Усташе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили друго значење речи усташа, погледајте чланак Усташа (етимологија).
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.2013. и налази се у категорији Организације.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.


Усташе
Ustaše-Hrvatska revolucionarna organizacija
Ustaše symbol.svg
Поглавник Анте Павелић
Заменик Миле Будак
Основана 1929.
Распуштена de facto 1945.
Претходне странке Хрватска странка права
Наследник Хрватски ослободилачки покрет
Седиште Загреб
Званичне новине Хрватски народ
Млади огранак Усташка младеж
Идеологија Великохрватски национализам,
Национал-социјализам,
Фашизам,
Шовинизам,
Клерофашизам,
Србофобија,
Антисемитизам,
Расизам.
Политичка позиција Крајња десница

Усташе је била клерофашистичка[1] и терористичка[2] организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима[3][4] и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Идеологија усташа је била мешавина фашизма,[5] нацизма,[6] хрватског ултранационализма и католичког верског фундаментализма.[7] У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске[8][9] Независне Државе Хрватске, од стране сила Осовине, односно нацистичке Немачке.[10][11][12] Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војница.[13] Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.

Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју.

Назив[уреди]

Реч усташа је изведена од глагола устати. Усташа раније није имала фашистичку конотацију и користила се као синоним за реч устаник. Реч усташ(а) потиче од речи устаник и првобитно се везивала за Србе у Херцеговини који су подигли Херцеговачки устанак. О том називу сведочи и Богишићев Нацрт закона за херцеговачке усташе као и назив књиге Петра Карађорђевића: Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875—1876. године. Израз се употребљавао и у другим српским крајевима. Реч усташа је у том значењу користио још Вук Караџић у својим делима за српске устанике.

Корени и идеологија усташтва[уреди]

Усташтво вуче своје корене из хрватског национализма деветнаестога века, онаквог како га је дефинисао и разрадио Анте Старчевић и његова Странка права.[14][15] Старчевић је био борац за хрватско јединство и независност и противник Хабзбурга.[16] Замишљао је оснивање Велике Хрватске која би обухватала територије који су насељавали босански муслимани, Срби и Словенци. Босанске муслимане и Србе Старчевић је сматрао Хрватима који су преобраћени на ислам и православље, док је Словенце сматрао алпским Хрватима.[16] Док је Старчевић Србе сматрао Хрватима и борио се против католичког клера и Хабзбурга, његов следбеник Јосип Франк је заступао отворену србофобију и аустријске интересе. По Франку је скован назив франковци за екстремно антисрпске и антијугословенске настројене Хрвате који је употребљаван до почетка Другог светског рата, када је тај термин замењен термином усташе.[17]

Југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи Magnum Crimen даје детаљан приказ идеолошке и верске везе Ватикана и усташа. Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку католичког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује католицизам и хрватство, што католички клер активно подржава и интерпретира[18]. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићева НДХ је, од стране тадашњег вођства Католичке цркве у Хрватској, проглашена за Civitas Dei („божију државу“). Новак показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је у складу са овим ставом Католичка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања „српског питања“, већ и активно учествовала у њиховом спровођењу.

С друге стране, Старчевићев расизам ће даље разрадити усташа Иво Пилар (под псеудонимом L. von Südland) у његовој књизи Die südslawische Frage und der Weltkrieg.[19] Павелићев ће режим превести ову књигу са немачког на хрватски 1943. године, a што ће бити основа идеологије Павелићевих усташа и његове Независне Државе Хрватске.[20]

Усташе ће своју идеологију надградити расизмом по угледу на немачке нацисте тврдећи да су Хрвати готског, а не словенског порекла[21].

Херман Нојбахер, немачки амбасадор у окупираним земљама европског југоистока током Другог светског рата, пише у својим мемоарима[22]

Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: „Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!" Последња тачка програма била је и спроведена у дело.

Усташе и ислам[уреди]

Усташе су Хрватима сматрали и муслимане (цвиет хрватског народа), православце (ХПЦ) и атеисте. Многи некатолици су играли запажену улогу у усташком покрету. Фехим Спахо, реис ул-улема југословенских муслимана од 1938. до 1942., декларисао се као Хрват.[23] Џафер-бег Куленовић био је доглавник Независне Државе Хрватске. Поглавник Анте Павелић је одрастао у већински исламској средини, а идеолог хрватског национализма Анте Старчевић је држао да су босански муслимани најбољи Хрвати. Око 30% Усташке војнице су чинили босански муслимани. Потпредседници државне Владе НДХ били су муслимани Осман и Џафер Куленовић. У министарствима (12 ресора) муслиманима је поверено неколико водећих места. Мехмед Алајбеговић био је министар заштите за пострадале крајеве (октобар 1943.-мај 1944.), а потом тачно годину дана министар спољних послова. Мехо Мехичић је од маја 1944. до истог месеца следеће године био министар обнове опустошених крајева, а Хилмија Бешлагић од јула 1941. до априла 1944. министар саобраћаја и јавних радова. У дипломатској служби НДХ (8 амбасада и 9 конзулата) била су тројица муслимана. Хакија Хаџић је био амбасадор у Будимпешти (јул 1944.-мај 1945.), Салих Баљић конзул у Љубљани (новембар 1942.-мај 1945.), а Енвер Чолаковић културни аташе у Будимпешти (1944). У хрватском државном сабору НДХ од 132 посланика 12 их је било муслимана. То су Исмет-бег Бегташевић из котара Сребреница, Ферид-бег Церић из Босанског Новог, Хамдија Шахинпашић из Рогатице, Мухамед Омерчић из Тузле , Незир Спахић из Ораховице, Адемага Мешић и Бећир Џонлагић из Тешња, Исмет-бег и Хифзија Гавранкапетановић из Сарајева те Месуд Куленовић из Бања Луке. Позвани су и Ибрахим Крупић и Алија Шуљак који као радни државни службеници нису могли да буду посланици. НДХ је имала 22 велике жупе, а на дужности великих жупана у различитим периодима 1941.-1945. је било 13 муслимана. То су Нахид Курбеговић, Мухамед Омерчић, Хамдија Шахинпашић, Незир Спахић, Мујага Тафро, Ибрахим и Фетах Крупић, Хусејин Алић, Рагиб Чапљић, Авдо Феризбеговић, Бахрија Кадић, Мухамед Куленовић и Мехо Мехичић.[24] Међу 28 генерала, адмирала и адмирала у оружаним снагама НДХ тројица су били муслимани. Реч је о Јунузу Ајановићу, Мухамеду Хромићу и Салку Аликадићу. Међу укупно 4.465 официра била су 64 муслимана којих може да се нађе и на високим правосудним и другим дужностима. Асим Угљен био је државни секретар у Министарству правосуђа и богословља (1941) и председник Врховног суда у Сарајеву (септембар 1943.-новембар 1944.). Хасиб Мурадбеговић био је 1945. године председник Врховног суда НДХ. Хасан Шуљак био је на челу организације за пропаганду, а Јунус Мехинагић потпредседник Хрватске државне банке (1943.-1945.). Број муслимана на дужности усташких стожерника, побочника и логорника био је веома мален. У Сарајеву је било око 2.500 следбеника усташког покрета међу којима и 151 муслиман. У Бања Луци која је требало да буде проглашена главним градом НДХ је било 2.500 чланова усташког покрета и тек 20 муслимана. У усташкој групи у избеглиштву муслимани су били једино Хасан Хускић и Мехмед Пилав. Године 1941. су додељене високе усташке титуле двојици муслимана: Адемаги Мешићу као доглавнику и Хакији Хаџићу као поглавном побочник Главног усташког стана. Будући да се Бања Лука нашла у просторном средишту НДХ, изнесена је идеја да она постане престоницом државе.[25][26][27][28] Утемељитељу хрватског национализма Анти Старчевићу мајка је била православка, а сам је био жестоки противник католичког клера. Утемељитељ екстремног хрватског национализма из којег је произашао Усташки покрет био је јудаиста Јосип Франк. Поглавник НДХ Анте Павелић одрастао је у већински исламској средини, а супруга му је била јудаистица. У Загребу је дао саградити џамију са три минарета које су комунисти доцније срушили, те је покренуо оснивање Хрватске православне цркве. Од свих генерала НДХ њих 28 или 21.4% били су јудаисти. То су: Хинко Алебанда, Ладислав Алеман, Едгар Ангели, Емануел Бејли, Отон Ћуш, Јулије Фриц, Јосип Грамбергер, Фердинанд Хала, Драгутин Хелбих, Ђуро Исер, Оскар Киршбаум, Рудолф Краус-Тудић, Рикард Кубин, Јосип Мецгер, Милан Мислер, Милан Прауншпергер, Јулио Реш, Драгутин Румлер, Јулио Сач, Јулио Симоновић, Никола Штајнфел, Иван Шнарбек, Иво Шнур, Јосип Шолц, Квинтијан Тартаља, Рудолф Ванеро, Мирко Згага и Божидар Зорн.[29] 10 генерала НДХ (7.63%) били су православци: Милан Десовић, Ђуро Драгичевић, Федор Драгојлов, Ђуро Груић, Јован Искрић, Михајло Лукић, Лавослав Милић, Душан Палчић, Звонимир Стимаковић и Милан Узелац. Три генерала НДХ били су муслимани: Јунуз Ајановић, Салко Аликадић и Мухамед Хромић. Католика је било 90. Закључно, по неким досадашњим тврдњама, према верској припадности усташких и домобранских генерала (не улазећи у дискусију о њихову истинском убеђењу или тек формалној припадности) римокатолицима се декларисало њих 90 (68.7 одсто), јудаиста 28 (21.4 одсто), православцима 10 (7.6 одсто) и муслиманима 3 (2.3 одсто).

