Француска

Из Википедије, слободне енциклопедије

Република Француска (фр. République française, скраћено La France) је држава западне Европе. Француској припадају и прекоморске територије, од којих Гваделуп, Мартиник, Гијана (у Америци) и Реинион (у Индијском океану) представљају пуноправни део француске републике. Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 675.417 km², а њеног европског дела око 547.030 km². По површини Француска је 42. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији. Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море. Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима. По процени из 2009. Француска је имала 65.073.482 становника.^[1] Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи су Марсеј, Лион, Тулуз, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.

Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали. Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајни Франци, су се населили на територију Галије. Франачка држава је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века. Уговором из Вердена (843), Франачко царство је подељено на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.

Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније. Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.

Садржај 1 Географија 1.1 Рељеф 1.2 Клима 1.3 Воде 2 Историја 2.1 Праисторија 2.2 Стари век 2.3 Франачка 2.4 Средњи век 2.5 Ренесанса и апсолутизам 2.6 Револуција и Француско царство 2.7 Доба рестарурације 2.8 Колонијализам 2.9 Савремена историја 3 Политика 3.1 Административна подела 4 Становништво 4.1 Етничке групе 4.2 Религија 5 Језици 6 Привреда 6.1 Пољопривреда 6.2 Рударство и индустрија 6.3 Саобраћај 6.4 Туризам 7 Култура 8 Симболи 9 Наука 10 Школство 11 Медији 12 Државни празници 13 Референце 14 Види још 15 Спољашње везе

[уреди] Географија

Највећи део Француске се налази у западној Европи. На североистоку се граничи са Белгијом и Луксембургом, Немачком и Швајцарском на истоку, на југоистоку са Монаком и Италијом и на југу са Шпанијом и Андором. Са севера и запада запљускује је Атлантски океан (односно Бискајски залив и канал Ламанш), а на југу Средоземно море (Лионски залив и Лигурско море. У саставу Француске је острво Корзика у Средоземном мору и више од 20 прекоморских департмана и зависних територија.

Метрополитанска Француска заузима око 547.030 km², по чему је највећа држава Европске уније. Због специфичног изгледа географске мапе, Француску популарно називају „шестоугао“ (фр. l'Hexagone).

[уреди] Рељеф

У Француској постоји резноврсни облици рељефа, од приморских равница на северу и западу до веначних планина на југу и југоистоку земље. На југу Француска је од Пиринејског полустрва одвојена венцем Пиринеја, а на југоитоку Алпима. Мон Блан, висок 4.807 m је други највиши врх Европе и највиши врх у њеном западном делу, а налази се на граници Француске и Италије. Овде реке су развиле дубоке долине, а глечери који су и заузимали у леденом добу су их додатно проширили и продубили. За разлику од Алпа, Пиринеји у леденом добу нису били толико подложни глацијацији, па ту нема великих глечера, језера и долина који су карактеристични за Алпе. Због висине Пиринеја, путеви између Шпаније и Француске су врло ограничени. Алпи се према северу настављају Јурским планинама које су граница према Швајцарској. У централном делу Француске налази се Централног масива, валовита висораван висока просечно од 800 до 1000 метара, са које се местимично уздижу купе угашених вулкана висине до 1900 m. Долине Роне и Саоне одвајају ове громадне планине од Алпа. Друга група старих громадних планина су Вогези чија висина иде до 1200 m. Долина Рајне дели Вогезе од Шварцвалда у Немачкој.

Остатак Француске чине низије. На северу се налази Париска котлина, у којој је смештено привредно и популацијско језгро Француске. Париску котлину окружују Арморикански масив, Централни масив, Вогези и Ардени. Око Париза постоји систем концентричних гребена, који раздвајају уске равнице. На југозападу у подножју Пиринеја налази се Аквитанска низија, која се широко отвара према мору. Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.

[уреди] Клима

Климатске прилике у Француској су врло разноврсне. За запад и север државе својствена је океанска клима, која је највише изражена у Бретањи. Просечна јулска температура је око 16 °C, а јануарска око 7 °C. Температурне разлике се повећавају према истоку, уз више ведрих и хладних зимских дана, али су и лета прилично ведра и врућа, са мало падавина, која су равномерно распоређена у свим годишњим добима. Планински крајеви имају оштрију климу са дугим снежним зимама. Јужно од Алпа клима је изразито средоземна.

[уреди] Воде

Реке Француске се припадају басену Атлантског океана и Средоземног мора. Већина њих истиче са Централног масива, Алпа и Пиринеја. Најдуже река су:

• Сена (775 km) — равничарска река која има широко разгранат слив са великим притокама Марном и Оазом. Протиче кроз Париз, а улива се у Ламанш.
• Гарона (650 km) — има извор у шпанском делу Пиринеја, протиче кроз Тулуз и Бордо, а при ушћу у Атлантски океан образује широки естуар Жиронду. Главне притоке су Тарн, Ло и Дордоња.
• Рона (812 km) — најпловнија река Француске, извире у швајцарским Алпима из Ронског ледника и протиче кроз Женевско језеро. Код Лиона прима Саону, а друге веће притоке су Дуранс и Изер. Утиче у Средоземно море у делти Камарг, у којој се налази најнижа тачке Француске од -2 m.
• Лоара (1020 km) — најдужа река Француске, извире на Централном масиву. Прима више притока, од којих су најпознатије Але, Шер, Ендр и Вена.

Највеће језеро је Женевско језеро (друго име: језеро Ле Ман, 582 km²).

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Француске

[уреди] Праисторија

Људско присуство на територији Француске се може пратити до доба доњег палеолита. Један од најстаријих археолошких налазишта се налази у пећини код Шилака (Горња Лоара) од пре 1.800.000 година. Неандерталци су почели да освајају Европу пре око 200.000 година, али чини се да су изумрли пре око 30.000 година, вероватно јер су изгубили у трци са данашњим људима током леденог доба. Први модерни људи (Homo sapiens) су се појавили у Европи и Француској пре око 50.000 година у периоду горњег палеолита. Археолошка налазишта из горњег палеолита код места Кро Мањон (кромањонски човек), Грималди и Chancelade у долини Дордоње, стара око 25.000 година. У Француској се налази велики број осликаних пећина из времена горњег палеолита, од којих је вероватно најпознатија пећина Ласко (Дордоња, осликана пре око 15.000 година п. н. е.). Из времена неолита најстарије познато налазиште је код Кортезона (Воклиз), из око 4.500 п. н. е.

У периоду мезолита земљорадња је постепено смањила значај пећина, а у неолиту (од 3. миленијума п. н. е) појавиле су се мегалитске културе. У бронзано доба (око 1500. п. н. е) почели су се да се развијају трговачки путеви. Гвоздено доба и келтска култура појавиле су се током првог миленијума п. н. е.

Насеља на територији данашње Француске дала су имена неколицини праисторијских култура, као што Ашелска, Мустерска, Солитренска или Магдаленска култура.

[уреди] Стари век

Територије данашње Француске, Белгије, северозападне Немачке и северне Италије обухватала је регија Галија у којој су у давној прошлости живели древни келтски народ Гали. Они су се овде доселили 900. године п. н. е., а у 3. веку п. н. е. заузели цео регион. У доњем току Гароне живели су Аквитанци, блиски Баскима. Гали су су основали градове Лутецију и Бурдигалу, док су Аквитанци основали Толосу. Око 680. п. н. е. на медитеранске обале стигли су грчки колонисти који су основали Масилију, Никају и Антиб. Гали су често ратовали са Аквитанцима и Германима, а између 393. и 388. године п. н. е. војска Гала предвођена Бреном је напала Рим након битке на Алији.

Када је картагински војсковођа Ханибал у Другом пунском рату прошао кроз југ Галије, унајмио је галске плаћенике који су се борили на његовој стране у бици код Кане. Југ Француске је био важан Римљанима као копнеа веза до Хиспаније, па су искористили галски напад на римског савезника Масалију да ставе Нарбонску Галију је под римску власт око 125. п. н. е. Римски конзул Гај Јулије Цезар је 51. п. н. е., након Галских ратова, покорио остатак Галије. Упркос галском отпору који је предводио Верцингеторикс, Гали нису одбили Римљане. Гали су на почетлу имали успеха код Герговије, али су коначно поражени код Алезије.

За време Римског царства, галско-римска цивилизација је напредовала. Гали су усвојили латински језик и културу. Од латинског ће се временом развити француски језик. Од другог до петог века нове ере становници Галије су прихватили хришћанство. У деценији након што су Персијанци заробили римског цара Валеријана, римски намесник Постум је 260. упоставио краткотрајно Галоримско царство, које је поред Галије обухватало Пиринејско полуострво и Британију. Галоримско царство је скршио цар Аурелијан после победе у бици код Шалона 274. године.

У Арморику су се у 4. веку доселили Келти из Британије. Они су говорили данас изумрли језик из ког се развио данашњи бретонски језик. Године 418. провинција Аквитанија је дата Визиготима у замену за помоћ у борби против Вандала. Визиготи су претходно 410. године опљачкали Рим и основали престоницу у Тулузу. Римско царство је имало проблема да се избори са свим нападима варвара. Флавије Аеције је морао да користи ова племена једна против других како би осигурао какву-такву римску контролу. Прво је користио Хуне против Бургунда, а Хуни су разорили Вормс, убили краља Гунтера и протерали Бургунде на запад. Аеције је преселио Бургунде код Лугдунума 443. Хуни, које је ујединио Атила, су постали већа опасност, па је Аеције искористио Визиготе против Хуна. Коначни окршај се одиграо у бици на Каталаунским пољима, у којој су Римљани и Готи поразили Хуне.

Римско царство је и даље било пред колапсом. Аквитанија је дефинитивно препуштена Визиготима, који су ускоро покорили јужну Галију и већину Пиринејског полуострва. Бургунди су тражили своје краљевство, а северни део Галије је препуштен Францима. Осим германских народа, и Васконци су ушли у Васкоњу из Пиринеја, а Бретонци у основали своја краљевства у Арморици.

[уреди] Франачка

За више информација погледајте Франачка

У 4. и 5. веку, Галију су преплавила германска племена: Бургунди, Визиготи и Франци, по којима је касније Француска добила име. Краљ Салијских Франака Хлодовех из династије Меровинга је примио хришћанство 498. године. Франци су били прво германско племе које је прихватило католичанство за разлику од осталих Германа који су хришћанство примили у облику аријанства. Већину територије данашње Француске ујединио је Хлодовех 507. године, ставивши под власт Франака Алемане, Бургунде и Визиготе северно од Пиринеја. После Хлодовехове смрти Франачка је прошла кроз дуг период подела, грађанских ратова и уједињења. Током овог периода појавили су се ентитети Неустрија, Аустразија, Бургундија и Аквитанија. Власт краљева је све више слабила, док је власт мајордома (главног службеника краљевског двора) постајала све важнија функција. Пипин Млађи је био први мајордом који је управљао целом државом од 687. до 714. године. Његови наследници су исто мајордоми. Син Пипина Млађег, Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем. Заслужан је за одбрану Европе од арапске инвазије у бици код Поатјеа 732. године.

Од средине осмог века, Карлов син Пипин Мали, је постао први краљ из династије Каролинга. Ова династија је значајно проширила територију Франачке, која је 800. подигнута на ниво царства за време владавине Пипиновог сина Карла Великог. Карло Велики је у својим походима уништио државе Лангобарда и Авара, а затим и његов син Лудвиг Побожни су владали великим делом западне и централне Европе. Након Лудвигове смрт, Уговором из Вердене Франачку су 843. поделила његова три сина: Источну Франачку је добио Лудвиг I Немачки, Средњу Франачку Лотар I, а Западну Франачку Карло Ћелави. Источном делу одговара на оно што је касније постало Свето римско царство, а западном данашња Француска. Заклетве из Стразбура између Карла Ћелавог и Лудвига Немачког, којима су они годину дана раније склопили савез против најстаријег брата Лотара, је најстарији извор који потврђује употребу два различита језика на две стране Рајне (тевтонски и романски језици). Овај текст је често био представљан као оснивачки документ Француске (и Немачке). Потомци Карла Великог су задржали симболичан утицај на територијама које приближно одговарају данашњој Фрацуској све до 987, кад је војвода Хуго Капет изабран за краља Француске. Првобитно језгро француске државе је одговарало феудалном домену краљева из династије Капета (област Ил д Франс у околини Париза).

[уреди] Средњи век

Наследници Хуга Капета су се смњивали на престолу Француске кроз три сукцесивне династије (Капети (987-1328), Валоа (1328-1589) и Бурбона све до 1792. када је погубљен краљ Луј XVI, а затим од 1814. до 1848.

Први краљеви из династије Капета ће постепено проширавати краљевски домен, јачати Француско краљевство, упркос противљењу енглеске династије Плантагенета која је држала неке територије Француске. Сукоб Плантагенета и Капета је почео крајем 12. века, када је француски краљ Филип II Август проширио територију Француске од Пиринеја до Ламанша. Године 1209. покренут је Албижански крсташки рат како би се уклонили јеретички катари из Окситаније (на југу данашње Француске). Овим походом уништени су и катари и сломљена независност јужних делова Француске.

Године 1337. у предвечерје првог таласа Црне смрти, тензије између нове француске династије Валоа и Плантагенета довеле су до низа сукоба познатих под именом Стогодишњи рат (1328–1453). У већем делу Стогодишњег рата више успеха су имали Енглези, а то је кулмирало Уговором из Троa 1420. којим је краљ Енглеске Хенри V је постао регент француског краља Шарла VI. Инспирирани Јованком Орлеанком и преласком војводства Бургундије на њихову страну, Французи су преокренули ток рата и успели да тријумфују у рату, преотевши Енглезима све поседе у Француској осим Калеа. Француска је током рата еволуирала политички и војнички. Стогодишњи рат и црна смрт су ојачале ауторитет краља, која је постала неоспорна у 15. веку за време владавине Луја XI.

Краљ Луј XI се сукобио са бургундском војводом Карлом Смели током Бургундијских ратова. Француска је присвојила Бургундију, али је део Бургундије (данашњи Франш-Конте) уступљен Шпанији 1493. Од 1487. до 1491. је ратовала и поразила војводство Бритању, а припојила га је 1532.

[уреди] Ренесанса и апсолутизам

Француска је доживела велики културни напредак за време краља Франсое I. Француска се умешала у дуге Италијанске ратове (1494–1559). Краљ Франсоа I се суочио се са моћним непријатељима, и био је заробљен и бици код Павије. Француска је нашла савезника у Османлијском царству Сулејмана Величанственог. Отомански адмирал Хајрудин Барбароса је освојио Ницу 1543. и предао ју је Франсои I. У исто време у Француској се појавила протестантска реформација, коју је овде предводио Жан Калвин, против моћи Католичке цркве у Француској. Током 16. века Француска је основала своје колоније у Северној Америци. Жак Картије је путовао дубоко у територију Северне Америке. Највећа група француских колонија ће постати позната под именом Нова Француска.

У 16. веку у Француској је беснео религијски рат католика и протестаната који се завршио доминацијом католика и релативном верском толеранцијом.

Француска монархија је достигла врхунац у 17. веку током владавине Луја XIV. Он је био апсолутни владар врло централизоване државе. У ово време Француска је имала најбројније становништво у Европи и била најзначајнији фактор у европској политици, економији и култури.

[уреди] Револуција и Француско царство

За више информација видети Француска револуција и Наполеонски ратови

Финансијски проблеми, неуспех реформи и незадовољство народа је довело до Француске револуције. Револуцији је претодило покушај Скупштине сталежа да донесу устав Француске. Када је краљ Луј XVI покушао војском да распусти скупштину, нездовољни Парижани су 14. јула 1789. заузели тврђаву и затвор Бастију. Политички и друштвени немири (супростављање траћег сталежа племству) је на крају довео до погубљења краља и укидања монархије 10. августа 1792. Текућа револуција је довела до смене неколико система власти (конвента, директоријума и конзулства), уз скоро константне ратове са другим европским монархијама, забринутих због ширења републиканских идеја.

Године 1799. власт у републици преузео Наполеон Бонапарта је преузео вођство Републике 1799. и прогласио се за цара Француске 1804. Његове армије су се бориле широм Европе, освојиле многе земље, а Наполеонови рођаци су постали нови владари освојених држава. За време његове владавине састављен је Наполеонов код, законик грађанског права, који је постао узор за многе правне системе у свету. После коначног пораза Наполеона 1815. у Бици код Ватерлоа, Француска је поново постала монархија.

[уреди] Доба рестарурације

Тада је почео период нестабилности у коме су се смењивале републиканске, наполеонско-империјалне и монархистичке форме управљања државом. Од пада Наполеона III, године 1870, Француска је република.

[уреди] Колонијализам

Током 17. и 18. века Француска је основала колоније у Северној Америци, Нову Француску (долина реке Сен Лорен), Луизијану и на острвима Кариба. Нову Француску је изгубила у рату против В. Британије 1763, а Луизијану је Наполеон 1803. продао САД-у. У 19. веку Француска је створила велико колонијално царство у Африци, Азији (Индокина), и острвима Пацифика.

Након Другог светског рата, Француска је дала независност готово свим својим колонијама. Нарочито су били крвави ратови за независност Вијетнама и Алжира.

[уреди] Савремена историја

У Првом светском рату Француска је уз Русију, Велику Британију и Србију била главни противник Немачке и Аустро-Угарске. По броју жртава на страни савезника Француска заузима друго место са 25 посто, што је преведено у бројкама 5,6 милиона, од којих је 1,357 милиона војника погинуло, а 4,266 рањено. Као до тада једна од водећих колонијалних сила света, Француска је водила рат за одбрану свог политичког и економског утицаја.

За разлику од Првог светског рата, када је Француска имала водећу улогу на страни савезника, у Другом светском рату је брзо поражена и окупирана јуна 1940. Немци су је поразили користећи муњевите тенковске продоре (блицкриг). Окупатори су поделили Француску на два дела; на северозападни део који је директно окупирала Немачка, и на југоисточни део којим је управљала колаборационистичка влада у Вишију. За веме рата у Француској је деловао покрет отпора. Новембра 1942. Немци су окупирали и југоисток Француске. Француску су ослободили англо-амерички савезници, углавном САД, а ослобађање је започело искрцавањем у Нормандији јуна 1944. (види: Битка за Нормандију). Нову, антифашистичку владу Француске је организовао покрет генерала Шарла де Гола. Француски губици живота у току рата су укупно били мали, иако је јеврејска заједница веома страдала.

Деценију по завршетку рата Француска губи главне колоније у Африци. Од 1958. (Пета република), председник Француске има јаке надлежности у области извршне власти. Последњих деценија Француска је са Немачком играла централну улогу у интеграцији земаља Европе у Европску унију. Евро је увден као национално средство плаћања 1999. Пре тога коришћена је традиционална валута Француске: француски франак. Француска је једна од 5 сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација.

[уреди] Политика

Француска је централизована полупредседничка република. Устав Пете републике је усвојен на референдуму 28. септембра 1958. Референдум је значајно ојачао ауторитет извршне власти у односу на скупштину. Извршана власт има двојицу лидера: Председника републике (тренутно Николас Саркози), који је шеф државе и бира се директоно на изборима на мандат од 5 година (претходно 7), и Владу, на чијем је челе премијер којег именује председник. Тренутни премијер је Франсоа Фијон.

Парламент је дводоман и састоји се из Народне скупштине која броји 577 чланова, и посредно изабраног Сената сачињеног од 331 особе. Народна скупштина има моћ да распусти владу, па тако већина чланова у скупштини бира владу. Сенатори се бирају на мандат од 6 година (првобитно 9 година), а једна половина посланика се бира сваке три године почевши од септембра 2008. Законодавна моћ скупштине је ограничена; у случају неслагања два дома Парламента, Народна скупштина има последњу реч, осим код уставних закона. Влада има јак утицај на обликовање става парламента.

Политику Француске одликују два супротстављења блока: једав левичарски око Социјалистичке партије и десничарски, претходно окупљен око странке Окупљање за републику, а данас око њеног наследника Уније за народни покрет. Извршну власт сада чине чланови Уније за народни покрет.

[уреди] Административна подела

Француска је подељена на 26 региона, који даље обухватају 100 департмана. Двадесетдва региона се налазе у европском делу Француске (Метрополитанска Француска) која обухвата и острво Корзика. Преостала четири ваневропска региона се састоје од по само једног департмана и зову се Прекоморски депармани и региони (Départements et régions d'outre-mer - D.R.O.M.). То су: Гваделуп, Мартиник, Француска Гијана и Реинион. Француске прекоморске територије нису организоване у овај систем, оне већином нису део ЕУ, и у њима само делимично важе француски закони.

Регион	Департмани
Алзас	Доња Рајна, Горња Рајна
Аквитанија	Дордоња, Жиронда, Ланде, Лот и Гарона, Атлантски Пиринеји
Оверња	Алије, Кантал, Горња Лоара, Пиј де Дом
Доња Нормандија	Калвадос, Манш, Орн
Бургоња	Златна обала, Нијевр, Саона и Лоара, Јон
Бретања	Обале Армора, Финистер, Ил и Вилен, Морбијан
Центар	Шер, Ер и Лоар, Ендр, Ендр и Лоара, Лоаре, Лоар и Шер
Шампањ-Арден	Ардени, Об, Горња Марна, Марна
Корзика	Јужна Корзика, Горња Корзика
Франш-Конте	Ду, Горња Саона, Јура, Територија Белфор
Горња Нормандија	Ер, Приморска Сена
Ил-де-Франс	Есон, Сенски висови, Париз, Сена и Марна, Сена-Сен Дени, Долина Марне, Долина Оазе, Ивлин
Лангдок-Русијон	Од, Гар, Еро, Лозер, Источни Пиринеји
Лимузен	Корез, Крез, Горњи Вијен
Лорен	Мерт и Мозел, Меза, Мозел, Вогези
Средишњи Пиринеји	Аријеж, Аверон, Жерс, Горња Гарона, Високи Пиринеји, Лот, Тарн, Тарн и Гарона
Север-Па де Кале	Север, Па де Кале
Регион Лоара	Атлантска Лоара, Мен и Лоара, Мајен, Сарт, Вандеја
Пикардија	Ен, Оаза, Сома
Поату-Шарант	Шарант, Приморски Шарант, Де Севр, Вијен
Прованса-Алпи-Азурна обала	Горњопровансалски Алпи, Приморски Алпи, Ушће Роне, Горњи Алпи, Вар, Воклиз
Рона-Алпи	Ен, Ардеш, Дром, Горња Савоја, Изер, Лоара, Рона, Савоја

