Уље (сликарство)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леонардо да Винчи - Мона Лиса, Уље на дрвеној дасци

Уље или уљана техника- сликање уљем је сликарска техника у којој је пигмент боје спојен помоћу уља. Ова техника се раширила у доба позне готике и према Ценино Ценинију ову технику је открио Јан ван Ајк. То јасно није истина јер слојеви који су напајани уљем појавили су се још у средњвековном сликарству на пример на сликама Мајстор Теодорика.[1][2]

Историја[уреди]

Ова форма сликарства је настала у 15. веку након сликања темпером и потребе за превазилажење ограничења које ова техника има. И најстарији рецепти могу се наћи у Штасбуршком манускрипту.[3]

Ову нову технику је користио и дао јој нове инпулсе пре свега Јан ван Ајк а Антонело да Месина пренео је овај начин сликања у Италију у којој се она спорије него у северној Европи прихватала и развијала. Још у 16. веку било је уобичајено да се ова техника комбинује са темперама али и други сликари као на пример Петер Паул Рубенс употребљавао је паралелно темперу и уље. Трагови уљаних боја су налажени на истоку из 7. века на статуама Буде.[3]

Привилегија уљаног сликарства је јасност и релативна трајност слике и боје. Поред тога само сликање не мора да се одвија брзо и дозвољава сваковрсне корекције слике што омогућава свакојакве рафиноване поступке као на пример употребу лазурних боја. Недостатак је споро сушење боје, поред тога код погрешног одабира и погрешке у мешању боја долази код сушења до набирања или пуцања примењеног слоја боје. Претходник уљане боје је била темпера од жуманаца јаја.

Подлоге за сликарство уљем[уреди]

Подлоге у сликарству називамо оне чврсте површине на којим се изводи слика. Као подлога у сликарству долази у обзир дрво, платно, металне површине, хартија, картони, зид и др. Најстарија подлога у сликарству била је даска која се директно препарира или се на њу прилепило платно а затим се препарира и глача и као таква са употребљавала као сликарска подлога. Развојем сликарства и долазком уљаних боја постепено је даска исчезавала као подлога за слике и уместо ње се почело употребљавати платно које је данас готово искључиво подлога у сликарству. Платно задовољава стога што је могуће правити слике великих формата, што на дасци није било могуће а друго што зрнатост платна одговарају много више сликарском укусу него је то даска.

Да би се на платно могло сликати потребно га је разапети на један каил- рам а затим га инпрегнисати са таквим раствором туткала које ће ограничити упијање платна залити му поре и заштитити га од влаге са полеђине. Неки сликари сликају не платну које је импрегнисано али већина га после импрегнације премаже неким средством које ће сликарском платну дати једнолику боју извесну глаткоћу и које ће затворити поре и то у два три премаза пре но што ће почети са сликом. Рецепата за импрегнацију има безброј. Као материјал за импрегнацију долази у обзир лепак односно везиво и бели пигменти. За везиво се од најстаријих времена употребљава растопљано туткало или казеин а тек доцније је дошло у употребу и уље као везиво за прављање препаратуре. Што се тиче пигманата који се употребљавају за прављања препаратуре има их много. Најстарији и најбољи препарат за прављење препаратуре јесте сирови гипс а затим седиментна креда- бела биркреда. Неки сликари употребљавају и вајарски гипс, неки каолин или туткало. Како ови пигменти за препарирање нису довољни пошто у контакту са уљем добијају другу боју- губе боју, то се у препаратуре додаје и нека бела боја као што је крензервајс, цинквајс или литопон.

Најчешћа подлога за уљане слике и припрема[уреди]

Узме се ланено или кудељно небељено платно. Ткање тог платна нека буде платнасто т. ј. да на лицу и наличију има једнолику структуру. Окомити и водоравни конци(основа и полка) нека буду од истог конца. Ово платно се положи на стол и за њега се направи каил- рам из кога су каилови извађени. Кад се постави платно онда се почиње са разапињањем платна. Разапињања има више врста. Извади се средњи ексер из каил рама и сад се закуца на средини каил рама а затим се са десне стране разапиње и притеже и причвршћује а затим се све то понавља док се горња страна не разапне и не причврсти. Напослетку се то учини и са угловима и то по могућности са нешто дужим ексерима. Приликом учвршћивања ексерима на каил рам ексере не треба потпуно закуцати већ треба оставити могућност да се они поново извуку из каил рама у случају да то затреба.

За импрегнисања се растопи 6-7% туткала у води (60- 70 грама туткала на литар воде), а затим сасути у тај туткални раствор једну кашику истопљане стипсе која је претходно натопљена у мало вруће воде. Ставити ово стипсано туткало да се мало желира на хладном месту и онда ово спихтиасто туткало умутити четком а затим истрести на средину платна и размазати га по целој површини а сав вишак скинути шпахтлом са платна. Ставити да се овако инпрегнисано платно осуши.