Историја усташког покрета[уреди]

Пре Другог светског рата[уреди]

Српско-хрватски сукоб у СХС[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Атентат у Народној скупштини и Шестојануарска диктатура

Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство.[30]. Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. године.[30] Према Ћоровићу, хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.[30]

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, али троимени.[30] Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног већа и Хрватског сабора, када је 29. октобра 1918. одлучио о уједињењу.[30] Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, одмах је тражио републиканско уређење државе супротно од свих ранијих договора српских и хрватских политичара.

Дана 1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу.[30] Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.[30]

На изборима 1920. године Хрватска сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Стјепан Радић и његова партија нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем, па су говорили да је стварање СХС неважеће.[30]

Дана 28. јуна 1921. године тесном већином донесен је на Уставотворној скупштини централистички Видовдански устав.[31] Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину и 1. априла 1921. су незаконито усвојили непризнати устав „неутралне Сељачке Републике Хрватске“.[32]

Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године влада Краљевине на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, пиштољем је убио двојицу хрватских посланика и ранио три друга од којих је један био Стјепан Радић, који ће умрети два месеца касније[33]. Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине.

Дана 1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донесена одлука о самосталности и независности Хрватске. Дана 2. септембра у Загребу је одржан сабор Хрватске правашке омладине (ХПО). Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро хрватског сецесионизма. Дана 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад.

Настанак усташког покрета[уреди]

Rob nikada! — усташки пропагандни плакат

Краљ Александар није успео да уједини његову вишенационалну краљевину двадесетих година 20. века. Краљ је одустао од демократије и увео краљевску диктатуру (6. јануара 1929.) мењајући истовремено име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, чиме је желео да нагласи јединство народа. Као одговор на краљев поступак, Анте Павелић је основао тајну организацију "Усташе" која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља. Основно учење усташа је било да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и Срба.[34].

Рад "Усташе" био је тајан, а рад "Хрватског домобрана" јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. Дана 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.

Дана 20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније“.[35] Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бреше у северној Италији. 1929. Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију.

Усташе почињу у јануару 1932. издавати први број месечника „Усташа“ на простору данашње Хрватске. Средином 1932. објављен је програм усташке организације и разни прописи у вези с интерним организовањем.