[уреди] Становништво

Највећи и најважнији градови су Париз (регија Паришка регија) са око 12 милиона становника, затим Марсеј, Лил и Лион који имају око милион становника.

• Види још: Списак градова у Француској

По процени од 1. јануара 2004. број становника укључујући и прекоморске области износи око 61,9 милиона. По броју становника Француска заузима друго место у Европској унији (после Немачке) и чини 13 % становништва ове организације.

Године 2003. родило се 792.600, а умрло 560.300 људи. Када је 2004. вршен попис 16,2 % становништва је било старије од 65 и 25,3 % млађе од 20 година, док је 1994. 14,6 % становништва било изнад 65 и 26,7 % испод 20 година.

У 2003. години склопљено је 280.300 бракова, што је 6000 мање него 2002. У просеку мушкарци су имали 30,4, а жене 28,3 године. Мушкарци у Француској живе у просеку 76,7, а жене 83,8 година.

[уреди] Етничке групе

• Французи
• Бретонци
• Баски
• Корзиканци
• Немци (у Алзасу)
• Фламанци
• Арапа (4,5 милиона)
• Окситанци
• Каталонци
• Јевреји
• Португалци
• остале етничке групе из Источне Европе и Африке

Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну Француску нацију. Бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион. Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту; становници југа Француске имају доста другачији и оштрији дијалекат од северњака. Град Тулуз је највећи град Окситана и њихова престоница. На југу Француске ка граници са Шпанијом је и регија Баска која се мањим делом налази у Француској, а већим у Шпанији. Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Корзика је један од најруралнијих делова државе што приморава становнике да мигрирају у континентални део државе. Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсеј и околина, где они чине већинско становништво. По неким статистикама стоји да у Француској има 4,5 милиона Арапа. У периоду после Другог светског рата имигранти све чешће долазе у сукоб са актуелном влашћу пре свега због тешког социјалног положаја али и због расне дискиминације. Иако Француска важи за европску демократију, дискриминација на расној основи није ретка, нарочито према Арапима и Африканцима.

[уреди] Религија

Француска је по уставу лаичка држава која поштује све религијске заједнице и не разликује их. Становништво се не пописује по вероисповести, али постоје статистичке индикације.

По подацима из 2006. у Француској 51 % становништва припада римокатоличкој цркви, 31 % су атеисти, око 4 % су муслиманске вероисповести, протестаната има 3 %, јевреја 1%. Преосталих 10 % припада другим религијским заједницама или се не изјашњава.

Анкета из 2007. је на питање „Којој религији сте најближи“ дала следеће резултате: 64 % католицизму, 3 % исламу, 2,1 % протестантизму и 0,6 % јудаизму. 27 % анкетираних су се изјаснили као атеисти.

[уреди] Језици

Званични језик у Француској је француски, који поседује различите дијалекте у зависности од подручја, али који нису јасно дефинисани у француској граматици. Регионални језици попут бретонског у Бретањи, фламанског на граници са Белгијом, баскијског у централним и источним Пиринејима, каталонског, окситанског и других, углавном се могу учити у школи као други страни језик, али њихова употреба у службеним документима и на државном нивоу је забрањена. Француска такође не признаје националне мањине, водећи се националистичком политиком асимилације. У француским прекоокеанским колонијама поред француског користе се и локални језици. Арапски језик није у званичној употреби иако велики број Арапа живи у Француској.

[уреди] Привреда

Француска припада групи 7 привредно најразвијенијих држава света.

