Франо Кршинић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франо Кршинић

Франо Кршинић
Франо Кршинић

Општи подаци
Датум рођења 24. јул 1897.
Место рођења Лумбарда, на Корчули (Аустроугарска монархија)
Датум смрти 1. јануар 1982.
Место смрти Загреб (СФР Југославија)
Рад

Франо Кршинић (Лумбарда, на Корчули, 24. јул 1897Загреб, 1. јануар 1982) је био југословенски и хрватски вајар.

Биографија[уреди]

Рођен је 24. јула 1897. године у Лумбарди на Корчули. Дуга каменоклесарска традиција у породици оставила му је у наслеђе сигуран и непосредан однос према камену. Стога се у младости одлучио за рад с каменом. Сходно томе похађао је Вајарски одсек Занатске школе у Корчули, а затим клесарско-каменарску школу у Хоржицама у Чешкој (19121916.). Након завршене клесарско-каменарске школе уписао се на Уметничку академију у Прагу (1916 — 1920.), где је студирао код Вацлава Мислбека и Јана Штурсе. У Чешкој се издржавао клесањем за друге. Дипломирао је 1920. године и одмах се вратио у Краљевину СХС. Живео је у Загребу од 1920. до 1922, те од 1922. до 1924. године у Земуну. У јесен 1924. године постао је учитељ клесања у Високој уметничкој школи у Загребу.

Био је један од оснивача групе Земља 1929. (из које је иступио 1930.) те члан групе Независних. Од 1947. је водио мајсторску радионицу у Загребу. Као истакнути вајар, који је упорним радом изградио властити израз без наглих скокова и изненадних обрата био је члан Југословенске академије знаности и умјетности од 1948. године. Путовао је светом, па је тако био на студијским путовањима у Немачкој (1920.), Грчкој (1922.), Француској (1925. и 1937.) и у Италији (1936.).

Његова појава у хрватском кипарству означава прекид с натуралистичком фактографијом и илустративношћу улепшаног реализма, наративног академизма и орнаменталних облика сецесије. Кршинић је мајстор лирског облика, а највише домете постигао је у женским актовима и фигуралним композицијама и бронци, камену и мрамору (Дијана, 1928.; Буђење, 1928.; Чешљање, 1928.; Мајка и дете, 1940.; Неговатељица ружа, 1940. и 1953.; Мајчина игра, 1942.; Сећање, 1943.; Плети ме, плети, мајчице, 1950.). Сажимањем ликовних елемената, мирним током линије, уравнотеженом градњом маса, идеализацијом и продуховљењем облика он исказује примарну топлину и буђење девојаштва, лепоту младости и интимну драж женства (Мајка купа дете, 1958.).

Као изузетно плодан вајар у камену и бронзи извео је многе репрезентативне споменике (Фране Булић, Загреб, 1953; Еуген Кумичић, Загреб, 1937; Емануел Видовић, Сплит, 1963; Никола Тесла, Госпић, 1981). Значајни су му споменици Народноослободилачкој борби у Сиску (споменик „Устанак“), Грубишном Пољу (Споменик палим борцима и жртвама фашизма, срушен 1991), Дубровнику (Споменик „Партизан на вечној стражи“, срушен 1992), Бакру и Загребу (Споменик жртвама фашизма „Стрељање талаца“), те монументални лик Јосипа Броза (Титово Ужице, 1960). Радио је и скице за споменик Марку Орешковићу (1947), Ивану Гундулићу (1947), Палим ратницима (1948) и Јосипу Брозу (1948). Израдио је споменик Етиопског народног ослобођења (Адис Абеба, у сарадњи с Антуном Аугустинчићем, 1955.).

Радио је и надгробне споменике у Загребу (обитељи Новак, Поповић, Ритиг и Краус на Мирогоју) и Дубровнику (обитељи Липановић), потом портрете, аутопортрете и попрсја (Анте Старчевић, Анте Ковачић, Ј. Кљаковић), ликове позоришних уметника у предворју Хрватског народног казалишта у Загребу у периоду од 1934. до 1948. године (А. Мандровић, Ј. Фројденрих, В. Лисински, Д. Деметер, И. Зајц, М. Ружичка, Строци), рељефе у садри (Сењски ускоци), бронзи (Дафнис и Цхлое; Рибари) и дрвету (Свирачи). Значајне су и његове композиције у теракоти разведенијих облика и немирније површине (Девојка с врчем, 1925.; Одмор, 1928.; Торзо, 1938.; Одмор сељанке, 1942.).

Међу делима из послератног раздобља истичу се већ споменути Рибари (1947.) и Спутана (1957.). Бројна дела Фране Кршинића постављена су у јавним просторима и представљају примере складног споја скулптуре и околиша (Пучка певачица, Илиџа, 1929.; Молитва, Београд, 1930.; Мајчина игра, Сарајево, 1946.). Обле, прочишћене и једноставне форме Фране Кршинића оплемењују градске и парковне просторе у којима се налазе.

Самостално је излагао у Загребу (1921., 1929. и 1932.), Београду (1922., 1924. и 1968.) те у Дубровнику (1971.). Ретроспективну изложбу одржао је у Уметничком павиљону у Загребу јесен 1968. године. Учествовао је на изложбама Пролећног салона (1921—1924), на Међународној изложби декоративне уметности у Паризу (1925.), на изложби југословенске скулптуре и сликарства у Лондону (1930.), на 22. и 25. бијеналу у Венецији (1940. и 1950.) те још неким изложбама. Захваљујући своме раду добио је награду Владимир Назор за животно дело 1962. године и Награду АВНОЈ-а 1968. године.

Након 1974. године, престаје активно радити. Умро је 1. јануара 1982. године у Загребу.

Радови Фране Кршинића данас се налазе у приватним збиркама и музејима у Лондону, Женеви, Москви, Берлину, Минхену, Стокхолму, Њујорку, Вашингтону, Адис Абеби и Кавасакију.

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Револуционарно вајарство. „Спектар“, Загреб 1977. година.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Франо Кршинић