Фредерик Мистрал

Фредерик Мистрал
Фредерик Мистрал
Информације
Датум рођења	8. септембар 1830.
Место рођења	Мајан (Француска)
Датум смрти	25. март 1914.
Место смрти	Мајан (Француска)
Дела
Награде	Нобелова награда за књижевност
Потпис

Фредерик Мистрал (фр. Frédéric Mistral; Мајан, 8. септембар 1830 — Мајан, 25. март 1914) је новопровансалски пјесник, рођен у Мајану (фр. Maillane), градићу на ушћу Роне. Оснивач је и главни представник књижевне школе тзв. фелибрижа (фр. félibrige), чији је задатак био обнова и одржање провансалског језика (фр. langue d'oe) и подизање његовог значаја до књижевног језика, а Мистрал је томе задатку посветио читав свој живот и пјеснички рад.

Године 1855. Мистрал је заједно са Руманијом (Roumanille) и другим провансалским пјесницима започео издавање алманаха (часописа) поезије и прозе Armana Prouvençau.

Поријекло из старе провансалске породице само му је допринијело већем ангажовању у тематској обради његових пјесничких остварења: опјевао је славну прошлост Провансе и њену природу, а живот и сељаке у њиховој једноставности с патријархалним обичајима. Да би потакао чување тих вриједности основао је 1899. године музеј обичаја и живота Провансалаца. У француској књижевности име Мистрала, уз Ламартина (Lamartine) и Жама (Jammes), најоригиналнија је персонификација пјесничке провинције: он је у центру Провансе стекао и сачувао наклоност и фамилијарну навику код публике. Као интелектуалца антидрајфусовца Морас га је довео у „Лигу француске отаџбине“. Умро је 15. марта 1914. године.

Када је ријеч о његовим дјелима у формално-поетичком смислу, треба нагласити да је хеленистичко знање, стечено у младости, изразио у сликовитом пејзажу родне Провансе, а своје сељаке настојао идеализовати. У том погледу створио је строфу са специфично мистраловском инвенцијом, и баш због такве форме ниједан провансалски пјесник послије Мистрала није се усудио преиначити је. Та призната оригиналност оличена је у двама спјевовима Миреј (Mireille/Mirèio) и Каландал (Calendal/Calendau). Први је идилична поема из провансалске прошлости, објављена 1859, а други је изашао из штампе 1867. године. Написао је и Златна острва (Lis Isclo d'Or), збирку лирских пјесама, коју је објавио 1875. године. Са лириком се јавио и 1912. (Lis Oulivado). У његовој књижевној оставштини је и једна трагедија. За своју пјесничку оригиналност награђен је 1904. године Нобеловом наградом за књижевност, коју је подијелио са шпанским драмским писцем Ечегарајом-и-Еисагиром.

Француски историчар књижевности Албер Тибоде, међу многобројним значајнијим књижевним студијама, 1930. године објавио је и једну сјајну монографију о Мистралу: Mistral ou la République du soleil.