Фашизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свежањ прућа, симбол фашизма

Фашизам је државно уређење екстремне деснице које радикално ограничава људска права ради веће стабилности и бржег напретка. Фашизам се противи комунизму, конзервативизму, демократији, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком плурализму.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Назив потиче од лат. речи fascio – свежањ прућа са секиром у средини, симбол централистичке власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који означава идеологије, политичке покрете и организације као и владавинске покрете који су по својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се користи као синоним са изразом нацизам.

У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам. Фашизам, насупрот либералистичком индивидуализму и социјалистичком интернационализму, заговара успостављање заједнице као услова и облика превладавања кризе.

Заједница је јединствена, органски рашчлањена држава (италијански фашизам) или јединство гарантовано крвљу и земљом (немачки фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања.

Симболи[уреди]

Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац „штрчи“ односно ако је неки појединац „неподобан“, секира/државна власт је ту да га „поткрати"/елиминише.

Често позивање на традицију Римског царства срећемо и у фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример је нацистички поздрав са десном руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада био римски војнички поздрав (Римљани су при том поздрављали са ave, а не са heil). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћу Римског царства коју су фашизам и нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.

Заједничке карактеристике фашистичких покрета[уреди]

Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма. Неки академици гледају на фашизам као друштвено радикални покрет са идеолошком позадином у јакобинцима Француске револуције, док га други сматрају екстремним обликом конзервативизма који се инспирише у силовитом реакционизму 19. века против идеја просветитељства. Једни га сматрају дубоко ирационалним, док су други импресионирани рационалношћу са којом је служио материјалним интересима оних који су га подржавали. Неки покушавају да објасне фашизам као израз ирационалне мржње и фрустрација, док други стављају акценат на рационалне начине искоришћавања мржње и фрустрација с циљем достизања професионалних или класних предности. На крају, док једни сматрају да је фашизам резултат тежње за културолошком и националном регенерацијом преко стварања „новог човека“, други га сматрају рекацијом на комунистичку револуцију с почетка 20. века, и инсистирају на друштвеном сукобу између левичарских и десничарских идеја и схватања живота.

Један од разлога неслагања међу академицима је чињеница да су два велика историјска фашистичка режима, Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка, различити у многим аспектима. У Италији, антисемитизам је званично одбачен прије 1934. године и тек 1938. Мусолини прихвата и уводи серију антисемитских мера у циљу јачања војног савезништва са Хитлером. Такође, многи академици који студирају фашизам и фашистичке покрете у различитим државама, уносе у своје студије различите политичке и култоролошке намере, које као последицу имају различит степен важности који придају једном или другом аспекту фашистичке идеологије и праксе. Секуларни либерали, на пример, инсистирају на религиозним коренима фашизма, насупрот томе, римокатолички академици налазе у њему секуларне корене, а социјалистички конзервативци инсистирају на његовим социјалистичким и популистичким аспектима, док социјални радикали налазе у фашизму апологију капитализма и елитизма.

Због ових и других разлога, не постоји универзално прихваћена дефиниција фашизма. Ипак, могуће је идентификовати већи број општих карактеристика које су делили фашистички покрети настали у периоду од 1922 до 1945. године.

Однос према марксизму[уреди]

Фашисти од самог почетка нису скривали своју мржњу према марксистима било које врсте. Обећавали су својим следбеницима одлучнију борбу против марксиста, него што су то чиниле партије које су заговарале људско право на различитост мишљења и идеја. Мусолини је стекао репутацију као ефикасан фашиста када је послао дивизије Црнокошуљаша, наоружаних до зуба, против италијаснких радника и сељака у штрајку због ниских примања између 1920. и 1921. године.

Слављење младости као квалитета фашистичке идеологије[уреди]

Фашисти су славили младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање, односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. Млади Гебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.“ Де Жовенел је описао фашизам као „револуцију тела“ која одражава стремљење младих ка дисциплини, напорном раду, борби и храбрости.

Пошто су концетрисали своју идеолошку пропаганду на младе људе, фашистичке партије су имале млађе чланове од других десничарских партија. Лидери нацистичке партије, на пример, били су релативно млади, а млађи официри немачке војске су брже приступали нацистичкој партији него они старији. Примо де Ривера у Шпанији, имао је само 30 година када је основао фаланхистички покрет и 1936. године 60 до 70 процената његових следбеника имали су мање од 21 годину.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Eatwell, Roger. Fascism: A History. University of Michigan. ISBN 978-0-7139-9147-5. 
  2. ^ Griffin, Roger. The Nature of Fascism. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0312071325. 
  3. ^ Paxton, Robert. The Anatomy of Fascism. Vintage Books. ISBN 978-1400033911. 
  4. ^ Payne, Stanley. A History of Fascism, 1914-45. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0299148744. 
  5. ^ Nolte, Ernst. Three Faces of Fascism: Action Française, Italian Fascism and National Socialism. Holt, Rinehart and Winston. 
  6. ^ Fritzsche, Peter. Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany. Oxford University Press. ISBN 978-0195057805. 
  7. ^ „Collectivism“. Encyclopædia Britannica. 8. 1. 2008.. 
  8. ^ Roger Griffin, The palingenetic core of generic fascist ideology, Поглавље објављено у Alessandro Campi (ed.), Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Roma, 2003, pp. 97-122. (Говори о фашизму у смислу посматрања међународног социјализма као претње.)
  9. ^ Chaurasia (2003), стр. 87.
  10. ^ Welch (1999), стр. 57.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :