Франческо Петрарка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франческо Петрарка

Francesco Petrarca00.jpg
Франческо Петрарка

Информације
Датум рођења 20. јули 1304.
Место рођења Арецо
Датум смрти 18. јули 1374.
Место смрти Арква Петрарка
Дела
Потпис

Франческо Петрарка (итал. Francesco Petrarca; Арецо, 20. јули 1304Арква Петрарка, 18. јули 1374) био је италијански песник на народном и латинском језику, хуманиста, аутор Канцонијера.

Живот[уреди]

Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је Пиетра ди Паренце, који је био бележник у Фиренци и који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је, дакле, poeta laureatus још пре него што је написао многа дела по којима је касније био познат. Веома тешке године за Петрарку биле су четрадесете године када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348). Умире у Аркви.

Петрарка као хуманиста[уреди]

Петрарка је показивао велику љубав према античким писцима, као и према латинском језику. Писање је оно што га повезује са писцима славне антике, са којима стално треба водити разговор. Петрарка се залаже и за подражавање античких узора, и то за подражавање у облику, језику и стилу. Међутим, сматра да не треба подражавати стил само једног писца, већ треба уочити квалитете више њих и те квалитете подражавати. Био је велики противник схоластике и аристотелизма, страна су му сва дубоко научно утемељена истраживања и схватања света, прорачуни и гломазни филозофски системи. Велику пажњу поклања филозофији морала и испитивању човекових унутрашњих садржаја. Његови највећи узори и аутори који су на њега највише утицали јесу Цицерон, Сенека, Августин и посредно Платон (али нема утицаја Платона који се тиче љубави, већ само дијалога Тимај). Петрарка покушава да покаже да постоји континуитет између античке и хришћанске мисли. Његова филозофија може се назвати хришћанским хуманизмом.

Стваралаштво[уреди]

Проблем језика[уреди]

Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова. У својим делма на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства. Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику.

Писма[уреди]

Писма која је Петрарка размењивао са својим пријатељима, нису обични и на брзину написани текстови. Писма су сакупљена и после више детаљних ревизија сврстана у збирке писама од којих су најпознатије Пријатељска писма и Старачка писма. У већини писама желео је да искаже своја схватања о поезији и о животу уопште. Многа су састављна са намером да искаже неке своје идеје. За ове збирке карактеристична је велика разноврсност тема, од чега су најзаступљенија филолошка и књижевна питања, а има и филозофских и теолошких размишљања. Осећа се велики утицај Цицеронових писама, као и Сенекиних Epistolae morales.

Дела на латинском језику[уреди]

Од дела на латинском, написао је поему Африка захваљујући којој је добио ловоров венац. У делу се опева Други пунски рат, а осећа се тежња ка повезивању славне римске прошлости и Италије. У делу Пастирски спев који је збирка од дванаест еклога, осећа се јак утицај Вергилијевих Буколика. На латинском језику написао је и Писма у стиху, као и седам псалама Покајнички псалми. Петраркино дело О славним људима састоји се од биографија тридесет и шест античких ликова, а никада није добило своју коначну верзију. Саставио је и четири књиге историјских анегдота под називом Књиге о спомена вредним стварима, а написао га је сакупљајући примерке из античких времена. Написао је и Сиријски итинерер који представља неку врсту археолошко-географског водича. Најпознатија моралистичка расправа јесте О самотном животу. Дело јесте похвала усамљености, односно таквом животу у коме се човек налази у самоћи природе, пише и дописује се са одабраним пријатељима и проживљава хришћанске вредности, а сав интелектуални напор усмерен ка испитивању себе. Представља хваљење vita contemplativa насупрот vita activa који подразумева учествовање у друштвеним догађајима. Петрарка је увек настојао да усагласи ове две крајности, као и да истакне вредност активног живота који је у средњем веку био мало цењен. Написао је дело О побожној доколици, као и расправу О помоћима у доброј и злој срећи, а написао је и бројне полемике.

Моја тајна[уреди]

Дело Моја тајна веома је значајно за разумевање Петраркине интиме. Дело је осмишљено као разговор песников са Августином и то у присуству Истине, а организовано је у три књиге. Петрарка овде говори о својим унутрашњим противречностима, а дело представља унутрашњу анализу песникове душе. Августин, међутим, не представља неку особу која се налази ван песникове личности, он је одраз једног дела песникове душе, оног дела који му говори како треба исправно поступати, док је сам песник оличење стварног Петраркиног понашања. У делу не долазе у сукоб две личности, већ две крајности једне личности, односно пишчевог ја. Песник на крају обећава да ће покушати да што боље спозна самог себе сакупљајући разбацане крхотине своје душе.

Канцонијер[уреди]

Канцонијер Франческа Петрарке представља једну од најпознатијих и наутицајнијих збирки песама у светској књижевности. Представља песничку жижу из које су расејане песничке одлике ренесансе. Извршило је утицај на читаву епоху и на генерације песника након Петрарке, на тзв. петраркисте. Збирка је позната и под називима Риме или Расуте риме. У збирци се налази 366 песама које су нумерисане и немају наслов (317 сонета, 29 канцона, 9 сестина, 7 балада, 4 мадригала). Канцонијер је инспирисан Петраркином платонском љубављу према Лаури, а садржина, са неколицином изузетака, прати ову љубавну историју. Неки ово дело сматрају лирским романом увиђајући да у Канцонијеру постоје интервали у које се песме могу разделити, док су други склони да у њему виде скуп фрагмената песникових осећања, од чега није желео да направи једну велику љубавну песму. Свака песма је самостална и схватљива по себи, нема велике разноликости сижеа, описана је гомила малих згода које нису међусобно повезане, али основа ипак остаје иста. Нема нити правог историјског следа. Збирка се може поделити на две целине, прву целину чине песме које говоре о тренуцима пре Лаурине смрти, док друга исказује Петраркина осећања и размишљања проузрокована Лаурином смрћу. Канцонијер почиње обраћањем читаоцима којима износи историју своје љубави од тренутка када је први пут угледао Лауру и кад га је Амор погодио љубавном стрелом. Однос према Амору код Петрарке је амбивалентан. Свестан је да му љубав доноси усхићење, али некад и бол, и тада га мрзи. Такође, Амор за Петрарку представља персонифовану љубав, део је песника, који дели своје сопство не би ли имао саговорника. Разна осећња и ситуације смењују се у Канцонијеру једна за другом, а некад су поједина осећања ограничена само на један сонет. Лаура у Канцонијеру није приказана као права жена, већ је нереална. Многи су сматрали да она заправо није ни постојала. Петрарка је пре свега опевао Лаурину лепоту, као и детаље те лепоте од којих су касније петраркисти саставили идеалан лик жене. Она је лепша од свих, она је божанска. Али, она у себи има и нечег конвенцијалног, Петрарка је замишља онако како би сви замишљали идеалну жену, њена лепота приказана је према унапред замишљеном обрасцу. Осим што је лепа, она је и добра, у њој се остварује антички идеал калокагатије. За Петрарку она узрок свег савршенства, пут до Бога, од ње долази сва врлина и светлост. У неким тренуцима говори о њој као о својој пропасти. Петрарка је приказује у противречностима, некада је понизна, некада горда, она је за њега слатка непријатељица. Лаура за Петрарку представља сталну жељу коју он не може задовољити, али је она истовремено и разлог живота. Што се више иде према крају Канцонијера, то се више сећања на Лауру преплићу са признавањем Бога, да би се Канцонијер завршио молитвом Богородици да га Бог прими у вечни мир. Петрарка је на народном језику написао и дело Тријумфи, које је имало знатно јаснију спољашњу структуру од Канцонијера.

Библиографија[уреди]

Издања[уреди]

  • Francesco Petrarca, Moja tajna (preveo Frano Čale), Grafički zavod Hrvatske, 1987.
  • Frančesko Petrarka, Soneti i kancone (preveo Musić Srđan), Rad, 1964.
  • Франческо Петрарка, Канцонијер (превео Иван Лалић), Просвета, 1968.
  • Francesco Petrarka, Kanconijer (preveo Frano Čale), Nakladni zavod Matice hrvatske, 1974.
  • Франческо Петрарка, Два дијалога радости с разумом (превео Синан Гуђевић), Мостови, 1992.
  • Frančesko Petrarka, Pjesme Lauri (preveo Maroević Tonko),Znanje, 1982.
  • Франческо Петрарка, Канцонијер (превели Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Олинко Делорко), Гутенберговца галаксија, 1996.
  • Франческо Петрарка, Канцонијер (превели Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Олинко Делорко), Књига-комерц, 2007.

Литература[уреди]

  • Франческо де Санктис, Критички есеји, Култура (превела Бакотић-Мијушковић, Вера), 1960.
  • Frano Čale, Petrarka i petrarkizam, Školska knjiga, 1971.
  • Giulio Ferroni, Istorija italijanske književnosti tom 2, CID, 2005.
  • Euđenio Garen, Italijanski humanizam: filozofija i građanski humanizam u renesansi, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
  • Bogdan Suhodolski, Moderna filozofija čoveka, Nolit, 1972.
  • Frano Čale, Frančesko Petrarka, Književna smotra br. 3, 1980.
  • Frano Čale, Petrarka i petrarkizam u slavenskim zemljama: radovi međunarodnog simpozija, Liber, 1978.
  • Хуго Естенсоро, Реци Лаури да је волим (превела Наташа Ваван), Златна греда, 2005, бр. 41
  • Мирка Зоговић, Књижевна прожимања, Рад, 2000.
  • Милутин Голевић, На лепом лицу и смрт беше лепа, Стварање, 1995, бр 11-12

Спољашње везе[уреди]