Усташки тероризам и саботаже у Краљевини Југославији[уреди]

Први атенат усташа је извршен дана 22. марта 1929. када су усташе Мијо Бабић и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника „Новости“ и председника „Југословенске штампе“ Тонија Шлегела [36]. По директиви Павелића, а уз пристанак и подршку мађардске владе, Перчец је још 1931. на имању Јанка Пуста код Нађ Кањиже основао усташки логор. Јанка Пуста је постала један од главних усташких центара за обучавање диверзанстких група и атентатора[37], одакле су биле вршене диверзантске акције у Краљевини Југославији: подметање паклене машине на железничкој станици у Осјеку, у вагону воза Осјек-Винковци, на прузи Загреб-Београд, у Загребу пред православном црквом и у дворишту касарне 32. пешадијског пука[38]. Већа усташка акција је била изведена почетком септембра 1932 у Лици; ту су акцију усташе назвале касније „Велебитски устанак“. Десеторица усташа су се пребацила из Италије преко Задра на Велебит са циљем да се удруже са тамошњим усташким организаторима (Рукавини, Артуковићу и Дошену)[39] Усташе су напале полицијски станицу у селу Брушани и већину њих је похватала и похапсила полиција а остали су побегли у иностранство[40]

Терористичка обука усташа се је одвијала по усташким логорима у неким европским земљама, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931), Бовењо у Италији (почетак 1931) и Липари у Италији (1934). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Југославији су се налазиле терористичке групе у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где је било девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.

Усташа, усташки лист из 1930-их.

Комунистичка партија Југославије такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«, али истовремено и напада усташки покрет да злоупотребљава сељаке и да се не бори „да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима“ и да би Павелић и његови сарадници само да „измијене форму и мјесто диктатуре српске буржоазије, они би хтјели диктатуру хрватске буржоазијепо узору талијанског фашизма“.[41]

Cquote2.png
Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезницара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби.
Cquote2.png
 
— Проглас ЦК КПЈ, потписао генерални секретар Милан Горкић, 1932. године.

Атентат на краља Александра[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Марсељски атентат

17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херенчић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.[42]

Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.[тражи се извор од 09. 2009.] Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт[тражи се извор од 09. 2009.], а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.

Тренутак када атентатор Владо Черноземски скаче на кола и убија краља Александра.

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне мађарске пасоше.[43] Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсељ, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9. октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.[44] Атентат је успео првенствено због недовољне оружане заштите краља и неодговорности француске полиције. Верује се да је Павелићу успело подмитити неке од високих чиновника Surete General. Полицијски префект Марсеља је након атентата поднео оставку. Југославија је покренуla поступак пред Лигом народа поводом атентата износећи доказе о италијанској и мађарској завери против њеног суверенитета. О италијанској одговорности се није расправљало у Лиги народа, а Италија је одбиla да изручи Кватерника и Павелића Југославији или Француској: Главни терет одговорности је поднеla Мађарска.[45]

После атентата у Марсељу је онемогућен рад усташа у потпуности, а већи део усташа у Италији, Немачкој и Мађарској је био похватан и похапшен. У Италији су усташе биле интерниране на Липаре где су многи од њих умрли. Јанка Пусту је била запосела мађарска полиција и извршила претрес и хапшења. Из Немачке су усташе побегле у Швајцарску, Белгију, Француску и Енглеску[46].

Други светски рат[уреди]

Проглашење НДХ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Независна Држава Хрватска и Списак усташа
Усташка застава НДХ
Хитлер прима Павелића у јуну 1941. у Берхтесгадену.

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.[47]

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."[48]

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."[49][50]

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."[51]

Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.«[52])

Логори смрти[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Концентрациони логори у НДХ
Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ
Отпремање жена и дјеце у сабирне логоре


Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

  • Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
  • Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
  • Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
  • Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
  • Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
  • Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
  • Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
  • Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
  • Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
  • Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
  • Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
  • Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
  • Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
  • Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

Цивилне жртве ван логора[уреди]

Усташе бацају људе у јаму.

Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.

Према досадашњим истраживањима[тражи се извор од 09. 2009.], страдања Срба у директном покољу (убијени „на прагу") су следећа:

Табела 2: Срби побијени „на прагу“ (у свом насељу или околини):

Р. бр. Територија Број локалитета масовног геноцида Број убијених Срба у директном геноциду
1. Херцеговина 6 6.916
2. Источна Босна - 50.000
3. Средња Босна 9 11.734
4. Босанска Крајина 28 77.200
5. Лика, Кордун, Банија 18 55.547
6. Славонија 18 33.089
4. Срем 5 11.899
Укупно 84 246.025

Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Алесандра Лузане Мусолинију:

Cquote2.png
Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Cquote2.png
 

[тражи се извор од 11. 2013.]