Препарирање платна се врши тако да се узме чаша беле креде или сировог гипса и чаша цинквајса и саспе се у конзерву па се измеша. Затим се саспе чаша воде и измеша се са кредом и цинквајсом да се добије једнолика получврста паста а затим се сипа уз непрестано мешање две чаше растопљеног туткала, оног истог којим је инпрегнисано платно. Резултат овог је нормално размазива бела течност.

Препаратуру у течном стању треба размазати по платну са четком на следећи начин. Замочити грундир четку у препаратуру, отаре се четка о руб конзерве па се овако полупразном четком размазује потезима 30- 40 cm. дужине све у једном правцу. Затим се остави да се премазано платно у водоравном положају суши барем пола сата а затим се поновни премаз врши у супротном смеру да се добију два максимално покривна слоја у већини случајева довољна су два слоја али се може поставити још један.

Техника уљаног сликарства[уреди]

Сликарске четке

Код уљаног сликарства разлике између суве и свеже боје су мале и због тога је јако погодна за сликање реалистичког сликарства и верно приказивање природе до најфинијих детаља и представља најбољи материјал за представљање форме.

Цртеж[уреди]

Прво се изводи цртеж који мора бити јасан и чист а средства за сртање су угаљ, темпера, туш, оловка (не мастиљава). Постоји најшира слобода како се црта слика. Најбоље је почињати тамнијим бојама и ићи ка светлијим. Боју треба стављати једну преко друге не мешајући је дуго на палети. Није добро почети слику пастозно а боје које јако покривају морају бити постављене у доњим слојевима а претерана употреба уља представља опасност по слику. Ако се уљу додају смоле може се радитине чекајући сушење слике.

Пастозни слојеви[уреди]

Данас се на уљане боје гледа другачије него у прошлости. Слика се пастозним бојама и овако употребљавана боја је због своје материјалне лепоте и фине текстуре која се постиже употребом оваквих тонова и због финих сивих тонова данас у употреби. Пастозан тон показује потез четком и ти потези стварају сликарске рукописе и дају му својствен тон. Тврди се да су пастозни слојеви непостојани и да брзо пропадају али ако се не иде у екстреме може се уверити у супротно. Боја која није пуно оптерећена „бинднмитом је солидна врло постојана и подноси рад у пастозним дебелим слојевима. Полажу се наизменично пастозни и танки слојеви. Рембрантове и Тицијанове слике као и Папин портрет од Веласкеза потвршују да се овакве слике добро очувају. Лаици мисле да је пастозна слика последица сликареве невештине и не знају да се ствара тиме светлина слике и драж структуре, једино може потизати пастозном бојом.

Употреба лазура[уреди]

Сликарска палета

Ако се дода превише уља боја ће да испуца а размазивање уља доводи до непријатне глаткоће. Неки сликари као Рубенс су боју растрљавали прстима али за размазивање боје се користе широке четке од свињске длаке а за финије детаље четке са меком длаком. Раније су слике биле глачане пре него што су биле лакиране. Курбе се служио и шпахтлама којим је наносио боју. Лазурни тонови на слици делују тако да увек иду у први план. Као лазур употребљена боја има дубину и притом највећу чистоћу и лепоту локалног тона и оне захтевају једну светлију подлогу јер немају пасте. Пастозна слика делује више својом површином те одговара више за тамне просторе. Слику не треба започети лазурним бојама.

У сликању су најбољи прости поступци и све вештине као стругање, гребање, растирање, брисање, скидање боје упијаћим папиром не доводе до успеха.

Сликање у слојевима[уреди]

Сликање у слојевима- потсликавање и пресликавање је старатехника. Неки сликари су изводили посликавање прецизно са свим детаљима док су други потсликавали само флекама. Често су у прошлости припреме изводили ученици а мајстор је такову слику завршавао сликањем ала прима сликањем. Завршна обрада слике се врши вернирањем које се изводи после сушења слике.

Завршна обрада слике[уреди]

Употребљава се смоласти верни. У старим рецептима се налази препорука да се пре вернирања слика опере водом. За вернирање се употребљавају прскалице и пиштољи које употребљавају занатлије.

Техника сликања ала прима[уреди]

Ова сликарска техника (итал. "alla prima“= на први пут) се изводи изравно на платну и на подлогу која се припреми и употребљавају се боје које се мешају директно на платну а не на палети, сликарској дашчици на којој се обично измешају тонови боје који ће се примењивати код сликања и ту се директно наноси боја без поступка, који се примењује код старих студија; подсликавања, паста, лазура. Ова техника ала прима се у прво време употребљавала за скице и предлоге а нарочито у импресионистичком сликарству се употребљавала техника у којој су се боје мешале на платну директно из тубе.[4]

Галерија изабраних слика[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.
  2. ^ Итоимени чланак из чешке Википедије
  3. ^ а б Истоимени чланак из немачке Википедије
  4. ^ Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.

Литература[уреди]

  • Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.
  • Priručni slovnik naučni ČS Akademia vied, Praha 1966.
  • Истоимени чланак из немачке Википедије
  • Итоимени чланак из чешке википедије

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Уље (сликарство)