Фрањо Грегурић
| Фрањо Грегурић | |
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 12. октобар 1939. |
| Место рођења | Лобор (Краљевина Југославија) |
| Држављанство |  Хрватска |
| Народност | Хрват |
| Диплома са | Универзитет у Загребу |
| Списак председника влада Хрватске | |
| Мандат(и) | |
| 3. премијер Републике Хрватске | |
| 17. јул 1991. — 12. август 1992. | |
| Председник | Фрањо Туђман |
| Претходник | Јосип Манолић |
| Наследник | Хрвоје Шаринић |
уреди  |
|
Фрањо Грегурић (12. октобар 1939.) je хрватски политичар и привредник. Био је трећи председник Владе Републике Хрватске.
Биографија [уреди]
Рођен у загорском селу Лобор. Завршио је средњу техничку школу у Загребу, а затим дипломирао на Техничком факултету Универзитета у Загребу. Радно искуство градио је у хемијској фабрици „Радоња“ из Сиска, као и „Кромос“ из Загребу у којој је напредовао до позиције техничког директора. После прелази у велико државно предузећа „Астра“ из Загреба на високу функцију. У то време Астра је извозла у Совјетски Савез тако да је радио и у Москви неко време.
После првих вишестраначких избора 1990. године улази у политику као члан Хрватске демократске заједнице. У другој хрватској влади, у кабинету Јосипа Манолића, био је потпредседник Владе од 8. новембра 1990. године када је заменио Мату Бабића.[1] Председник Републике Хрватске Фрањо Туђман поставио га је за трећег хрватског премијера 17. јула 1991. године. На функцији је остао до парламентарних избора 1992. године.[2]
Кад је преузео дужност председника Владе, Хрватска се налазила у тешкој ситуацији. Иако је 25. јуна 1991. донела Уставну одлуку о самосталности и суверености, Хрватска је одгодила њене правне учинке због тромесечног мораторијума међународне заједнице, стога није била међународно призната као самостална држава. У Крајини су избили немири побуњених Срба. Неколико недеља касније, после неколико неуспеха још неискусне Хрватске војске, у Владу су ушли и чланови других политичких странака заступљених у Хрватском сабору (осим Хрватске странке права). Та Влада касније је била позната и као Влада националног јединства.
За време мандата Грегурићем владе, Хрватска је се осамосталила, одлуком Сабора од 8. октобра 1991., а 15. јануара 1992. године призната је и од стране међународне заједнице.[3] У фебруару 1992., Влада националног јединства почела се распадати. Најпре ју је напустио Дражен Будиша, председник Хрватске социјално-либералне странке, из протеста што је Влада понудила аутономију крајинским Србима, а за узврат је тражила њихово признање хрватског суверенитета. Будишину одлуку следили су и представници других странака осим ХДЗ-а. До краја његовог мандата Грегурићеву Владу поново су попунили министри из ХДЗ-а.
Након других парламентарних избора 1992. године постао је посланик у Сабору. На парламентарним изборима 1995. поново је изабран у Сабор. Био је и саветник председника Фрање Туђмана за привреду од 1993. до 1995. године.[4]
Био је председник Хрватске ватрогасне заједнице од 1993. до 2000. године. Од 1995. до 1999. био је члан надзорног одбора Сладоране из Жупање и заменик председника надзорног одбора Индустрије нафте (ИНА) из Загреба. Од 2008. године члан је надзорног одбора Европетрола из Ријеке.[4] У јулу 2004. године изабран је за председника надзорног одбора Елка кабели из Загреба.[5] Од 2008. године члан а од маја 2010. председник је надзорног одбора Института ИГХ из Загреба.[6]
Оженио је Јозефину с којом има двоје деце. Кћерка Сања била је у браку с Златком Матешом, петим хрватским премијером.[7]
Извори [уреди]
- ^ Republika Hrvatska, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Republika Hrvatska, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Dnevnik.hr - Sutra 15. godišnjica međunarodnog priznanja Hrvatske, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ а б Franjo Gregurić - Politopedia, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Elka d.o.o. - Franjo Gregurić na čelu Nadzornog odbora ELKA kabela, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Business.hr > Franjo Gregurić novi predsjednik NO-a IGH, Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Zlatko Mateša ženi se četvrti put: Ludo sam zaljubljen. Volim Bojanu, želim da se uda za mene! - Jutarnji.hr, Приступљено 29. 4. 2013.
|
||||||||||