Укупан број жртава[уреди]

Лешеви пронађени у реци Сави 1945. године.
Cquote2.png
Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.
Cquote2.png
 

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и „на прагу“, и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.

О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена. Усташки злочини, које свет није до тада видео, дубоко су урезани и данас у свест Срба у Хрватској, док се са тачним бројем жртава и даље спекулише.

Након Другог светског рата[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Случај Блајбург, Пацовски канали, Крижари (усташка група) и Радуша 72

На крају Другог светског рата (мај 1945) многе усташе су побегле у Италију и Аустрију. Заједно са повлачењем Лерове армијске групе, повлачиле су се и усташе, служећи се Немцима као заштитницом при одступању пред Титовим партизанима. Већа група усташа и домобрана, чији тачан број није никад утврђен, предала се британској војсци код Блајбурга у Аустрији. Британци су разоружали ову групу и предали је пратизанима. Нагађања о судбини разоружаних усташа и домобрана иду од усташких и проусташких писаца који пишу о масакру великих размера, до оцене британског историчара С. Букера да се масакр није уопште десио.[53][54].

Павелић се кратко задржао у Салцбургу, одакле се тајно пребацио у Фиренцу, а одатле у Рим где је добио заштиту од Ватикана. Неко време је живео у дворцу Гандолфо, одакле је, уз помоћ Ватикана, отишао у Монтевидео а одатле у Аргентину. Девет бивших министара је такође живело у Риму, у манастиру Сан Ђироламо, захваљујући заштити коју им је пружио Ватикан. Остале усташе које су избегле у Аустрију преселиле су се у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију и Аргентину и основале политичку организацију „Хрватски народни одбор“. Усташе у емиграцији поделиле су се у две струје: једна која је одбијала сарадњу са било којом другом хрватском политичком групом, и друга која је била спремна на сарадњу са Мачеком и његовом Хрватском сељачком странком.[55].

Један од послератних напора усташа је био Операција Гвардијан (1947—1948) коју је водио бивши официр усташке обавештајне службе Божидар Кавран из Аустрије, а чији је циљ био организовање отпора југословенским властима у земљи. Између 22. јула 1947. и 3. јула 1948, југословенска ОЗНА је намамила 18 усташких група (98 појединаца укупно) у земљу и похапсила их чим би ушли у земљу, не остављајући никакве сумње усташама у иностранству да нешто није у реду. Међу ухваћеним и ухапшеним усташама били су и Љубо Милош, Анте Врбан и Божидар Кавран.[56]

Неуспех усташке борбе да се успостави хрватска држава су поделиле преживеле усташе. Анте Павелић је 1956. основао Хрватски ослободилачки покрет у који су приступили неки од бивших вођа НДХ. Вјекослав Лубурић је основао Хрватски народни одпор. Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставиле да се боре против СФР Југославије терористичким средствима. Миљенко Хркач је 1968. подметнуо бомбу у београдском биоскопу 20. октобар. Године 1971. усташе Миро Барешић и Анђелко Браковић су убили Владимира Роловића, народног хероја и југословенског амбасадора у Стокхолму. Једна група усташа је ушла на територију СФРЈ, покушавши да дигне устанак, али су акцију осујетиле југословенске службе безбедности.

