Фински грађански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фински грађански рат
Део
Рушевине у Тампереу током грађанског рата
Рушевине у Тампереу током грађанског рата
Време: 27. јануар15. мај 1918.
Локација: Финска
Узрок рата:
Резултат: .
  • победа финске Беле гарде,
  • престанак руског војног присуства,
  • немачко присуство до 11. новембра 1918.
Промене у територији:
Сукобљене стране
Flag of Finland 1918 (state).svg Финска
*Бела гарда
Застава Немачког царства Немачко царство
Шведска Шведски добровољци
Естонија Естонски добровољци
Пољска Пољски добровољци
Socialist red flag.svg Финска СРР
*Црвена гарда
Flag of the Russian SFSR Руска СФСР
Заповедници
Flag of Finland 1918 (state).svg Карл Манерхајм Socialist red flag.svg Али Алтонен
Јачина
80.000-90.000 Финаца
13.000 немачких војника
500-1.000 шведских војника[1]
1.737 пољских војника[2]
80.000-90.000 Финаца
7.000-10.000 руских војника
Губици
Бели:
3.414 погинулих у борбама
1.400-1.650 смакнутих[3]
46 несталих
4 умрла у логорима
Немци: 450-500 погинулих у борбама[3]
Укупно: 5.300-5.600 жртава
Црвени:
5.199 погинулих у борбама
7.000-10.000 смакнутих
2.000 несталих
11.000-13.500 умрлих у логорима
Укупно: 27.400-33.100 жртава
{{{подаци}}}

Фински грађански рат (фин. Suomen sisällissota, kansalaissota, шве. Finska inbördeskriget) био је рат између финских пробољшевичких присталица, тзв. Црвених (фин. punaiset, шве. röda, Социјалдемократска партија Финске коју је водило Народно заступништво Финске), и владиних антисоцијалиста Белих (фин. valkoiset, шве. vita), којима је заповедао барон Манерхајм.

Трајао је од 27. јануара до 15. маја 1918. године.

Присталице Црвених били су углавном међу индустријским и пољоделским радницима, а подупирала их је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република. Бели су присталице имали потпору међу сељаштвом те средњим и вишим слојем, нарочито међу горњим слојевима финских Шведа. Потпору су имали из Немачког царства. Црвени су имали седишта у градовима и индустријским средиштима јужне Финске, а Бели су надзирали централну и северну Финску која је била више сеоска. Победили су Бели.

Укупно је погинуло 37.000 људи од 3 милиона становника.

Историјска позадина[уреди]

Финска је била под Руском империјом од 1809. године. Околности првих деценија 20. века омогућиле су им да пођу у борбу за независност. Русија је била исцрпљена унутарњим немирима и вишедеценијским ратовима. Кад је марта 1917. збачена власт цара Николаја II, фински парламент донео је одлуку којом се извршна власт преноси на Парламент. Руска влада под водством Александра Керенског није признала ту одлуку него је у јесен 1917. расписала нове изборе. Фински социјалисти који су на изборима изгубили већину, нису признали ваљаност тих избора. У новембру исте године, бољшевици које је водио Владимир Иљич Лењин, подигли су револуцију у Русији и преузели власт. Први светски рат против Немачке довео је Русију у тешко стање, на фронту пораз за поразом. Исцрпљеност и незадовољство били су прилика коју Финци нису пропустили. Фински парламент (landtag) који је водио П. Е. Свинхувуд прогласио је 6. децембра 1917. независност Финске, која је дотад била посебно управно тело, Велико Кнежевство Финска. Совјет Народних Комесара у Москви одмах је прихватио независност Финске. Дана 4. јануара 1918. Совјети су и службено признали независност Финске иако је у Финској и даље остало подоста јединица Руске војске.

Рат[уреди]

Ствари су се одмах закомпликовале поделом унутар Финаца. Да би се одржао ред, десничарске странке оснивале су "заштитне одреде" а левичари су одговорили с црвеном гардом. Дана 26. јануара, Карл Манерхајм преузео је команду над белим заштитним одредима које је сенат прогласио регуларном финском војском. Дан касније, 27. јануара, Манерхајим је започео с разоружавањем руских гарнизона у западној Финској без већих проблема. Црвени у том делу земље нису се противили тој операцији, па је западна и северна Финска пала у руке белих. Тако је Васа постао главни град за време грађанског рата.

Без да је знао нешто о догађајима на западу земље заповедник црвене гарде у Хелсинкију издао је истога дана заповед за хапшење финске владе, а власт је преузео Фински народни комесаријат. Почела је револуција. Комесаријат је прогласио 28. јануара Финску Социјалистичку Радничку Ррепублику, али је већина сената успела да побегне у Васу. Сукобили су се радикални социјалисти који су били присталице руских бољшевика и владини антисоцијалисти. Црвени су контролисали јужни део земље а Бели западни и северни део Финске.

