Флоримунд Мерси

Из Википедије, слободне енциклопедије
Флоримунд Мерси

Grafmercy.jpg
Флоримунд Мерси

Лични подаци
Пуно име Клаудијус Флоримунд Мерси
Датум рођења 1666.
Место рођења Лонгви
Датум смрти 29. јун 1734.
Место смрти Парма

Клаудијус Флоримунд Мерси (фр. Claude Florimond de Mercy, нем. Claudius Florimund Graf Mercy; 1666, Лонгви, Лорена29. јун 1734, погинуо код Парма) био је аустријски гроф, фелдмаршал, генерал-заповедник царске провинције Баната и председник банатске народне управе.

Биографија[уреди]

Био је Немац по образовању и васпитању, а Италијан по политичкој култури. Учествовао је као добровољац 1682. године. Између 1683. и 1690. био је поручник по чину у мађарско-турској бици. Године 1701, борио се у Италији, овај пут као потпуковник Борго Форте. Гроф Мерси је освојио све тврђаве дуж Дунава, укључујући Нову Паланку, 16. новембра 1716. године ослобађајући Петроварадинску тврђаву. Освојио је Темишвар и Београд.

Када је усвојен нацрт o управи Баната 15. априла 1718, Мерси је званично именован за гувернера Баната у Темишвару. Покрајина је названа Темишварским Банатом, а званични језик је постао немачки.

Лађе дрвењаче


Гроф Мерси, као гувернер Баната, уз помоћ агената у Немачкој организовао је прве масовне транспорте паорских породица у дојучерашњи Темишварски санџак спуштајући их низ Дунав у лађама дрвењачама. Између 1722. и 1726. године у Банат је тако дошло око 15.000 немачких колониста. Током ове велике сеобе, која се назива “каролинском” зато што се одвијала у време Карла VI (17111740), досељеници су смештени у 46 села. Економски успон Баната почео је, међутим, тек када је између 1720. и 1733. године по Мерсијевом налогу ископан Бегејски канал између Великог Бечкерека (данашњег Зрењанина) и Темишвара, па су мочваре тако претворене у оранице. Мерси је дојучерашњем Темишварском санџаку прокрчио пут у меркантилистичку Европу и на тај начин што је основао погоне за производњу свилених и ланених тканина као и стакла довевши стручну радну снагу из Римско-немачког царства, тј. спроводећи неаграрну варијанту колонизације.

Онда се поново заратило са Турском. Други рат с Турском (17371739) присилио је немачке колонисте у бекство пред свирепом турском ордијом услед чега је број Немаца у Банату преполовљен. Одржале су се само општине Вршац, Бела Црква и Панчево. После завршетка рата, немачке избеглице више се нису вратиле на своја дотадања огњишта у Банату него су остале у Закавказју, где су биле избегле преко Добруџе.

После смрти Карла VI 1740. године на престо Римско-немачке империје долази његова кћи Марија Терезија која одустаје од Мерсијевог концепта меркантилизације бившег Темишварског санџака све до 1744. године. Од те године доводе се мање групе колониста а институционише се, напоредо с довођењем честитих паора из Немачке у Банат, и тзв. “темишварска депортација”. Између 1744. и 1763. слати су наиме Дунавом у Банат два пута годишње декласирани елементи из Беча - скитнице, проститутке, ловокрадице и политичке бунџије. Овакви дошљаци, међутим, никако нису били по вољи темишварским властима, зато што су компромитовали Банат као имиграционо подручје и тако отежавали придобијање трудољубивих немачких паора за досељавање, јер су они почели зазирати од Баната као од кажњеничке колоније.

Извори[уреди]

  • Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер ISBN 86-85075-04-1
  • Stephan Vajda: Felix Austria: Eine Geschichte Österreichs. – Wien, 1980
  • Anton Peter Petri: Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Th. Breit Druck und
  • Verlag GmbH, Marquartstein, 1992 [1]
  • Das Temeswarer Banat unter den Habsburgern
  • C.v.Wurzbach, "Biographisches Lexikon des Kaiserthums Österreich", Wien, 1861
  • Kriegsarchiv Wien, Relation zur Schlacht bei Parma von Prinz F.v. Württemberg, AFA 1734, Kt.431
  • "Die Reiterregimenter der K.K. österr. Armee", Band I. S.148, Wien, 1862 (verfasst von ehem. Offizieren)