани протестујући загребачким улицама. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, кличући хрватској републици. На Тргу бана Јелачића пресрела их је српска војска, убивши 20 и ранивши 17 домобрана и грађана, који су остали упамћени као „просиначке жртве“.^[16] Наредне, 1919. године, хрватски политичари су уручили Конгресу примирја у Паризу захтев за самоодређењем хрватског народа, који је потписало чак 157.000 Хрвата.^[17]

Српски посланици су 28. јуна 1921. године тесном већином^[18] донели централистички Видовдански устав, против воље изабраних представника Хрватске и Словеније.^[19] Као рекацију на то, у Загребу су се 1. априла 1921. састали хрватски посланици и усвојили устав „неутралне Сељачке републике Хрватске“, која треба да се укључи у „савез држава (конфедерацију) створен слободним договором на нашој данас заједничкој територији признатој по међународном праву“.^[20] Београдске власти покрећу талас батинања и затварања хиљада хрватских сељака због изјашњавања за републиканизам.^[21] 1922. године хрватски посланици су послали представку Друштву народа у Женеви, објашњавајући положај хрватскога народа у новој држави, на шта никада нису добили одговор. Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, пиштољем је убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем. Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине. Многи светски интелектуалци (укључујући Алберта Ајнштајна) су сматрали српски двор непосредно одговорним за ова и друга политичка убиства хрватских интелектуалаца.^[22][23]

1. септембра 1928. је сазвана конференција Хрватске странке права, на којој је донешена одлука о самосталности и независности Хрватске. 2. септембра у Загребу је одржан сабор Хрватске правашке омладине (ХПО). Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро покрета за слободну и независну државу Хрватску. 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад.

[уреди] Настанак усташког покрета

За више информација погледајте Хрватски домобран

Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у старој каноничкој курији на Каптолу у Загребу, ради борбе против тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.^[24] Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.

20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати "своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније".^[25] Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Отада Павелић јавно наступа против Краљевине Југославије и тражи успостављање самосталне хрватске државе. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију. Од августа 1930. почиње организовање хрватских радника у Белгији, а затим у Јужној и Северној Америци. У Аргентини у 12. маја 1931. године оснива се “Хрватски домобран” у са циљем политичке и културно-просветне дјелатности. Организаторски посао је преузео Бранимир Јелић и организација убрзо стиче велики број чланова. У Буенос Ајресу је издаван седмичник „Хрватски домобран“. У лето 1933. године у Северној Америци излази лист „Независна хрватска држава“, гласило организације Хрватски домобран за Северу Америку. Хрвати у Белгији су организовани у оквиру оквиру организације „Хрватског савеза у Белгији“.

Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати први број месечника "Усташа" у Хрватској. Средином 1932. објављен је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с организовањем.

[уреди] Оружано деловање

Војно увежбавање се вршило по усташким логорима који су били распоређени диљем Европе, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931.), Бовењо у Италији (почетак 1931.) и Липари у Италији (1934.). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Хрватској су се налазиле војне формације у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где има девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.

Усташе су вршиле разне диверзије на жељезницама и другим објектима. Такође су изврђени покушаји атентата и атентати на министре и особе привржене српској монархистичкој диктатури.

[уреди] Велебитски устанак

За више информација погледајте Велебитски устанак

У септембру 1932. организован је тзв. Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Оружје и неколицина емиграната стигли су преко Задра, суделовали су и домаћи усташе с подручја Госпића (др. Андрија Артуковић). Догађај је имао прилични одјек у страној штампи, посебно у италијанској и мађарској где се приказивао као почетак грађанског рата у Југославији. Комунистичка партија Југославије такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.^[26]

	Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезницара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби.
	— Проглас ЦК КПЈ, потписао генерални секретар Милан Горкић, 1932. године.

[уреди] Атентат на краља Александра

За више информација погледајте Марсејски атентат

17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.^[27]

Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.^{[тражи се извор од 09. 2009.]} Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт^{[тражи се извор од 09. 2009.]}, а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне службе.^{[тражи се извор од 09. 2009.]} Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсеј, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9. октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју, приликом његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.^[28] У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатори атентата, у италијанском су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.

[уреди] Други светски рат

[уреди] Проглашење НДХ

За више информација погледајте Независна Држава Хрватска

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију.^{[тражи се извор од 09. 2009.]} Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.^{[тражи се извор од 09. 2009.]}

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 одсто, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив "српска православна вјера" а уведен "грко-источна вјера".

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици "Србе на врбе", изјављује у јулу 1941. у Госпићу: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."^{[тражи се извор од 09. 2009.]}

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: "Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."^{[тражи се извор од 09. 2009.]}

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: "Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."^{[тражи се извор од 09. 2009.]}

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: "Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном."^{[тражи се извор од 09. 2009.]}

[уреди] Логори смрти

За више информација погледајте Концентрациони логори у НДХ

Страдање и прогон Срба
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе Сведочења о покрштавању Срба
Логори
Јасеновац · Стара Градишка Даница · Керестинец · Слана · Крушчица Лепоглава · Ђаково · Тење · Сиску Дечји логор у Новом Сиску · Јастребарско · Цапраг Лобоград · Горња Ријека · Госпић – Јадовно
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак · Алојзије Степинац Мирослав Мајсторовић · Петар Брзица
Оружје и методе масовног убијања: Србосјек
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић · Олуја Космет · Неофашизам у Хрватској Портали: НДХ · Распад СФРЈ

Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

• Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.

• Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

• Логор Слана на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

• Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

• Логор Лепоглава. Основан још у Аустро-угарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.

• Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.

• Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

• Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.

• Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).

• Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

• Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

• Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.

• Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.

• Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

[уреди] Цивилне жртве ван логора

Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице. Према досадашњим истраживањима^{[тражи се извор од 09. 2009.]}, страдања Срба у директном покољу (убијени "на прагу") су следећа:

Табела 2: Срби побијени "на прагу" (у свом насељу или околини):

Р.бр.	Територија	Број локалитета масовног геноцида	Број убијених Срба у директном геноциду
1.	Херцеговина	6	6.916
2.	Источна Босна	-	50.000
3.	Средња Босна	9	11.734
4.	Босанска Крајина	28	77.200
5.	Лика, Кордун, Банија	18	55.547
6.	Славонија	18	33.089
4.	Срем	5	11.899
Укупно		84	246.025

Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

	Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!
	— Александар Лузано

[уреди] Укупан број жртава

У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима.^{[тражи се извор од 09. 2009.]} Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања, већ само жртве геноцида.

Табела 3: Амерички извештај Масакр невиног српског становништва од априла 1941 до августа 1942 (Massacre of the innocent Serbian population From April 1941 to August 1942)

Р.бр.	Убијено Срба од стране	Број убијених Срба цивила	проценат
1.	Немаца	78.000	10,48 %
2.	Италијана	20.000	2,69 %
3.	Мађара	30.000	4,03 %
4.	Усташа (Хрвата и Муслимана)	600.000	80,65 %
5.	Албанаца	10.000	1,34 %
6.	Бугара	6.000	0,81 %
Укупно		744.000	100,00 %

	Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.
	— Херман Нојбахер

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и "на прагу", и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.

О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена.

[уреди] Након Другог светског рата

Након повлачења немачких трупа са Балкана, дошло је до масовног повлачења квислиншких формација и сарадника окупатора (усташа, словеначких квислинга, љотићеваца, недићеваца, четника и домобрана). Сви они су хрлили у сусрет западним савезницима, надајући се да ће их они спасти од партизанске одмазде. Међутим, у месту Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. године, савезници су предали Југословенској армији више десетина хиљада заробљеника. Након тога је уследио блајбуршки масакр у коме је извршена масовна егзекуција заробљеника, а међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставили да се боре против СФР Југославије терористичким средствима. 1971. године усташе су убиле Владимира Роловића, народног хероја и југословенског амбасадора у Стокхолму.

[уреди] Идеологија

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

	Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело.
	— Херман Нојбахер

[уреди] Напомене

[уреди] Литература

• ((en)) Срђа Трифковић. "Ustaša: Croatian separatism and European politics, 1929-1945" (у српском издању: "Усташе: Балканско срце таме на европској политичкој сцени"). The Lord Byron Foundation for Balkan Studies: London, 1998. ISBN 18-92-47800-5
• ((en)) Encyclopedia of the Holocaust, Israel Gutman editor-in-chief, Vol. 4, Ustase entry. Macmillan 1990
• ((de)) Ladislaus Hory and Martin Broszat: Der Kroatische Ustascha-Staat, 1941-1945 Stuttgart, 1964

[уреди] Види још

• Независна Држава Хрватска
• Анте Павелић
• Све до Дрине!
• Србе на врбе
• Србофобија
• Антисемитизам
• Црна легија
• Логор Јасеновац
• Геноцид над Србима у Другом свјетском рату
• Блајбуршки масакр
• Споразум Павелић-Стојадиновић

[уреди] Спољашње везе

• ((hr)) Устав Усташе, хрватске револуционарне организације (1932.)
• ((en)) Principles of the Ustaše movement
• ((en)) Axis History Factbook - Ustaša
• ((en)) Jasenovac Research Institute

Независна Држава Хрватска - навигација кроз историју:
Специфични чланци	Концентрациони логори	Ратни злочинци	Отпор против НДХ
Независна Држава Хрватска Велика Хрватска Magnum Crimen Усташе Србофобија Католичка црква и усташе Усташка војница Усташка надзорна служба Концентрациони логори у НДХ Црна легија Ханџар-дивизија Авиони НДХ Ратно ваздухопловство НДХ Војне операције НДХ против партизана Србосјек Заробљавање усташа у Блајбургу	Јасеновац Стара Градишка Паг Госпић Јадовно Јастребарско Сајмиште Метајни Ђаково Лепоглава Даница Керестинец Крушчица Лобор Тење	Анте Павелић Славко Кватерник Надбискуп Иван Шарић Виктор Томић Макс Лубурић Љубо Милош Андрија Артуковић Миле Будак Алојзије Степинац Динко Шакић Виктор Гутић Мирослав Мајсторовић	Југословенска војска у отаџбини Драгољуб Михаиловић Момчило Ђујић Доброслав Јевђевић Цвиjeтин Toдић Јездимир Дангић Мустафа Мулалић Илија Трифуновић-Бирчанин Народноослободилачки покрет Раде Кончар Викизворник има оригиналан текст о: Н Д Х