Једна од најспектакулранијих терористичких акција усташке емиграције је била отмица америчког путничког авиона 10. септембра 1976. на линији Чикаго - Њујорк. Ову терористичку акцију, која се завршила смрћу једног полицијског официра који је покушао да демонтира подметнуту бомбу и хапшењем целе терористичке групе, је извео усташки терорист Звонко Бушић заједно са четири друга лица. Бушић је био вођа огранка Лубурићевог Хрватског народног одпора у Америци. Због њихових терроистичких активноти на тлу Западне Немачке, Западна Немачка је забранила Одпор на својој територији почетком 1980тих.[57][58]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Новак (1948), стр. 230.
  2. Hory & Broszat (1964), стр. 19–27.
  3. ЈАСЕНОВАЦ - Усташе
  4. Јелић-Бутић (1977), стр. 22.
  5. „Ustaša“. Encyclopædia Britannica Приступљено 20. 8. 2012.. 
  6. Hory & Broszat (1964), стр. 13–38.
  7. Palmer Domenico (2006), стр. 1–35.
  8. „Independent State of Croatia -“. Britannica Online Encyclopedia Приступљено 20. 8. 2012.. 
  9. Yugoslavia, Holocaust Encyclopedia, United States Holocaust Memorial Museum
  10. Watch, Helsinki (1993). War Crimes in Bosnia-Hercegovina. Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-083-4 Приступљено 23. 04. 2008.. 
  11. Raič (2002).
  12. USHMM about Independent State of Croatia, Приступљено 20. 4. 2013.
  13. Tomasevich (2002), стр. 340.
  14. Taylor (1990), стр. 188–189.
  15. Safran (2003), стр. 168.
  16. 16,0 16,1 Tomasevich (2002), стр. 3.
  17. Tomasevich (2002), стр. 4.
  18. Новак (1948), стр. 9.
  19. Südland (1918).
  20. Turda & Weindling (2006).
  21. Klajn (2007), стр. 13.
  22. Neubacher (1958), стр. 31.
  23. Банац, И .: Национално питање у Југославији: поријекло, повијест, политика, Глобус, Загреб, 1988.
  24. Кисић Колановић, Н .: Муслимани и хрватски национализам 1941.-1945., Школска књига, Загреб, 2009.
  25. Н. ПЕРШИЋ, "Бања Лука у прошлости и садашњости", Спремност, 7. априла 1942.
  26. Хрватски народ, 22. августа 1942.
  27. HDA-1561 RSUP SDS 013.14: Зигфрид Каше, Утисци о Поглавнику др. Анти Павелићу.
  28. М. ТОДОРАКОВА (приредила), Булгарија и Независимата Хрватска Држава ..., 46., Извештај Ј. Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву у НДХ, Загреб, 15. августа 1941.
  29. www.dnevno.hr, "До 'католичке државе' са Жидовима, православцима и муслиманима", објављено 11. априла 2013., приступљено 10. фебруара 2015.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 30,5 30,6 30,7 Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda, Приступљено 1. 4. 2013.
  31. Vidovdanski ustav ozvaničio unitarizam, Приступљено 20. 4. 2013.
  32. Pod teretom nerešenog nacionalnog pitanja, Приступљено 20. 4. 2013.
  33. Dragnich (1983), стр. 51.
  34. Dwork, Pelt & Pelt (2003), стр. 182.
  35. Klajn (2007), стр. 12.
  36. Баста (1986), стр. 45.
  37. Јелић-Бутић (1977), стр. 29.
  38. Кризман (1983), стр. 102.
  39. Јелић-Бутић (1977), стр. 30.
  40. Goldstein (1999), стр. 125.
  41. Лист Пролетер, орган ЦК КПЈ, у броју од 28. децембра 1932. године.
  42. Баста (1986), стр. 28.
  43. Баста (1986), стр. 38.
  44. Вечерње новости - Атентат у Марсељу 1934., Приступљено 20. 4. 2013.
  45. Present Whereabouts and Past Background of Ante Pavelic, Croat Quisling Headquarters Counter Intelligence Corps Allied Forces Headquarters, APO 512 30 January 1947
  46. Кризман (1983), стр. 410.
  47. Tomasevich (2002), стр. 86–88.
  48. Новак (1948), стр. 605.
  49. Đilas (1991), стр. 119–120.
  50. Klajn (2007), стр. 92–93.
  51. Дедијер (1987), стр. 185.
  52. Баста (1986), стр. 202.
  53. Booker (1997), стр. 188.
  54. Tomasevich & 2002 (767).
  55. Ramet (2006), стр. 187.
  56. Vuković (1958).
  57. Anderson & Sloan (2009), стр. 129–130.
  58. Hockenos (2003), стр. 23, 65, 71.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]