Фотолуминисценција

Из Википедије, слободне енциклопедије

Код фотолуминисценције се врши апсорпција упадне светлости и потом се испушта луминисцентна светлост, чији се спектрални састав разликује од спектра апсорбованог зрачења. Луминисцентна светлост има мању фреквенцију (већу таласну дужину) од светлости која је изазвала луминисценцију.[1]

Код течности и гасова луминисцентна светлост нестаје истовремено са престанком осветљавања тела, док код чврстих тела, та светлост се продужава неколико минута, па чак и неколико часова.

Луминисцентна светлост која се гаси прекидом осветљавања тела, назива се флуоресценција. Појава да та светлост постоји и после престанка осветљавања, назива се фосфоресценција.

Када се тело осветли, долази до апсорпције светлости (фотона) што доводи атоме (молекуле) у побуђено стање. При спонтаном преласку атома (молекула) из виших у ниже енергијско стање, настаје луминисцентна светлост. Фотолуминисценција неких течности и гасова може се посматрати и без спектралних прибора. На пример, ако се светлост пропусти кроз петролеј или раствор кинина, траг снопа светлости јасно се уочава. У овом примеру се може голим оком видети да се боја испуштене светлости разликује од боје упадне светлости.

Појава фотолуминисценције има веома широку научну и техничку примену. Анализом спектра фотолуминисцентне светлости могу се добити важне информације о структури и својствима атома (молекула). Фотолуминисцентна светлост је широко заступљена и код флуоресцентних лампи. Луминисцентни извори не захтевају загревање и много су економичнији и трајнији.

Референце[уреди]

  1. ^ Međunarodna unija za čistu i primenjenu hemiju. "photochemistry". Kompendijum Hemijske Terminologije Internet edition.

Додатна литература[уреди]

  • Donald A. McQuarrie, John D. Simon (1997), Physical Chemistry, a molecular approach, University Science Books