Физичка антропологија
Физичка антропологија или биолошка антропологија, проучава механизме биолошке еволуције, генетичко наследство, људску прилагодљивост и варијабилност, приматологију, морфологију примата, као и фосилне остатке људске еволуције.[1]
Садржај |
Историја [уреди]
Физичка антропологија се развила у 19. веку, пре успона Дарвинове теорије о природном одабиру, такође познате као теорија [еволуције, и пре Менделове теорије генетике. Физичка антропологија је добила име и по томе што су сви њени подаци физички (фосили, нарочито људске кости). С успоном Дарвинове теорије и модерне синтезе, антрополози су добили приступ новим облицима података, и многи од њих се називају „биолошким антрополозима“.
Неке од раних грана физичке антропологије, као рана антропометрија, сада су одбачене као псеудонауке. Метрика попут цефалног индекса се знала користити у сврху извођења особина понашања. Двојица најранијих оснивача физичке анторпологије су Пол Брока и Франц Боас.
Гране [уреди]
- Приматологија, наука која проучава наше не-људске сроднике
- Популациона генетика, истражује биолошку људску разноврсност (повезана с еволуционом биологијом)
- Људска еволуција - такође позната као палеоантропологија, проучава развој људи
Проучавање људске еволуције често укључује друге специјализоване области:
- Људска остеологија, проучавање скелеталног материјала. Стручњаци из остеологије су у стању да примене своје вештине и знања на друге области:
- Палеопатологија, која проучава остатке болести и повреда у људским костима
- Форензичка антропологија, анализира и идентификује људске остатке, и служи у коронарне и медицинске сврхе. Ово истраживање често даје важне податке и доказе за судске случајеве и криминална истраживања.
Извори [уреди]
- ^ Marks, J. (1995). Human Biodiversity: Genes, Race, and History. New York: Aldine de Gruyter.
Спољашње везе [уреди]