[уреди] Пољопривреда

Пољопривреда је добро развијена, гаји се пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, кромпир, шећерна репа, уљана репица, хмељ, лан, дуван, воће, поврће и винова лоза. Такође, заступљено је и месно и млечно говедарство, свињогојство и овчарство. Риблов је значајна грана, а највише се лови бакалар и то у околини Исланда, Њуфаундленда и Гренланда.

[уреди] Рударство и индустрија

Француска лежи на великим рудним богатствима од који се значајно истичу налазишта гља, гвоздене руде, боксита, урана, камене соли, цинка, нафте и природног гаса. Индустрија је најразвијенија у Париском басену, а нарочито црна и обојена металургија, прехрамбена, текстилна, аутомобилска, авионска, индустрија гуме и машинска индустрија. Такође истичу се и хемијска и електронска индустрија, као и рафинисање нафте.

[уреди] Саобраћај

За више информација погледајте Саобраћај у Француској

Француска је једна од највећих и најзначајнијих земаља у Европи. Она излази на низ веома важних мора и протеже се кроз низ веома важних области (Атлантик, Ламанш, Средоземље, област Алпа, долине Рајне и Роне), па је многи сматрају "кључном земљом западне Европе". Француска је такође високоразвијена земља, што све заједно чини њену саобраћајну мрежу густом, високо развијеном и сигурном.

Француска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Највећи саобраћајни чвор земље и једна од највећих у Европи је главни град, Париз.

По подацима из 1998. године укупна дужина железничке мреже у Француској је 31.939 km, од чега је 31.840 km под надлежношћу СНЦФа. Ово се односи на пруге стандадног колосека. Поред тога у земљи постоји и 99 km пруга уског колосека (1000 mm). Француска железница је веома напредна и она је превазишла многе природне препреке, попут Ламанша, где постоји подземна веза железницом. Такође, француска железница слови за најбржу на свету. 2007. г. постигнут је нови рекорд од 575 km/h. "ТЖВ" возови обићно иду брзинама преко 300 km/h, па је чак у земљи отворена расправа да ли се временски исплати ићи авионима на домаћим линијама.

Градска железница је присутна у свим већим француским градовима. Метро систем је присутан у највећим градовима. За разлику од других земља возови се крећу левом страном (изузев у Лионском метроу). Престоница Париз има најразвијену метро мрежу са 16 линија.

Укупна дужина путева у Француској у 1998. години је 893.300 km, од чега је на савремене аутопутеве отпадало 12.000 km, а на магистралне путеве 30.500 km. Управа над аутопутевима је у рукама приватних предузећа, али под надгледањем државних органа. Друмска мрежа је високо развијена, али по густини заостаје за многим европским земљама (нпр. Немачка). Такође, заостаје и за француском железницом. Путна мрежа нижег ранга такође је високог квалитета. Државни аутопутеви се углавном поклапају са Европским саобраћајним коридорима и носе двозначну ознаку "М+број". У расподели бројева нема строгих правила, мада постоје нека начела. Нпр. најстарији (а тим и најважнији) аутопутеви носе бројеве од А1 до А10, а аутопутеви који крећу од Париза су сви испод броја А20. Најчешћи случај је да један важни аутопут који креће од престонице носи једноцифрен број (нпр. А1), а да аутпутеви који се одвајају од њега именују двоцифреним бројем који почиње цифром првог (нрп. А186, А137). Поред Париза велика аутопутна чворишта су и Марсеј, Лион, Лил, Бордо, Стразбур, Ле Ман. На прилазима великим градовима аутопутеви често имају и по 3 траке у једном смеру.

У погледу воденог саобраћаја истичу се следеће луке — Марсељ, Авр, Денкерк, Руан, Нант и Бордо. Највећа лука је у Марсељу, која је и светског значаја и опслужује више земаља у залеђу. Лука Авр је главна лука града Париза и налази на ушћу Сене у Ла Манш. Све важне луке су се развиле на ушћима великих река у море.

Унутрашњи водени саобраћај Француске је веома развијен, јер постоје изванредни услови за то - велики равничарски предео, велики број великих и дугих река, ниски превоји и развођа. Дужина путева (пловних река и канала) је 14.932 km, од чега је 6.969 km под сталним прометом. Иако окосницу чине реке Француске, попут Лоара, Жиронде, Роне , Сене, на државну мрежу наслањају и гранични пловни путеви (Рајна, Меза) више околних земаља (Белгија, Немачка, Француска). Вештачки прокопани канали играју веома важну улогу у унутрашњем воденом саобраћају Француске будући да спајају сва прометно битнија мора и реке и омогућавају пловидбу између различитих делова земље без изласка из територијалних вода. Такође, она знатно скраћују неке природне пловне раздаљине. У држави постоји девет међународних аеродрома, а највећи су „Орли” и „Шарл де Гол” у Паризу. Државна авиокомпанија је Ер Франс.

[уреди] Туризам

Француска је једна од најпосећенијих држава на свету. Са 81,9 милиона страни туриста 2007. године, Француска је испред Шпаније и Сједињени Држава.^[2] У Француској се налазе градови од великог културног значаја (од којих је најзначајнији Париз), морска и планиска летовалишта и руралне области у којима људи могу да уживају у природи и миру. Осим овог вида туризма, у градић Лурд угости више милиона верских туриста сваке године. Најпопуларније туристичке знаменитости Француске (према подацима из 2003. године) су: Ајфелов торањ, музеј Лувр, Версајски дворац, музеј Орсеј, Тријумфална капија, Центар Жорж Помпиду, Мон Сен Мишел, дворац Шамбор, Сен Шапел, дворац Високи Кенигсбург, Пи де Дом, Пикасов музеј и Каркасон.^[3]

[уреди] Култура

За више информација погледајте Француска култура

• Француска академија
• Француска уметност
• Француска књижевност
• Француска музика
• Списак Француза

У Паризу се налази вероватно најпознатији музеј уметности на свету: Лувр.

[уреди] Симболи

Француска држава има богату збирку националних симбола. Поред заставе - триколора, националног мота, химне, грба, печата и логоа, то су и Маријана (девојка персонификација Француске), фригијска капа, петлови, скраћеница RF, национални празник 14. јул - Дан Бастиље, богиња слободе, лоренски крст (симбол антифашистичког покрета).

[уреди] Наука

Француска је дала велики допринос светској науци. Њени најзначајнији представници су: физичари Блез Паскал, Марија и Пјер Кири, хемичар Антоан Лавоазје, биолог Луј Пастер, математичар Лаплас, филозоф Рене Декарт и многи други.

[уреди] Школство

Као и у скоро свим осталим европским земљама школовање је обавезно. Деца могу похађати наставу у школама, код куће или учити самостално. За сада има око 10.000 деце и младих која не похађају ни један од наведених видова наставе. Школство Француске подељено је на предшколско (Maternelle), основну школу (école élémentaire), остале школе (collège, lycée), средњу школу и факултет.

Најпрестижнија високошклолска установа у Француској је универзитет Сорбона у Паризу.

[уреди] Медији

Најважнији француски штампани медији су дневне новине. Најпознатије су: Le Monde и Libération (око 500.000 примерака), Le Figaro (конзервативне, 450.000 примерака), Les Echos и La Tribune (привредне, између 125.000 и 180.000 примерака), L'Humanité (74.000 примерака), La Croix (католичке, 114.000 примерака), L'Equipe (спортске, 485.000 примерака), France soir.

Најважније недељни магазини су: Le Nouvel Observateur , (400.000 примерака), L'Express (400.000 примерака), Le Point (400.000 примерака), L'événement du Jeudi. Такође су познати регионалне новине Ouest France.

Најважнији ТВ медији су: TV5, TF1, France 2, France 3, Canal Plus, France 5/Arte, M6. +

[уреди] Државни празници

датум	назив	локални назив	напомене
1. јануар	Нова година	Jour de l'An
покретни датум	Ускрсни понедељак	Lundi de Pâques	дан након Ускрса
1. мај	Празник рада	Fête du Travail
8. мај	Дан победе	Victoire 1945	крај Другог светског рата
покретни датум	Вазнесење Господње	Ascension	40 дана након Ускрса
покретни датум	Духови	Pentecôte	седми дан после Ускрса
14. јул	Дан пада Бастије	Fête Nationale	највећи француски празник
15. август	Велика Госпојина	Assomption
1. новембар	Сви свети	Toussaint
11. новембар	Дан примирја	Armistice 1918	крај Првог светског рата
25. децембар	Божић	Noël

[уреди] Референце

[уреди] Види још

• Француске прекоморске територије
• Региони Француске
• Департмани Француске

[уреди] Спољашње везе

• Веб страница Председника Француске
• Веб страница Владе Француске

Координате: 42°-51° СГШ, 5° ЗГД - 8° ИГД