Фрајкори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Добровољац Михаљевићевог српског фрајкора (реконструкција по Павлу Васићу, Музеј првог српског устанка).

Име фрајкори (немачки „слободне трупе“) је првобитно коришћено за добровољачке јединице. Прве фрајкоре је регрутовао Фридрих II Велики за време Седмогодишњег рата. Други фрајкори (српски - фрајкор) се појављује током аустријско-турског рата 1788-1791. године у Срему и Србији и у њему учествује, између осталих, и Карађорђе. Следећи се појављују током Наполеонових ратова под вођством на пример Лудвига Адолфа Вилхелма фон Литцова. Редовна војска је фрајкоре сматрала непоузданим, па су махом коришћени као страже и за помоћне дужности.

Ипак, значење речи се изменило временом. Након 1918, термин је коришћен за екстремно-десничарске паравојне организације, које су ницале широм Немачке кад су се војници вратили из пораза у Првом светском рату. То су биле једне од вајмарских паравојних формација активних у том периоду. Многи немачки ветерани нису више били способни за цивилни живот и ступали су у фрајкоре како би нашли стабилност унутар војне структуре. Други, бесни због изненадног и наизглед необјашњивог пораза су ушли у фрајкоре како би сузбили комунистичке устанке, или дошли до неке врсте освете (види: Легенда о убоду у леђа). Значајну подршку им је пружио Густав Носке, немачки министар одбране, који их је користио да уз велико насиље сломи Спартакистичку лигу, укључујући убиства Карла Либкнехта и Розе Луксембург 15. јануара, 1919. Такође су коришћени у гушењу Баварску Совјетску Републику, 1919.

Неки фрајкори су се борили у Балтику, Шлезији и Пруској, по завршетку Првог светског рата, понекад са значајним успесима чак и против регуларних трупа.

Званично су престали да постоје 1920, мада су бивши чланови подржали Капов пуч марта 1920. (који се завршио катастрофално).

Неки од будућих чланова и вођа НСДАП-а су били чланови фрајкора, укључујући Ернста Рема, будућег шефа СА (јуришни одреди), и Рудолфа Хеса, будућег команданта Аушвица.

Већина чланова фрајкора су ипак остали аутсајдери у Трећем рајху. Често контроверзно питање међу ветеранима фрајкора је било, „Где је био Хитлер 1919/20, када смо се борили са комунистима?“ (1919 — 1920, Хитлер је тек почињао политичку каријеру као вођа мале и тада непознате партије у Минхену).

Херман Ерхард и његов заменик, Еберхард Каутер, вође Викиншке лиге су одбили да помогну Хитлеру и Лудендорфу у Пивничком пучу и радили су против њих.

Фрајкори на југословенским просторима[уреди]

У југословенским земљама фрајкори су врбовани углавном међу избеглицама из Србије и Босне и употребљавани у рату између Аустрије и Турске 17881791. Војно уређење и фрајкорска дисциплина били су налик просечној граничарској војсци: заповедају им претежно граничарски официри и подофицири, али су на српском ратишту многи домаћи људи дошли до фрајкорских чинова. У Босни за време рата од 1788—1791. фрајкори се организују уз граничне пукове: фрајкори личке, оточачкр и слуњске регименте, босански фрајкор, Вукасовићев и славонски фрајкор. Босански фрајкори су били распоређени на граничничарским пуковима уздуж босанско-хрватске границе од тромеђе Лике, Далмације и Босне па до ушћа Дрине у Саву. Они служе аустро-турском рату аустријској војсци као извиднице, предстраже и као заштитнице и упадају четујући дубоко по Босанској крајини.

Познатији и изразито важнији били су фрајкори на простору Србије. Први српски фрајкор образован је децембра 1787. од избеглица из Србије, што су суделовали у неуспелом покушају освајања Београда на препад. Заповедник му је био Михаило Михаљевић, који ће све до краја рата остати на челу фрајкора у Србији. И у Србији је положај претходнице аустријске војске био првенствено задужење фрајкора. Пошто ова војска не прелази у Србију 1788, д то фрајкори сами ратују по њој, Коча Анђелковић у долини Мораве, а Михаљевић у западној Србији.(Кочина крајина) И касније, када аустријска војска 1789. опседа и заузима Београд, војне операције по Србији врше фрајкори. Они чисте земљу од Турака и штите повлачење аустријске војске 1790—1791. Дугорочни значај фрајкора у Србији огледа се у израженом народно-ослободилачком наличју покрета, као и искуству до којег су десетине хиљада Србијанаца дошли ратујући за аустријски рачун. Ово ће искуство вешто искористити у Првом српском устанку 18041813.

Карађорђе и добар део вођа првог српског устанка ратовали су као фрајкори у рату 1788—1791 који је завршен Свиштовским миром.

У мађарској револуцији 18481849. на страни Аустријанаца, поред неколико других фрајкора, помиње се и Турољска чета (80 људи) формирана 1848. у саставу трупа бана Јелачића.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Д. М. Павловић: Србија за време последњег аустријско-турског рата (1788—1891 год), Посебна издања СА, 1910, XXXII.
  • С. Пантелић: Кочина Крајина, Београд 1930.
  • Васо Чубриловић, Босански фрајкори у Аустријско-турском рату 1788—1891, Братство св. Саве 1933 стр. 102—133.

Спољашње везе[уреди]