У Финској је од раније деловао тајни покрет за осамостаљење Финске. Покрет је потајно послао у Немачку готово 2000 младића на војно образовање. Већ средином фебруара 1918. увежбани Ловачки батаљон вратио се под заповедништво Манерхајма, што је Белима донело осетно појачање. Средином марта генерал Манерхајм кренуо је с Белом гардом (Фински заштитни корпус) у противофанзиву. Циљ офанзиве био је ослобађање Тамерфорса као јаког упоришта Црвених. Већ 4. априла пао је Тамерфорс, а Бели су одмах увели преке судове и масовно се обрачунали с побеђенима. Снагама Белих потпору је дала Немачка која је истовремено била и зараћена страна у Првом светском рату. Цар Вилхелм II Немачки послао је финској Белој гарди помоћ. Већ 3. марта искрцале су се прве јединице Источне дивизије код Хангеа (луке коју су Совјети после тражили за себе из стратешких разлофа, и коју су добили). Дана 3. априла 1918. искрцан је остатак дивизије. Након тешких борби, Немци и Манерхајмове снаге од 16.000 људи 13. априла заузеле су Хелсингфорс (Хелсинки). Након капитулације Црвених у Хелсинкију, Револуционарни народни комесаријат отишао је у Виборг. Након Хелсинкија немачке снаге наставиле су напредовање и након заузимања Лахтија спојиле се са снагама Белих са запада. Након тешких борби 23-29. априла, Бели су заузели и Виборг. Коначно 5. маја капитулирале су и задње снаге црвених код Питиса и тиме су завршиле ратне операције.

Стање у марту 1918.

Генерал Манерхајм ушао је 16. маја свечано са својим трупама у Хелсинки и тиме је рат окончан. Погинуло је 3400 Црвених и 3100 Белих, 600 Руса и 300 Немаца. У терору који је спровођен након рата стрељано је више од 7000 Црвених, а у логорима је још, од глади и болести, помрло више од 11.000 људи.

Важне битке овог рата биле су битка за Тампере, битка за Виборг, битка за Лахти, битка за Хелсингфорс.

Стање непосредно после рата[уреди]

Немачка интервенција утицала је на одлуку финских конзервативних снага кад су изабирали уставног монарха. Прво је понуђено немачком краљевићу Фридрику из династије Хесен. Но то је било у задњих недеља Првог светског рата. За месец дана Централне су силе молиле за мир. Цар Вилхелм је абдицирао те је изгледало сигурно да победничка Антанта неће благонаклоно гледати на немачког принца на финском престолу. Фридрик је стога абдицирао већ 14. децембра.

Иако је генерал Манерхајм, у начелу, био за то да Финска уђе у Бели савез за рушење Совјетског Савеза који је из Париза организовало Руско веће у егзилу и неке западноеуропске силе, Финска је одбила захтев да Бела контрареволуционарна војска користи финску територију за напад на Петроград, јер Руско веће у егзилу није желело да гарантује финску независност. Версајским миром из јуна 1919. Финској је призната независност, а већ у јулу фински је парламент прихватио републиканско уређење државе.

Референце[уреди]

  1. ^ Arimo 1991, Manninen 1993, стране 96–177, Upton 1981, стр. 107
  2. ^ Westerlund 2004c, стране 233–236, Muilu 2010, стране 87–90
  3. ^ а б Manninen 1992–1993, Paavolainen 1966, Upton 1981, стране 191, 453, Westerlund 2004a

Литература[уреди]

  • Arimo, Reino (1991), Saksalaisten sotilaallinen toiminta Suomessa 1918, Pohjois-Suomen Historiallinen Yhdistys, ISBN 951-96174-4-2.
  • Manninen, Ohto (1993), Itsenäistymisen vuodet 1917–1920, II. Taistelevat osapuolet, pp. 96-177, VAPK-kustannus, ISBN 951-37-0730-X.
  • Paavolainen, Jaakko (1966), Poliittiset väkivaltaisuudet Suomessa 1918, 1 Punainen terrori
  • Upton, Anthony F. (1980b), The Finnish Revolution 1917–1918. University of Minnesota Press, Minnesota, ISBN 0-8166-0905-5.
  • Westerlund, Lars (2004a), Sotaoloissa vuosina 1914–1922 surmansa saaneet, VNKJS 10/2004, ISBN 952-5354-52-0.
  • Westerlund, Lars (ed.) (2004c), Venäläissurmat Suomessa 1914-1922, 2.2. Sotatapahtumat 1918-1922. VNJK 3/2004, ISBN 952-5354-45-8.

Спољашње везе[уреди]