Филип Грабовац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Филип Грабовац

Filip Grabovac.jpg
Споменик Филипу Грабовцу у Сплиту, у дворишту самостана Госпе од здравља.

Информације
Датум рођења око 1697.
Место рођења Подосоје (Хрватска Хрватска под Хабзбурзима)
Датум смрти 13. фебруар 1749.
Место смрти Венеција (Венеција Млетачка република)
Дела
Најважнија дела Цвит разговора
Потпис

Филип Грабовац (Подосоје код Врлике 1697 — самостан Сан Спирито код Венеције, 13. фебруар 1749) је хрватски просветитељски књижевник.

Живот[уреди]

Прво образовање је стекао код локалног жупника у Врлици и у висовачком самостану, а 1718. је у Заострогу приступио фрањевачком реду. Студирао је теологију и филозофију у Италији и положио испите за лектора и проповедника. Године 1726. је рукоположен за свештеника, а 1729. је постављен за капелана хрватских коњаничких чета у служби Млетачке републике и на тој служби остао до 1747. Становао је у Верони и уживао велики углед, али је често, са својим војницима, путовао по млетачким територијама у северној Италији. Та напорна и честа путовања, на коњу, по свакаквом времену утицало је и на његово здравље, а два пута је оболео и од куге. У два наврата је дошао у сукоб са тадашњим хрватским војводама и војницима које је критиковао због помодарства и однарођивања. Први пут песмом Од колунела Антуна Кумбата из 1729, након чијег је објављивања кратко био избачен из службе. Други пут када је у свом главном делу Цвит разговора народа и језика илиричкога алити арвацкога из 1747. поново и још жешће критиковао хрватске великаше. Увређени, они су га оптужили пред млетачким властима за вређање војника и издају Републике. Ухапшен је у Верони и утамничен у злогласној венецијанској тамници Sotto i piombi. За време суђења се и разболео, па је премештен у самостан на острву Сан Спирито, крај Венеције, где је и умро.

Цвит разговора...[уреди]

Ову књигу Грабовац је издао у Венецији, у 700 примерака. Написана је у осмерачким и десетерачким стиховима и у прози и подељена на два дела. У првом делу акценат је на духовним мотивима, а у другом делу на световним. Оваква форма и садржина говоре о неујединствености стваралачког поступка и непостојања једног поетског начела. Књига има форму зборника у којој су садржане разне врсте текстова: духовни, пучки, просветитељско-дидактични текстови, хронике и изворне родољубиве песме.

Ослањајући се на традицију у обради духовних мотива Грабовац је створио чврст и заокружен теоцентрични свет. Говори превасходно о Богу, души, врлинама, злу, греху и смрти. Са три пучкокњижевна текста Грабовац удовољава укусу и потребама слабије образованих читалаца користећи се занимљивим темама и лаком версификацијом. Сличан је случај и са просветитељско-дидактичним текстовима у којима писац даје моралне поуке примерима из свакодневног живота, блиским ширим слојевима народа. У хроничарским деловима Грабовац даје обимну грађу из светске историје, историје цркве и народа с којима су Хрвати били повезани. Јако су изражени и родољубиви мотиви у којима се говори о тешком положају Хрвата у Млетачкој републици.

Иако је настављао традицију дотадашњих просветитељских писаца Грабовац је својим делом донео и доста тога новог. Он је световне елементе тематизирао, одвојио их у посебне целине. Жестоко је напао празноверје и величао снагу разума. Наставио је штокавизацију хрватског језика и стварао сопствене, нове кованице, богатећи на тај начин језички фонд. Рекавши истину о положају својих сународника под Млецима, али и о манама истих тих сународника, он је у хрватску књижевност унео свежи дах актуелности и дух родољубља и националне освешћености. Тим својим поступцима Грабовац је најавио предромантичарска струјања и хрватски народни препород који ће се јавити у првој половини 19. века.

Што се тиче књижевно-уметничких вредности ово дело није врхунско. У њему има доста баналних рима, мало лепих песничких, оригиналних слика и поређења, а мисли су често, због потреба стиха, нејасне и тешко разумљиве. Ипак, у томе и није основна вредност овог дела, већ у смелим, отвореним родољубивим идејама које Грабовац износи без увијања, директно у лице млетачким властима и својим сународницима. За разлику од њега, Андрија Качић ће касније, следећи Грабовчеве мисли, бити много опрезнији у погледу критике Млетака и Хрвата, а написаће и дело веће уметничке вредности.

Млетачке власти наредиле су спаљивање Грабовчеве књиге и преостало је свега 6 примерака, само два цела, од првобитних 700.

Погледај још[уреди]

Литература[уреди]

  • Хрватска књижевност неокласицизма и романтизма (свеучилишни приручник), др Иван Бошковић, Сплит, 2007.