Уљешура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уљешура
Цртеж уљешуре
Цртеж уљешуре
Статус угрожености:
Рањив таксон
Систематика
царство: Животиње
тип: Хордати
класа: Сисари
ред: Китови
подред: Китови зубани
породица: Уљешуре
род: Physeter
Биномијална номенклатура
Physeter macrocephalus
Linnaeus, 1758.
Распрострањеност уљешуре
Распрострањеност уљешуре
Екологија таксона

Уљешура (лат. Physeter catadon) је сисар из реда китова. Међу китовима зубанима он је једини заиста велики кит. Најближи сродници су му патуљаста и мала уљешура.

Особине[уреди]

Уљешура је са дужином до 18 метара и тежином до 50 тона највећи кит зубан али и највећа животиња са зубима на Земљи. При томе су мужјаци знатно већи и тежи него женке. Обиљежје врсте је огромна, готово квадратна глава, а доња чељуст је у поређењу са величином лобање врло уска, а у њој има зубе дуге до 20 cm. Још једна посебност уљешуре је да зубе има само у доњој чељусти који само улазе у одговарајућа удубљења у горњој чељусти у којој нема зубе. То отвара питање о томе како лови и једе, а на то питање још увијек нема дефинитивног одговора. Дужина цријева му је до 250 метара.

Масивне је грађе, а глава му чини око 1/3 укупне дужине. Леђна грба, односно пераја, је ниска и врло различито развијена код појединачних примјерака. Од леђне пераје до репа има низ мање-више изражених израслина који обликом подсјећају на зупце тестере. Има кратке, патрљцима сличне прсне пераје које подсјећају на два правокутна трокута сложена дужим страницама један до другога с мало заобљеним врхом. Има само једну млазницу за дисање која се налази на врху главе, с лијеве стране. Мозак му је тежак око девет и по килограма, што је највећи мозак једне животиње.

Како би заштитили себе и младунце од евентуалних непријатеља, пливајући развију формацију коју се назива „иванчица“ (као латице цвијета).

Огромна уљешурина глава испуњена је органом који називају спермацет орган. Читав тај орган испуњен је материјом која својом конзистенцијом подсјећа на сперму, па су је рани китоловци тако и назвали. Енглеско име за уљешуру је и данас „Sperm whale“. Иако је тај орган већ дуго познат, његова улога у животу овог кита је и данас нејасна. Постоје разне теорије, од тога да даје глави уљешуре стабилност и снагу да употријеби главу као маљ у борби, па до тога да орган служи за производњу звука за ехолоцирање. Познати су, а и делимично документовани, случајеви да су уљешуре циљано и вишекратно ударале главом као маљем у брод.

Најмање један једрењак-китоловац од 300 тона је потопљен на тај начин (види текстове Овена Чејса, као и Моби Дик). Ниједна од више различитих теорија до данас није потврђена.

Уљешуре живе у свим океанима. Најчешћи су у тропским и суптропским подручјима, али су виђани и у поларним. У августу 2004. је по први пут виђен у Балтичком мору, али за преживљавање уљешуре би то море, сматра се, било преплитко.

Понашање[уреди]

По правилу роне у дубинама већим од 350 метара, при чему мужјаци роне дубље од женки. Један зарон може трајати од 20 до 80 минута. Неки мужјаци роне до екстремних дубина од по 1.000 метара, а један, праћен сонаром, ронио је на дубини од 2.500 метара. Међутим, има назнака да понекад досегну и дубине веће од 3.000 метара.

Ожиљци од приањалки дивовске лигње на кожи уљешуре

Плијен који лови уљешура састоји се углавном од још увијек тајанствених дивовских лигњи које се редовно нађу у желуцу уљешура. Осим тога, на кожи уљешура редовно се налазе ожиљци од приањалки дивовских лигњи. Из тога се повремено извлаче закључци да се у дубинама одвијају праве борбе између уљешура и лигњи, али је вјеројатније да уљешура, упркос одређеном отпору лигње, лако савладава свој плијен. Уз лигње, у неком малом постотку уљешуре се хране и рибом.

Женке са својим младунцима чине социјалне групе од по 15 до 20 животиња. У вријеме прије интензивног лова на китове те „школе“ су сигурно биле пуно веће и обухватале су и до неколико стотина примјерака. Са полним сазријевањем мужјаци морају напустити те заједнице. Млади мужјаци се са своје стране такође окупљају у групе, док стари мужјаци лутају сами.

У вријеме парења мужјаци се придружују групама женки. Један мужјак у том раздобљу његује „харемску“ заједницу са десетак женки. Њихово социјално понашање у том раздобљу још није потпуно разјашњено. Нека опажања говоре да између мужјака долази до борби за право на парење, док други сматрају да неколико мужјака на принципу хијерархије дијеле „харем“.

Женке коте једно младунче дуго 4 метра и тешко читаву тону. Младунац сиса једну до двије године док почне самостално јести. Женке постају полно зреле са 8 година, а мужјаци нешто мало касније. Међутим, мужјаци још низ година проводе у заједници са другим младим мужјацима и тек у добу од 25 година почну посјећивати групе женки и парити се. Очекивано трајање живота уљешура процјењује се на око 75 година.

Китолов и заштита[уреди]

Због китолова у прошлости, њихово бројно стање је још увијек мало, па су уљешуре и данас јако угрожене. Међутим, процјене њиховог броја се битно разликују.

Китоловци су у прошлости извјештавали о битно већим величинама уљешура него што се данас срећу. Тако је Овен Чејс у свом извјештају о пропасти китолова у Есексу 1820. на основу извјештаја о нападу уљешуре на једрењак, процијенио њихову дужину на око 25 метара. Како су бродови за китолов једино могли, у тим условима, послужити као упоредна величина за процјену дужине китова, та се процјена може сматрати реалистичном. То, међутим, упућује на закључак да су уљешуре ловом били до те мјере десетковани, да већина тих китова још до данас нису нарасли до своје пуне могуће величине.

Осим трана из сала и спермацет органа из главе, посебно је била цијењена и амбра, састојак из цријева ових китова. Током 1960-их и 1970-их убијало се годишње више од 20.000 уљешура. Забрана лова на китове из 1985. године дошла је прекасно. Процјењује се да их је данас на цијелом свијету око 10.000 јединки.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :