Фредерик Мистрал
| Фредерик Мистрал | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 8. септембар 1830. |
| Место рођења | Мајан (Француска) |
| Датум смрти | 25. март 1914. |
| Место смрти | Мајан (Француска) |
| Дела | |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
| Потпис | |
Фредерик Мистрал (фр. Frédéric Mistral; Мајан, 8. септембар 1830 — Мајан, 25. март 1914) је новопровансалски пјесник, рођен у Мајану (фр. Maillane), градићу на ушћу Роне. Оснивач је и главни представник књижевне школе тзв. фелибрижа (фр. félibrige), чији је задатак био обнова и одржање провансалског језика (фр. langue d'oe) и подизање његовог значаја до књижевног језика, а Мистрал је томе задатку посветио читав свој живот и пјеснички рад.
Године 1855. Мистрал је заједно са Руманијом (Roumanille) и другим провансалским пјесницима започео издавање алманаха (часописа) поезије и прозе Armana Prouvençau.
Поријекло из старе провансалске породице само му је допринијело већем ангажовању у тематској обради његових пјесничких остварења: опјевао је славну прошлост Провансе и њену природу, а живот и сељаке у њиховој једноставности с патријархалним обичајима. Да би потакао чување тих вриједности основао је 1899. године музеј обичаја и живота Провансалаца. У француској књижевности име Мистрала, уз Ламартина (Lamartine) и Жама (Jammes), најоригиналнија је персонификација пјесничке провинције: он је у центру Провансе стекао и сачувао наклоност и фамилијарну навику код публике. Као интелектуалца антидрајфусовца Морас га је довео у „Лигу француске отаџбине“. Умро је 15. марта 1914. године.
Када је ријеч о његовим дјелима у формално-поетичком смислу, треба нагласити да је хеленистичко знање, стечено у младости, изразио у сликовитом пејзажу родне Провансе, а своје сељаке настојао идеализовати. У том погледу створио је строфу са специфично мистраловском инвенцијом, и баш због такве форме ниједан провансалски пјесник послије Мистрала није се усудио преиначити је. Та призната оригиналност оличена је у двама спјевовима Миреј (Mireille/Mirèio) и Каландал (Calendal/Calendau). Први је идилична поема из провансалске прошлости, објављена 1859, а други је изашао из штампе 1867. године. Написао је и Златна острва (Lis Isclo d'Or), збирку лирских пјесама, коју је објавио 1875. године. Са лириком се јавио и 1912. (Lis Oulivado). У његовој књижевној оставштини је и једна трагедија. За своју пјесничку оригиналност награђен је 1904. године Нобеловом наградом за књижевност, коју је подијелио са шпанским драмским писцем Ечегарајом-и-Еисагиром.
Француски историчар књижевности Албер Тибоде, међу многобројним значајнијим књижевним студијама, 1930. године објавио је и једну сјајну монографију о Мистралу: Mistral ou la République du soleil.
Спољашње везе [уреди]
- Биографија Фредерика Мистрала ((en))
- Биографија Фредерика Мистрала ((fr))
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстјерне Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал, Хосе Ечегарај и Еизагире | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп, Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сеферис | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимер | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Кензабуро Ое | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. Видјадар Сураџпрасад Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер | 2006. Орхан Памук | 2007. Дорис Лесинг | 2008. Жан-Мари Гистав ле Клезио | 2009. Херта Милер
2010. Марио Варгас Љоса | 2011. Томас Транстремер | 2012. Мо Јен